Nele Karajlić: Političarima je posao da budu tema zafrkancije

0

Srpski fudbal se, po prirodi stvari, pretvorio u hrkljuš, Zvezda i Partizan su dva dinosaurusa u mravinjaku koja nemaju šansu da prežive, „Grobarski treš romantizam“ je najinteresantniji umetnički pravac posle „novog primitivizma“, savremena muzika je pretvorena u industrijski bućkuriš, kaže u intervjuu za Sputnjik dr Nele Karajlić.

Jedan od napoznatijih predratnih Sarajlija u egzilu, dr Nele Karajlić prava je renesansna ličnost. Sredinom osamdesetih stekao je slavu kao pevač „Zabranjenog pušenja“ i jedan od autora čuvene humorističke radijske i televizijske emisije „Top lista nadrealista“.

Izbijanjem rata u BiH seli se u Beograd. Muzičku karijeru nastavlja u bendu „Emir Kusturica i no smoking orkestra“, kao autor potpisuje humorističke serije „Složna braća“ i „Nadrealna TV“. Uz to, radio je i filmsku muziku, glumio u nekoliko filmova, postao i „sportski radnik“.

Nedavno je objavio autobiografski roman „Fajront u Sarajevu“. Budući da je autor skečeva „Top liste nadrealista“, kojima je svojevremeno predskazao budućnost poput „Sarajevskog zida“, razgovor smo počeli pričom o proročanstvima.

Tvoj kolega Nostradamus je predvideo „veliki rat“ i odumiranje bogatih za 2016. Kakve su tvoje vizije i koliko se slažu sa Nostradamusovim?
— U ovom momentu, ne javlja mi se ništa pametno. Nostradamus je „pao“ na par mjesta, tako da mu ja više ne vjerujem. Pripadam ovoj drugoj struji proročanstava što ipak gledaju na situaciju sa ljepše strane.

Misliš na Tarabiće?
– Oni su prorekli da ćemo svi Srbi, na kraju, biti jedini koji će preživiti, ali ispod jedne šljive. Ja sam kod kuće zasadio dovoljan broj šljiva i ako nekome fali, nek dođe.

Poslednje tvoje proročanstvo koje se ispunjava ovih dana je ekološka kataklizma u Sarajevu. Kako objašnjavaš da se to dešava sad kad nema industrije, dok pre rata, kad je Sarajevo bilo industrijski grad, kataklizme nisu bile tog intenziteta?
– To je pitanje ekološke svijesti. Nismo mi kao klinci znali za to. Meni je miris iz auspuha bio nešto najljepše što sam mogao da osjetim. Pošto sam živio u Sarajevu 30 godina, znam dobro šta znači taj smog i ta provala iz „Nadrealista“ koju sad svi koriste — vidim da ptice idu pješke. Ekološka svijest nije postojala i jedino je majka mogla da ti kaže: „Nemoj trčat po magli jer će ti pluća biti sva crna“. Danas je mnogo manje smoga nego onda, u to sam duboko uvjeren, ali ta svijest i te NVO koje su dobile veliku lovu i čiji je jedini posao da se žale čim nešto nije u redu, galame oko toga. Naravno da to zagađenje postoji i naravno da će ga biti sve više i više, jer čovjek očigledno nema namjeru da čuva prirodu i nema svijest da smo mi našu planetu posudili od potomaka a da je nismo preuzeli od predaka.

Kakvu ćemo planetu mi ostaviti svojim potomcima?
– Sigurno u nekim ruševinama. Ne vidim sada nijedan slučaj svijesti oko toga. Drugim riječima, planeta mi sve više liči na neku oronulu kuću u kojoj se skupilo 50 kabadahija koji su se dobro napili i sad prijete jedan drugom, kako ih popušta alkohol. Bojim se da, ukoliko se nešto radikalno ne promjeni i ukoliko ta gomila kabadahija umjesto razređenog alkohola ne počne piti rasol ili nešto što će ih otrijezniti, situacija neće biti nimalo prijatna.

Pretposlednje tvoje proročanstvo koje se ostvarilo, prepoznato je u najpopularnijem skeču „Nadrealista“ — „Hrkljušu“. Da li se srpski fudbal pretvorio u hrkljuš i kako si to predvideo u vreme kad je jugoslovenski fudbal bio na vrhuncu?
– Srpski fudbal je, po prirodi stvari, postao hrkljuš. Osnovi razlog te kataklizme je disparitet između načina organizovanja klubova i vremena u kome živimo. Svi naši klubovi, posebno dva najveća, Zvezda i Partizan, oformljeni su na principima od pre socijalističkog samoupravljanja, na osnovu direktiva određenih komunističkih lidera i na osnovu kojih oni manje-više i danas funkcionišu. Danas se svi okreću vlasti sa pitanjem može li se uvaliti neki dinar u posrnule gigante našeg sporta. Dok svi klubovi ne krenu u restrukturiranje njihovih sistema, naročito lokalnih statuta, nema šanse da išta bude bolje, jer je više nismo okruženi centralnim komitetima i jakim firmama koje su spremne, na osnovu direktive, da daju 20 ili 30 odsto svog dohotka za razvoj sporta i fizičke kulture. Mi danas živimo u vremenu koje je surovo kapitalističko i u kojem ako nemaš načina da se organizuješ — ti uglavnom odumireš. Zamislite Zvezdu i Partizan kao dva dinosaurusa u mravinjaku — oni nemaju šansu da prežive. To je kao da sa traktorom izađeš na pistu Formule 1. S druge strane, ta dva kluba moraju promjeniti sistem svoje unutrašnje organizacije i uspostaviti subordinaciju, koordinaciju, odgovornost, čak i krivičnu, jer vi sad nemate koga goniti. To su grupe građana, i ako je neko nekog prodao, a nije prijavio — nije ni u obavezi da to uradi. Dakle, ukoliko to sve ne naprave nećemo ih više gledati na „Marakani“ ili na „JNA“, već isključivo na „Histori čenelu“.

Nije li čudno da se jedan od najpoznatijih „Željinih“ navijača našao u upravi Partizana? Kako ti se dopada ta epizoda?
– Svako ko dobro prati fudbal zna da se iz „Želje“ ide u Partizan i da je „Željo“ sa Partizanom imao odnose koje možemo nazvati više od prijateljskih, što pokazuju rezultati i iznenadne pobjede jednih i drugih sa tri ili više golova razlike u odlučujućim utakmicama. Ušao sam u Partizan da pokušam da sa nekim podijelim ideju o kojoj sam maloprije govorio i uspio sam da nađem jednog sagovornika, a to je Dragan Bjelogrlić.

Ostali ste u manjini?
– Jesmo, ali ona uprava koja bude htjela da napravi prvi korak te vrste, moraće to da to učini što prije, jer na će kraju propast klub. Nestaće. Čak je i privatizacija lažna ideja, jer onaj ko postane vlasnik dobro će razmisliti da li mu treba stadion ili tržni centar. I onda će shvatiti da mu treba tržni centar koji će se zvati „Partizan“, ali tu više neće biti fudbalera nego prodavačica.

Najveća legenda sa kojom si svirao je Džo Stramer. Ovih dana imali smo slučaj da je dekan Filozofskog fakulteta prekrečio Stramerov mural koga su klinci iz „Grobarskog treš romantizma“ oslikali.
– Mislim da dekan sluša narodnjake, a „Grobarski treš romantizam“ pratim već duže vremena i mislim da je to jedna od najinteresantnijih pojava i umjetničkih pravaca na ovom tlu posle „Novog primitivizma“. Imaju ogroman kapacitet i preporučio bih im da samo nastave da rade tim pravcem. A kad se sledeći put bude birao dekan, kandidat se prvo ima odvesti na koncert Cece i ako mu se usta razvlače u kez, onda ga ne treba birati, a ako počne da dobija ospice po rukama kao ja, onda je preporučljivo da bude dekan Filozofskog.

Kako danas gledaš na Džoa Stramera i postoji li neki lik na muzičkoj sceni poput njega?
– Danas nema takve muzike, savremena muzika je pretvorena u jedan industrijski bućkuriš. To je kao da me pitaš kakve su tendencije u proizvodnji cipela, jer tako danas producenti gledaju na muziku — isključivo kroz profit. Stramerova najveća zasluga je taj njegov stravičan uticaj koji je ostavio na čitave generacije. I meni je najljepše što je on, dok sam putovao po svjetu i sretao razne ljude iz Amerike, Njemačke, Rusije, Kenije, Argentine, Brazila, svima bio isto. To je zaista impozantno da je nečiji rad postao dio ljudi koji između sebe, osim njega, maltene nemaju ništa drugo zajedničko.

Kako bi to definisao?
– To je neka utopijska slika svijeta koja je tad vladala među našom generacijom, i starijima i mlađima, a on je bio predvodnik te utopije. Džo Stramer je bio komandant utopije.

Da li je rokenrol umro i kad?
– Legenda kaže da je umro onog dana kad je „Kleš“ potpisao za „Si-Bi-Es“, a ja bih mu dao još koji dan više. Mislim da je umro sa definitivnom odlukom da se sa ploča pređe na CD i da je ta količina komunikacije inspirisala industriju da zaboravi autorski element, da zaboravi čovjeka kao centralnu ličnost tog projekta i da počne da radi na samosvojnom industrijskom pakovanju određenih proizvoda. Dakle, ako smo imali jednog Džimija Hendriksa, da bismo zaradili novac mi ćemo sad izmisliti njih pet. U međuvremenu, korporativni kapitalizam, koji je uzeo i muzičku industriju pod svoje, ukinuo je tu utopijsku sliku svijeta koja je neophodna da bi umjetnost mogla da diše. Ako je umjetnost biljka, a jeste, utopijska slika svijeta je kiseonik. Od nje se živi. Ta utopijska slika svijeta je umrla pred naletima korporativnog kapitalizma i danas među novim generacijama, koje bi trebalo da guraju rokenrol i bilo koju vrstu umjetnosti, ona ne postoji. Čim ona ne postoji, oni ne znaju šta će sa sobom, a kad ne znaju šta će sa sobom, okreću se industriji. Danas imate divnu priliku da vidite kakav je rezultat života bez utopije, a to su Rijana ili Bijonse. Dok je vladala utopija to su bili „Bitlsi“.

Tvoja knjiga izazvala je veliki „cirkus“ u Sarajevu. Interesantna je reakcija tvog saborca iz „Pušenja“ Seje Seksona koji je izjavio da ne zna da u Beogradu postoji Nele, da je čuo samo za Noleta. Kako si to doživeo?
– Nisam ni primjetio tu izjavu.

Najavio si nastavak „Fajronta u Sarajevu“, kad ga očekujemo?
– Najavio sam drugu knjigu, prerano je sad za nastavak. Kad sam počeo da pišem „Fajront“ najavio sam kompletnu biografiju sa idejom da se pokaže socijalna istorija koja bi oslikala to neko vrijeme komunizma i vrijeme kapitalizma, jer mi smo jedna od rijetkih generacija koja je imala tu čast da živi u dva različita sistema, što je velika prednost ako želite da se bavite filozofijom. Međutim, nakon 500 i neke stranice ja sam shvatio da nisam došao ni do rata u Sarajevu, a kamoli do kraja moje muzičarske karijere 2011. Tako da sam odlučio da to podjelim na dva dijela. Mislim da sam bio u pravu jer je uspjeh „Fajronta u Sarajevu“ i tih nekih 100.000 prodatih primjeraka, što Sejo vjerovatno zna, ali neće da kaže, rezultat toga što sam ja pisao o predratnom Sarajevu koje mnogo intrigira ljude i danas i koje predstavlja neku vrstu mita čiji sam jedan od graditelja bio i ja. Za nastavak priče sad bi bilo prerano, jer da bih sastavio priču o Sarajevu ′80-ih, meni je trebalo 20 godina distance. Znači, nastavak bi trebalo da bude za jedno 20 godina. Ali ja pišem nešto drugo, pišem jedan „ozbiljan roman“ o Dorćolu, o mjestu gdje se prelamaju civilizacija i kultura i gdje je igrom slučaja moja porodica početkom 20. vijeka izgradila kuću. Taj roman je priča o toj kući u Solunskoj ulici broj 28 i pravi presjek tri generacije ljudi koji su živjeli na ovom trusnom tlu.

Da li za 20 godina, kad izađe knjiga, očekuješ burne reakcije u Beogradu kao što su bile u Sarajevu?
– Znaš kako će biti. Kad sam došao u Beograd, svi su me mješali sa Kneletom, a danas me svi mješaju sa Noletom. Moram priznati da mi je ljepše da me mješaju sa Noletom nego sa Kneletom. Ali za 30 godina se Noleta i Kneleta neće najbolje sjećati, a Neleta hoće, ali će me sigurno opet s nekim mješati.

Radiš li za film ili TV?
– Projekat u koji sam trenutno najdublje ušao je jedna rok opera o Nikoli Tesli koja bi trebalo da bude izvedena iduće godine za njegov rođendan, 10. jula u Sava centru.

Trenutno ide repriza „Nadrealne televizije“ na B92, a svaki čas se „Složna braća“ repriziraju na RTS-u. Može li se živeti od repriza?
– Ne može. Ja sam imao pogrešne ugovore. Ne zezam se. Pravio sam ugovore — daj mi odmah sve para što ima i pusti me na miru, a neke moje kolege su pravile ugovore na broj repriza, tako da oni sada sretno žive od toga.

Kao „višestruka ličnost“ koja živi u skladu sa svim svojim „subjektima“, šta bi savetovao ministru Vulinu, kod koga često ima iskakanja kod „čoveka Vulina“ i „ministra Vulina“?

– Nisam toliko duboko ušao u politiku, ali hajde da nahvalim malo čovjeka. Imao sam na Kosovu promocije knjige u Gračanici i u Mitrovici i ti lokalci kažu da je on dosta toga uradio. Bio sam u manastiru Zočište, koji je bio potpuno srušen, i koji je zahvaljujući ministru potpuno obnovljen, što je pozitivna stvar za nekog ko je stalno na tapetu zajebancije. Znam da ga Kesić uvijek maltretira, ali dobro, političar je tu, između ostalog, i da bude na tapetu zajebancije.

Kako, na primer, „Nele prorok“ živi sa „Neletom rokerom“?
– Nele roker spava već pet godina. Ja se više i ne budim sa muzikom. Nemam nijedan izvor muzike u kući. Djeca polude, naročito moj sin koji voli muziku, on ima onu neku svoju spravicu pa sluša. Čak mi i u autu ne radi kasetofon. Moram malo da odmorim. Sad ću malo početi oko Tesle da radim s muzikom. Mislim da je bilo vrijeme da se i muzika malo odmori od mene.

Šta bi preporučio od filmova, knjiga i TV serija?
– Preporučio bih knjige Vuleta Žurića, on je jedan jako dobar, moderan pisac. Od filmova poslednje što sam gledao da valja bili su filmovi Fatiha Akina. Od serija gledam samo one stare. Da ne kažem „Složnu braću“, ali reći ću „Kamiondžije“. Zaista nema novih serija da nose neku snagu ili emociju, što je jako čudno, jer Srbi su narativan narod i ako ništa imali su jaku televizijsku priču, od onih starih serija Novaka Novaka i humora Radivoja Lole Đukića, preko ozbiljnih, emotivnih serija kao što je bila „Više od igre“, pa do kriminalističko-partizanskih, kao što su bili „Otpisani“. Zaista je nevjerovatno da danas ne postoji nijedna serija koja može da zaintrigira narod. Mislim da je najveći problem u uredništvu na svim strateškim položajima i mislim da ne postoji nijedan urednik koji ima, da ne kažem šta, jaka i velika, da preuzme odgovornost na sebe i snimi jednu takvu seriju. Samim tim i autori počinju da zaziru od ozbiljnih projekata jer to da nema para je čista laž. To i nije neka naročita cifra ako imate medij na kome možete dobiti 100-150 evra za sekundu reklamiranja nekog proizvoda.

Šta ne propuštaš od fudbala?
– Ne propuštam Ligu šampiona, ipak je to krem evropskog fudbala, ali u zadnje vrijeme volim da gledam Engleze, jer stvarno nikad ne znaš šta će se desiti. Španija i Njemačka su se pretvorile u dosadnu priču. U Njemačkoj, Bajern osvaja prvenstvo poslije 7. kola i već ima 40 bodova prednosti, a u Španiji je to tuča između Reala i Barselone, pa se nekad umrlja Atletiko. Ali kod Engleza, pre neki dan Sautempton dobije Arsenal 4:0. To ja volim da vidim.

Ima li nam spasa?
– Ima, naravno, koliko ima šljiva, toliko će biti spasa.

Izvor: Sputnjik

Autor: Vladimir Sudar

BEZ KOMENTARA

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR