Rale Milenković, glumac: Mi živimo apokalipsu

0
Foto: Buka.com

BEOGRAD – Premijerno odigrana u Zvezdara teatru komedija „Pasivno pušenje“ Nebojše Romčevića u režiji Egona Savina, po rečima Duška Kovačevića zapravo govori o slobodi. U središtu priče je naš čovek koji je krenuo u Francusku kod ćerke i poneo joj sarmu, što ga je dovelo u niz grotesknih, i smešnih i zastrašujućih, situacija na pariskom aerodromu.

– Komad je nekorumpiran, brutalno iskren, bespoštedan prema svima jer jednako žigoše svaku nakaznost u mišljenju, bez obzira na njen ideološki ili bilo kakav drugi predznak – kaže Milenković, koji igra policajca.

Kažete da je komad, odnosno da je predstava brutalno iskrena?

– Jer ne preza da kaže istinu. Drsko, beskompromisno… Predstava fokusira birokratizovanost u njenom najopasnijem segmentu, njenu zastrašujuću antiživotvornost. Nije to pitanje ideologije, ni društvenog uređenja. Nego ukidanja ljudskog pulsa. Ima na jednom mestu u predstavi kad kažu čoveku – sad ćemo mi Nemcima da pošaljemo link i oni će da kažu ko ste vi. Da l‘ je, recimo, terorista jer nosi sarmu ćerki a nošenje sarme detetu nije definisano pravilima… Znači, u predstavi i van nje, važnije je šta kompjuter kaže. Tabele, kockice, formulari… Šta ne staje u njih, to ne postoji. A kakvu god budalaštinu ili grešku, recimo, u njih da smestiš – to je zakon. I ta sviknutost ljudi, pristajanje na to da kompjuter, mašina kaže – ko je neko. Pa to ne samo da je iza granice zdrave, elementarne pameti nego je monstruozno. I ti timovi raznih menadžera, advertajzinga, ovih i onih mistifikovanih naziva i zanimanja u službi… čega? U svakom slučaju protiv ljudskosti.

Zašto? Otkud sve to?

– Ljudsko je jako kompjuterski – tabelarno-advrtajzinški nemerljivo. Počiva na emotivnom, empatičnom… Pogledajte, gotovo su sasvim proterane i reči – kajanje, stid, sažaljenje, milost… Jer, to ometa funkcionisanje sistema koji počiva na pohlepi i obavljanju poslova a ne na ljudskom u čoveku i društvu. I, sve je mimo ljudske mere. Prirodno je i nije problem kad čovek hoće da reši svoje egzistencijalne probleme u nekom optimalnom smislu. Ali ne, nezasitost nalaže da se svet ne može osloniti na ljudsko, niti uzeti ljudsko kao svoj reper. I onda imate malu grupu enormno bogatih i strahovit porast ionako velikog broja siromašnih.

Gde je tu ideja socijalne pravde?

– Ideja socijalne pravde, i to čak i u onom bazičnom smislu – struja u svakoj kući, obrazovanja i lečenja za sve… – kopromitovana je i jako dobro iskorumpirana i medijski i ideološki i kako hoćete. Diktatori socijalističkih zemalja temeljno su doprineli da se ta ideja iskompromituje. A iskompromitovana je iz više uglova i, sa druge strane, medijski je jako dobro odrađeno da se to satre da kamen na kamenu ne ostane. Onda se ovo što živimo predočava kao jedino moguće. I pritom se udara na najniže strasti jer ti samo treba da imaš robu. Tvoj identitet počiva na tome kakve patike nosiš, kakav auto voziš.

I kome je to u interesu, kome odgovara? Većini?

– Odgovara nekolicini, grupici koja se enormno bogati. Paradoks je da milijarde ljudi žude da budu robovi. Da se uposle u multinacionalne kompanije da rade za nekoliko stotina evra tj. za platu od koje ne mogu da žive i da prave profit i da budu presrećni jer drugi nemaju ni to.

Ima li alternative?

– U ovom trenutku bojim se da nema izuzev na pojedinačnom nivou ili manjih grupa. Jer cunami je u punom jeku. Vlasnici sveta su i vlasnici političara, vlasnici svega. E, ono čega ne mogu da budu vlasnici, ako im mi samo to ne dozvolimo, su naše duše. I ako sačuvamo nešto malo kroz pozorište, književnost, slikarstvo… umetnost, uradili smo puno. Sfera duha valja se sačuvati za budućnost. Kao u sarkofagu. Možda će ipak trebati… Da ima šta da nikne kad se okolnosti promene.

Zvuči deprimirajuće?

– Apokaliptično. Mi živimo apokalipsu. Jer, kad je obezljuđenost ne samo legitimna nego preporučeni i čak jedini model ponašanja onda je apokalipsa neminovna. Vidi se to po raznim, da kažem običnim stvarima. Po odnosu prema porodici, po odnosu prema elementarnim vrednostima koje u svim kulturama postoje…

Dolazimo do priče – do nas danas i ovde, a vi to vidite?

– Da smo jedna zemlja bez države. I da se identitet još nije izgradio a politika misli da to čak nije ni potrebno. Nego sve počiva na samovolji jedne partokratske strukture koja u stvari simulira funkcionisanje sistema i opsužuje neke svoje lične interese ili umišljaje, ali svakako ne jednu uređenu društvenu strukturu.

Može li se desiti čudo?

– Teško. Jer to što živimo nije volja ni tih naših zapravo samozvanih ambicioznih vođa – to je stanje sveta i interes koji će se obaviti u nekom istorijskom vremenu. Ali, istorijski je tok neverovatna stvar i ko bude poživeo dovoljno dugo videće kako se sve to prometne u nešto drugo. Setite se, na primer, u vreme bombardovanja 1999, pijanog Jeljcina, koji je nešto brljavio pijan u kameru. A sad je svet drugačije. Čitam juče u nekim novinama – Kinezi kopaju naftu u Iraku. Eto tamo, dva ćoška dalje od pozorišta, vidim kad sam dolazio, bogat busen lepe, zelene trave – iz betona. Još će se nagledati čuda ovi koji se sad rađaju. Život je čudo. Sve je u životu. Nije život u svetu.

Izvor: Blic

Autor: Tanja Nježić

BEZ KOMENTARA

OSTAVITE ODGOVOR