Miodrag Zec: Menjamo pločice na trećem spratu dok temelj tone

3

BEOGRAD – Čitav niz tragičnih okolnosti u kojima se naša nacija tokom istorije našla samo je delom posledica geostrateškog nesnalaženja, a najčešći uzrok je to što ne postoje unutrašnje i koncepcijske snage da se napravi proizvod zvani država.

A to bi morao da bude glavni proizvod jednog društva. Oni koji reprezentuju sistem vrednosti kroz političke opcije nisu uspeli da iznedre prosvećenu, funkcionalnu, pravnu državu, i Srbija se danas susreće sa skoro istim pitanjima kao u vreme Berlinskog kongresa 1878. Mi imamo otvorena geostrateška i teritorijalna pitanja, nismo rešili da li idemo u Evropu ili ne, niti čitav niz moralnih pitanja – da li se isplati raditi, proizvoditi, štedeti. Najzad, nemamo jasan odgovor na bazično pitanje: da li pravimo društvo u kome se isplati stvarati ili u kome se neprekidno redistribuira opadajuće bogatstvo, tone u siromaštvo, kaže u razgovoru za Danas Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Zašto nismo uspeli da stvorimo normalnu državu?

– Mi smo unazad sto godina prošli čitav niz projekata koji su zahtevali ogromnu energiju, i ljudsku i intelektualnu, a koji su propali. Od Kraljevine SHS do Titove Jugoslavije i SCG, u amanet su nam ostali i troškovi i razvalina te države. Sada se sporimo oko geostrateške pozicije, nema ni jasnog sistema vrednosti i nema društvenog kontinuiteta.

Šta je sada potrebno da se izgradi država?

– To zahteva primenu bazičnog principa podele vlasti. Ne može se napraviti pravna država bez podele na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. A mi i dan-danas ne prihvatamo taj princip, jer svaka naša vlast, a vršili su je mnogi, teži da bude jedna, da se simbolizuje u jednom čoveku. Mi ne tražimo javne službenike, nego nacionalne vođe. I to je vidljivo u svim fazama, počevši od ustanka 1804. koji je je stvorio Kneževinu, kroz Kraljevinu SHS, do Titove Jugoslavije, Miloševićeve, Vučićeve Srbije. Sve se sintetizuje u jednom čoveku, a trošak te personalizacije, velike vlasti, jeste gubitak institucionalnih procedura. Može vođa da ima kakve god kvalitete, ali ne može da zameni sistem.

Zašto, gde je greška u kodu?

– Jedna stvar je strašno važna. Ako se pogleda tragična sudbina svih naših vođa, od dubine 19. veka do danas, vidi se da je suviše energije utrošeno u to kako da se dođe na vlast. Ostalo je potpuno otvoreno pitanje kako se silazi sa vlasti. Prosto se stepenice koje vode gore ruše iza sebe, pa ih nema kada dođe vreme da se siđe. Sve se završava vrlo tužno, nesretno. Pogledajte istoriju – Karađorđe ubijen, Miloš proteran, Aleksandar, Karađorđev sin, takođe proteran, ubijen knez Mihailo, proteran kralj Milan, ubijen Aleksandar Obrenović, pa i Aleksandar Karađorđević. Tito jeste umro časno, ali je to drugi politički “softver”, druge istorijske okolnosti i drugi genetski kod, nije on proizvod odavde, a i njegova tvorevina završila je u ratu i rasulu. Nesretan niz nastavio je Milošević, pa je posle njega Đinđić ubijen… To se stalno dešava i pokazuje da je nešto u algoritmu društva pogrešno, da se bazični princip podele vlasti ne poštuje.

Koji to kamen temeljac nedostaje?

– Stvar oko koje se stalno lome koplja, koja se nikada kod nas nije primila kao institucija, to je ustavotvorna skupština, počev od Svetoandrejske, pa svih ostalih naovamo. To je institucija koja treba da omeđi neke ugaone kamene države, da postavi teritorijalnu, geostratešku politiku, sistem vrednosti i neke minimalne procedure. To da bi se napravilo, mora se napraviti model kako iz bića naroda izvući tih potrebnih 100-150 ljudi, koji bi mogli da bude reprezenti, koji imaju autentičnu vezu sa građanima.

I bivši i aktuelni političari tvrde da zastupaju volju građana, kako je moguće onda da nemaju kontakt sa njima?

– Da, to se ovde stalno priča, ali se ne vidi. Narodni poslanici su nameštenici partija, nemaju ni direktne, ni indirektne veze sa građanima, niti odgovornost. Zato se mora promisliti jedan sistem personalizacije mandata, iskoristiti iskustva uređenih zemalja, gde se uspelo u stvaranju direktne veze između građana kao političkog subjekta i narodnog poslanika. Nas Evropa prisiljava da ne otimamo mandate poslanicima, da oni ne trguju time. To fali, zbog toga ne postoji suverenitet parlamenta. Kada bi njega bilo, uspostavila bi se korespodencija između izvršne i zakonodavne vlasti. Ovako, skupština je samo servis, ima zvonce i pištaljku, a poslanici glasaju šta im se kaže.

Šta je sa sudskom vlašću?

– Ako je osnovni izvor suvereniteta, skupština, zasnovana na personalizovanim mandatima, gde poslanici imaju obavezu prema građanima, onda bi to bila baza koja usvaja zakone, čime daje ovlašćenja i izvršnoj i sudskoj vlasti. Ona bi bila centar, a ne izvršna koja je podjarmila skupštinu a sudije pretvorila u sopstveni aparat, tako da princip pravde i pravednosti, amalgama koji vezuju vlast, kroz sudsku granu ne postoji. Zato se gomilaju predmeti, zato zastarevaju, zato svaka vlast ima svoje sudije i svoje robijaše.

Zašto smo društvo diskontinuiteta, a ne kontinuiteta?

– Opet se vraćam na bazični ram. Ovako mali narod, ovako mali potencijal, ovako stišnjen geostrateški, ipak može da maksimizira svoje ljudske, kreativne, političke i obrazovne potencijale, pa će se naći dovoljno kvalitetnih ljudi kao i u velikim narodima. Kada bi uspeli da napravimo bar grubi odnos između ta tri nivoa vlasti, mogla bi da se uspostavi kvalitetna administracija, ono sa čime se građani jedino i sreću. Sada je to jedna sila nad društvom a ne servis. Postala je sama sebi svrha.

To se ne dešava samo kod nas, i u Evropi se gomila administracija, potresa je nedostatak jasnog koncepta.

– Pa i tamo prave zakone da bi imali šta da rade a ne da bi se uredili odnosi. Što više zakona, sve je teže da se razumeju i primene. To umnožavanje birokratije jedan je kapitalni propust Evrope, a mi sa tim ratujemo više od sto godina, od Nušića i njegovog sreskog načelnika imamo administrativnu vlast koja je nasilje nad građanima.

Zašto tvrdite da smo društvo preraspodele?

– Pa, jesmo. Nedostaje nam, na primer, jedan bazični zakon koji ima samo jedan član: dugovi se moraju platiti, ne zastarevaju, prenose se kroz vreme. Umesto toga, mi umnožavamo zakone o dužničko poverilačkim odnosima, a sve je više međusobnih dugovanja. Ovde se čeka da nešto zastari i taj model večitog neplaćanja dugova govori da smo društvo koje ne stvara, nego preraspodeljuje. Uzeću kredite, neću ih vratiti, poješće ih inflacija, otići ću iz zemlje, biće novog oprosta, ima ih od 60-ih godina prošlog veka do danas. Prisustvujemo jednom bestijalnom oprostu dugova za koje ne znamo da li treba da budu oprošteni. Pri tom, smanjujete penzije 600.000 ljudi da bi sanirali tehnološke mrtvace, ali to radite da imate neki politički uticaj u određenom kraju. Ako imamo model lične vlasti, to je to.

A ako se uspostavi podela vlasti, šta se dobija?

– Platforma na kojoj praviš institucije. Ovako, imamo institucije koje nemaju realno nikakvu vlast, pa se postavlja pitanje, zašto mi uopšte plaćamo mnoštvo nezavisnih regulatornih tela, u kojima dobijaju određene političke apanaže, kada je to simfonija sa jednim dirigentom, i kada on kaže stop, svi instrumenti prestaju da sviraju.

Kažete i da ne postoji sistem društvenih vrednosti. Kako se on gradi?

– Samo kroz obrazovanje i kućno vaspitanje, a tu smo načinili u poslednjih nekoliko decenija, kardinalne greške. To je sada tragično. Možemo da kažemo da su za bombardovanje i sankcije delom postojali spoljni razlozi, koji su se možda mogli i smanjiti, ali nema nijednog razlog zbog čega smo mi ovo uradili obrazovanju. Sami sebi. Uništili smo princip da je čovek božije stvorenje, da se talenti rađaju retko i da se oni neguju kroz obrazovni sistem. Tako se odgaja nacionalni podmladak koji se vraća društvu kroz inovacije i druge društvene proizvode. Ima li većeg primera besmisla od ovoga u obrazovanju, da oni koji su najbolji napuštaju zemlju, a ovi sa sumnjivim diplomama zauzimaju kapitalni politički položaj? Ili da se nastavnička veća od osnovne škole do univerziteta više bave poklanjanjem ocena lošim đacima umesto da bdiju nad talentima.

Zašto akademska zajednica ćuti o tome?

– Ja mislim da ne ćuti. Na Beogradskom univerzitetu se pokreće čitav niz stvari, ali on nema nikakvu moć. Mene studenti pitaju zašto ih terorišem i teram da uče, kada do diplome mogu i bez toga i više nema nikakve veze između onoga što znaš i onoga što radiš. I u nekim delatnostima to nije vidljivo, ali jeste u građevinskoj struci, medicini. Neće niko znati da napravi most, zavrne sijalicu. U uređenom svetu se zna na kojim se mestima i kojim postupkom se stvara i regrutuju elita kojoj se poveravaju ključne službe – pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje. A šta naša vlada radi? Nesretni Beogradski univerzitet je poboljšao svoje mesto na Šangajskoj listi, a u okviru finansijske konsolidacije linearno su smanjene plate svim državnim univerzitetima, nevezano za to da li su oni dobri ili loši. Podsećam da su komunisti nacionalizovali legate Beogradskog univerziteta, a oni su posle privatizovani. Prezir prema znanju i njegovo obesmišljavanje stiže na naplatu. Zbog toga imamo poplavu diploma i doktorata.

Da li to znači da nemamo snagu da izvršimo selekciju?

– Nemamo. A to se kod drugih naroda podrazumeva. Ako ovde kažete da studije ekonomije valjaju samo na jednom mestu u zemlji, doživećete javnu osudu, jer upravo oni koji mogu da osuđuju nisu završili na tom jednom mestu. Mi ne prihvatamo neka normalna načela. Ovde su svi jednaki, samo neki jednakiji, jer model vlasti poništava individualizam, u biti je kolektivistički. Čim neko zucne, čim je bolji, odmah se seče. Imamo jedan ostrakizam neviđenih razmera, zbog čega su svi veliki ljudi otišli, nisu ovde ni sahranjeni, povremeno se posle decenija donese neka urna. Mi godišnje “izvozimo” desetak najboljih matematičara a uvozimo rijaliti šoue, školujemo ljude i puštamo da odu a stalno postavljamo pitanje troškova u obrazovanju.

Hoćemo li za deceniju-dve ostati bez stručnjaka?

– Nama je već sada potrebna jedna ljudska “infuzija”. Mi smo ranjena zemlja. Decenijama su se kod nas doseljavali, a poslednja velika seoba bila je “oluja”. Posle nje, imamo samo neto izlaz, postali smo zemlja iz koje narod beži. Imamo radikalno smanjenje stanovništva, pri čemu nam stranci uzimaju najbolje stručnjake, a nama kažu – školujte one što stoje 18 sati uz traku sa šrafcigerom, oni će ostati kod vas, sa malim platama i socijalnim troškovima. I mi tvrdimo kako je to za nas spas. Pa, nije. Ali, ta mantra je namerno napravljena, mi smo naseli i proizvodimo takav model. NJega upotpunjuje slika javnih preduzeća, koja su politički plen i izložena rigoroznoj nekompetenciji, pa ispadne da je važniji RTB Bor nego klinički centar, njihovi radnici nego lekari. Ne potcenjujem, ali nije isto operisati na otvorenom srcu, gde je presudan čovek, i biti radnik na kopu, gde radi mašina. Nigde osim kod nas, sekretarica u javnom preduzeću ne bi mogla da ima veću platu nego hirurg. Javnim sektorom i državnom upravom defiluju starlete, PR menadžer, a javnim prostorom “analitičari” opšte prakse.

Zašto su strani investitori povlašćeni u odnosu na domaće?

– Tome prethodi niz disproporcija koje su zbirni izraz promašaja u konceptu države, privrednog sistema, ekonomske politike. Imate disproporciju proizvodnje i potrošnje, štednje i investiciju, između zaposlenih i nezaposlenih, zaposlenih i penzionera, rođenih i umrlih. To su bazične disproporcije. Hoćeš da rešiš investicije, a ne odgovaraš na pitanje zašto ovde ljudi neće da štede, zašto se ne isplati, još od stare devizne štednje, inflacije. Uzeo si samo jedno pitanje, jednu mantru: dajem subvencije. Prirodno je da investitori to traže, ali nije prirodno da se to daje, jer je dokaz da postoje skriveni troškovi i skrivene teškoće koje sprečavaju te investitore da sami dođu. Što su potrebne veće subvencije, to je ukupan ambijent lošiji. A kada već imaš ulaganja, moraš da odgovoriš na druga bazična pitanja: koje investicije dolaze, da li ima efekta prelivanja, da li i koje znanje dolazi, da li se samo traži manuelni rad, da li dobijaš samo jedan segment ili celinu, da li to odgovara tvom izvozu. Umesto toga, gledaš samo politički efekat, pa kažeš ogroman je izvoz iz Kragujevca. A ćutiš da je ogroman i uvoz i da plasiraš samo neto ljudski rad.

Čekajući bazične promene, da li postoje sitni rezovi kojima bar nešto može da se ispravi?

– Ne postoje. Ne možeš da menjaš pločice na trećem spratu dok temelj tone, ne možeš zagrejati kuću bez prozora. Moja cela poruka je da smognemo snagu i vratimo se na početak.

Preformulisaću. Postoji li snaga koja bi bar pokušala da stvari vrati na početak, na temelje?

– Teško, ali moguće. Za to je kapitalno obrazovanje a tu su katastrofalni potezi. Potrebno je i vreme, kao za englesku travu – šišaš je i zalivaš, i tako 300 godina. Ali, vredi početi, od osnovne škole, od proizvodnje čoveka, samo što onda učiteljica ne može da ima manje od one koja sekretariše u javnom preduzeću. Neke stvari možemo imati, imamo i dovoljno para za sve, ali moramo da odaberemo. Ali, mi hoćemo suprotno, hoćemo banalizaciju, trivijalizaciju znanja. Ako 15 godina nije rešena afera “indeks”, umesto da je istog trenutka zatvoren pravni fakultet a hitno utvrđeno ko je kriv, jer je pravo jako važno za zemlju, onda je to prava ilustracija onoga što hoćemo.

Izvor: Danas

3 KOMENTARA

  1. Izvanredna analiza našeg društva i države! Sada mi je još jasnije da nam nema spasa. Neko na vlasti bi morao da se odrekne vlasti i udubi se u rešavanje problema. Da barem počnemo.

OSTAVITE ODGOVOR