Goran Marković, reditelj: Vučić nije moj predsednik

0
693

Opisujući pejzaž posle kulturne kataklizme reditelj Goran Marković kaže da to neće biti pustinja: „Bio sam u nekoliko pustinja u životu i mogu reći da su one sve odreda – čarobne. Dakle, taj pejzaž neće ličiti na pustinjski, niti će podsećati na površinu Marsa, koja je takođe sama po sebi fascinantna. Neće ličiti ni na šta dobro, lepo ili zanimljivo. Biće to gadna močvara, oivičena živim peskom i puna akrepa. Ljudi koji ne mogu da žive bez kulture, ako su mlađi, pobeći će negde gde se ona ne smatra štetočinom, a oni koji od kulture žive imaće dve opcije: ili da počnu da stvaraju u slavu vođe ili da umru od gladi. Ja ću, lično, izabrati ovo drugo.“

Goran Marković

Kao autor sedam filmova koji su se našli na listi sto najboljih Jugoslovenske kinoteke (Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Majstori, majstori, Variola vera, Već viđeno, Sabirni centar, Tito i ja), proglašenih za kulturno dobro od posebnog značaja, Marković je najzastupljeniji reditelj na toj listi. Takođe, pozorišni je reditelj i pisac, profesor emeritus na FDU, ali i jedan od osnivača Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića i član Predsedništva PSG. Intervju za „Vreme“ urađen je imejlom na Markovićevu molbu, jer mu je od živosti razgovora tačnost milija. Mada nije bio rad da odgovori na pitanje da li je raskid sa DS-om bio lična odluka Saše Jankovića ili je to stav Predsedništva Pokreta slobodnih građana, upitan da prokomentariše kritike da Janković u svojoj rigidnosti podseća na Vojislava Koštunicu (zbog odluke da se ne sretne s Dejvidom Mekalisterom), Marković je rekao za „Vreme“:

Nisam teoretski potkovan u oblasti politike da bih mogao da presuđujem. Ono što u slučaju Saše Jankovića slušam je moj stomak. Isti taj koji je odbacio Vojislava Koštunicu. Gledam čoveka, slušam ga šta priča, posmatram njegov govor tela. Ja sam reditelj, to umem da čitam.

„VREME“: Bili ste u političkom savetu LDP-a i za to političko iskustvo kazali ste da je vaš lični neuspeh. Ovog leta ste, posle podrške Saši Jankoviću u predizbornoj trci za predsednika odlučili da se uključite u njegov pokret. Član ste Predsedništva PSG i na sajtu Pokreta stoji tako s vašom slikom i biografijom, mada je bilo medijskih spekulacija da ste se na neki način „povukli“, ili ste u „povlačenju“. Da li je bilo istine u tome?

GORAN MARKOVIĆ: Nisam se povukao, ali sam odmah shvatio kako bavljenje politikom nije moj posao. Ja sam umetnik, a to sa političkom praksom nema mnogo veze. Mi smo pozvali Sašu Jankovića da se kandiduje za predsednika osećajući da je to pošten čovek, a u pejzažu u kome nema mnogo takvih on nam se učinio pravim izborom. S druge strane, sada su vremena kada Pokret slobodnih građana treba da deluje praktično, svakodnevno, na terenu. To nije za mene. Ja se ne povlačim nego ustupam mesto nekome ko će imati mnogo više energije i motiva da se uhvati u koštac sa onim što dolazi. Uostalom, Predsedništvo pri formiranju Pokreta je jedna, a Predsedništvo u političkoj zbilji je sasvim druga priča.

Osećate li neprijatnost u pokušaju da se bavite politikom, ili ste samo hronično nepoverljivi i obazrivi?

Jednostavno, ne osećam se dobro u tome. Ima ljudi koji to vole i mogu da učine nešto. Ja nisam taj.

Čedomiru Jovanoviću, vašem bivšem studentu, zamerili ste koketiranje s Aleksandrom Vučićem i izašli iz Saveta LDP-a. Ima li Saša Janković vašu podršku u prekidu saradnje sa DS-om zato što je „nenadležnom organu koji nije izabran na fer i demokratskim izborima“ odlučio da pošalje predlog za promenu Ustava?

Slažem se sa stanovištem da je izbor predsednika Republike obavljen uz strašnu manipulaciju gladnih, očajnih ljudi koji nisu imali priliku da stvari sagledaju onakvim kakve jesu. Aleksandar Vučić nije moj predsednik. Ne pristajem na pranje mozgova, teror žute štampe i pornografskih televizijskih stanica. Ja sam civilizovan čovek i ne priznajem atmosferu prinude u kojoj su se poslednji izbori odvijali.

Zašto je stvoren utisak da je osnivanje Pokreta bilo tako bolno, s dosta nesporazuma, razlaza, izneverenih očekivanja u jednoj prilično maloj grupaciji socijaldemokratski orijentisanih pojedinaca?

Zato što niko od ljudi koji su osnovali taj pokret nije političar. Nas je rukovodilo osećanje da treba stvoriti alternativu patološkoj situaciji koja vlada u Srbiji. Mi nismo nikakvi vojnici neke partije, istomišljenici koji bespogovorno izvršavaju stranačka naređenja. Mi smo nezavisni ljudi koji imaju svoja mišljenja. I ta se mišljenja jedna od drugih uglavnom razlikuju. Ali ujedinilo nas je očajanje, beznadežna situacija u kojoj se naša zemlja našla. Da li će Pokret rasti ili nestati, videćemo. Ne zavisi samo od nas. Kao što ne zavisi od nas ni to da li će neki mlad čovek izaći na ulicu i pobuniti se ili će spakovati kofere i otići nekuda zauvek.

Kršenja ljudskih prava su u Srbiji bezmalo svakodnevna, od Savamale, preko nepoštovanja prava radnika u fabrikama i prava dece razvedenih roditelja, do diskriminacije dečaka s autizmom kome je kompanija Er Srbija zabranila da uđe u avion za Tivat. S druge strane, predsednik države koji nikada ne govori o ljudskim pravima u ovoj zemlji kad se „obraća naciji“ zahteva promenu mentaliteta u Srba, fokusiran na nove, „ibermenš“ Srbe, oslobođene mitova, ratova i „kolektivne lenjosti“, „klasu“ stasalu sa ovom vlašću dok je država suštinski ogrezla u partokratiji i korupciji. Kako vi razumete toliku količinu licemerja?

Bezobzirnost je glavna odlika ove vlasti. Sve je dozvoljeno u cilju očuvanja moći. Potpuno je nevažno kako ljudi žive, šta osećaju. Oni koji nisu u partiji na vlasti nemaju prava na posao, pristojan život, mogućnost da zasnuju porodicu. Otuda toliko mladih ljudi uči strane jezike i sprema se na beg iz svoje domovine. Radije biraju nostalgiju nego pokoravanje i poniženje.
Rekoste nekom prilikom da smo na korak od fašizma, da su na sceni fašisti te da to i nije tako neobično jer je tradicija radničke solidarnosti i levih ideja koja je cvetala početkom dvadesetog veka u Srbiji potpuno nestala u Titovom lažnom komunizmu, Miloševićevom nacionalizmu…
Još uvek mislim da nestanak levice predstavlja pravu katastrofu. Ne samo ovde, svuda u svetu levica je u potpunoj defanzivi. Zahvaljujući tome, u Srbiji je na delu apsolutna, surova vlast desnice. Pogledajte samo te slabašne pokušaje sindikata koje vlast sa prezirom odbija. Pogledajte samo taj ropski zakon o radu. Pod kakvim uslovima ljudi rade i šta dobijaju za svoj mukotrpni radni vek. Mrak, to je jedino što se vidi. Ljude koji se bave umetnošću takvo stanje još više boli jer su umetnici po definiciji ljudi sa levičarskim uverenjima. Sloboda, jednakost, ravnopravnost – bez takvih ideala ne možete stvarati. Ne možete, u krajnjoj liniji, niti razumeti ljude.

Londonski nedeljnik „Ekonomist“ je pre neki dan pisao da otvaranje 400. po redu prodavnice Ikee u svetu teško da bi moglo da bude vest bilo gde na Planeti, a ne prilika za nacionalno preispitivanje. Zašto je Aleksandru Vučiću potrebna ova vrsta demagogije?

To je čovek koji besomučno radi na sopstvenoj promociji i koristi svaki sekund naših života da nam dâ do znanja kako je on jedini, nezamenljiv. S druge strane, taj nastup je bio stvarno jadan i govori o dubokoj bedi u kojoj živimo. Otvaranje jedne strane prodavnice iskoristiti kao dokaz sopstvene trijumfalne politike? Da nije tragično, bilo bi smešno.

Učinilo vam se da ste svojom podrškom Jankoviću „obeleženi“ te da ste odbijeni na nekoliko konkursa sa različitim scenarijima. U međuvremenu se pokazalo da niste jedini potpisnik apela 100 kojem je onemogućeno da radi svoj posao. Čini se da je Slobodan Milošević imao više sluha za umetnike?

U odnosu ove vlasti prema kulturi, naročito prema umetnosti, jasno se vidi strah. Jer, kultura jedina može da pobediti ovu prostačku, beskrupuloznu družinu. Kada pogledate karikaturu Duška Petričića, ostajete zapanjeni pred jednostavnom istinom koja se nudi na običnom parčetu papira. Tu istinu ne može pobiti milion reči, pretnji, kletvi, laži. Ljudi pogledaju taj crtež umetnika i nasmeše se uvereni da su shvatili sve. Vlast se i te kako plaši mislećih i kreativnih ljudi koji, iznošenjem svojih ideja, makar se one ticale najnevinijih ili usko stručnih stvari, stvaraju klimu slobode suprotstavljanja različitih pogleda na svet. A to može biti jako opasno. Jer, ako svako može da kaže šta misli, makar i u jedanaest uveče u Kulturnom dnevniku, a ako sve to nije usmereno veličanju oligarhije na vlasti, onda na dobro neće izaći.

Ipak, ima i onih kojima dobro ide: Ristovski, Goncić, Jadranka Jovanović, Tasovac… Kažu da Vučić traži podršku javnih ličnosti, ali da ume i da se revanšira.

Nisam siguran u to. Pre će biti da ih on iscedi i odbaci kao škart. Videćemo, uostalom, kako će karijera tih ljudi koje ste pomenuli nastaviti da se razvija. Uostalom, sama činjenica da te podržava vlasnik svega ne može iznedriti bilo šta vredno. Možda grešim? Videćemo.

Kada ste odlučili da snimite film o Petru Kočiću „Slepi putnik na brodu ludaka“ (produkcija RTS-a, 2016), privukao vas je jedan detalj – Kočić se našao u centru otpora Austrougarima u ludnici Guberevac, koja je bila poslednja slobodna teritorija u Srbiji. Ta veza sa današnjicom na neki način vas je i podstakla da snimite film?

Da, dobro ste primetili. I danas postoje male, sitne tačke koje predstavljaju poslednje bastione otpora ovom bezumlju. Bilo da su to neka pozorišta, ili pojedini filmovi, savremena literatura; najviše slobode možete pronaći na internetu. Još nismo mrtvi, rekao bih. Tako je bilo i u Guberevcu 1916. Doktori, misleći ljudi, pa i pacijenti sa Petrom Kočićem na čelu, imali su snage da sačuvaju tih nekoliko stotina kvadrata svoje bolnice od okupacije. U trenutku kada su naša vojska i vlada bile na Krfu, znači van teritorije Srbije, ta duševna bolnica je ostala slobodna.

Inspiriše li vas ovo vreme proizvodnje laži, obmana i demagogije?

Moje mišljenje je da smo sa apsolutnom vlašću Aleksandra Vučića zagazili u jednu sasvim novu, do sada nepoznatu vrstu stvarnosti – u sferu apsolutne laži. Nije laž samo ono što taj čovek govori, ne radi se o gomili lažnih obećanja, lažnog predstavljanja sopstvene ličnosti i sličnih trikova koje na repertoaru ima taj gospodar neistine, nego i o njegovom mehanizmu vladanja, počevši od ministara sa lažnim diplomama, pa do njegovih medija koji predstavljaju prave fabrike dezinformacija i bezobzirnih kleveta, preko kontrolisanog sudstva koje je izgubilo smisao postojanja, pa do policije i vojske koje služe za gospodarevu ličnu upotrebu, ili gomile diletanata na svim rukovodećim položajima u državi – sve, sve je to u službi obmane. Laž je postala ne samo legitimna već i poželjna. Zamišljam kako će izgledati ova zemlja za dvadesetak, tridesetak godina kada je budu vodile generacije odrasle u sredini koja više ne poznaje istinu. Mislim da će ih istina, ako kojim slučajem u svome životu nabasaju na nju, šokirati, u svakom slučaju biće to neprijatno iskustvo! Što je još gore, veliki deo ljudi u svetu danas živi više ili manje manipulisan lažju. Jedino što se u nas radi o još jednoj finesi. Ovde se oni koji obmanjuju svoje podanike usput sa njima i zavitlavaju. Na jadan krajnje perverzan način, vlast ne samo da manipuliše ljudima nego ih usput i ponižava. To je više nego strašno, ne sećam se da sam u svome životu sreo nešto bolesnije.

A šta je bilo sa istinom?

Po mome mišljenju, postoji svetlost na kraju tunela (koja nije ona za koju cinici tvrde da je to u stvari voz koji dolazi u susret). Postoji nešto što sigurno nije laž – to je poezija. U umetnosti, u poetskom izrazu u najširem smislu te reči, laž se odmah prepoznaje i poništava sve. A istina se oseća, ona ne mora da se dokazuje. Da bi jedno artificijelno delo uopšte funkcionisalo, bilo priznato i doživljeno kao umetnost, ono mora biti istinito. U protivnom, ne samo da ne deluje, nego uopšte i ne postoji. Lažna umetnička dela brzo nestaju, prezrena i zaboravljena. Stoga je umetnost tako dragocena. I retka. Malo ljudi se odvaži da sa istinom ide do kraja. Pre svega sa istinom o sebi, ma kakva ona bila, ma koliko sablažnjavala ili bolela.

Šest meseci pred beogradske izbore nema dogovora opozicije. Šta, u takvim okolnostima, sledi?

Mislim da se „dogovor opozicije“ precenjuje. Mnogo je važnija atmosfera u društvu, raspoloženje da se stvari menjaju, svest da svako od nas može učiniti nešto da se situacija preokrene. Ko ne zna o čemu govorim, neka pročita Pobunjenog čoveka Albera Kamija.

Danas i desnica i levica u opoziciji insistiraju na tome da Aleksandar Vučić nije izabran na demokratskim i fer izborima. Ipak, svojim učestvovanjem na takvim izborima koje kontrolišu jedan čovek i jedna grupacija na vlasti poslednjih nekoliko godina ta ista opozicija daje legitimitet izborima. Mislite li da bojkot izbora dok se ne omoguće isti uslovi za sve učesnike nije rešenje?

Sve više verujem da su ovakvi izbori, sa jednim jedinim kandidatom koji je unapred pobedio, sasvim besmisleni. Ne verujem u smenu vlasti u igri u kojoj on jedini vidi karte, a ostali ne znaju čak ni pravila igre u partiji koja se igra. Treba napraviti pritisak na vlast da pristane na elementarno poštene uslove izbora ili ne učestvovati na njima. To je, znam, veoma teško kada Evropa, zarad svojih sebičnih interesa, podržava čoveka koji, naočigled svih, krši elementarna ljudska prava utkana u osnivačku povelju Evropske unije. Uzgred, floskula „strani plaćenik“, koju Vučić stalno koristi, najviše se odnosi na njega samog.

O bojkotu izbora ni devedesetih nije bilo zajedničkog stava opozicije. Kao da se 26 godina vrtimo u istom krugu pitanja, raspravama ko je kriv što nemamo državu, nezavisne institucije, vladavinu prava. Na vlasti su oni isti, samo presvučeni, iz devedesetih. Ipak, šta je drugačije u odnosu na kraj prošlog veka u Srbiji?

Gore je. Tada je postojao konsenzus o neprijatelju, o mračnoj sili koja nas gura u rat. Misleći ljudi su shvatali o čemu se radi. A sada, u potpunoj bedi (ne mislim samo na siromaštvo), taj broj ljudi se smanjio, većina je pobegla, a ovi koji su ostali dva puta su zaključali vrata svojih stanova i čekaju. Šta? Da neko drugi popravi njihov život? To se neće dogoditi.

Izvor: Vreme

Autor: Z. Drčelić

BEZ KOMENTARA

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR