Iskušenja raba Irineja

4
314

Piše: Ljubodrag Stojadinović, Peščanik

„Đavolov sluga“, tako je otprilike posle sladunjave i farisejske nadripatriotske predstave u Nišu, Marko Vidojković u jednom ljutitom ali poštenom tekstu, odredio poziciju patrijarha srpskog naspam vrhovne (i jedine) vlasti u državi.

Navedena dijabolična uporedba poglavara SPC, zaduženog inače da satane, đavole i njima slične kopitare progoni krstom, belim lukom i tamjanom, jeste brutalna antiteza neutemeljenoj hipotezi o postojanju sekularne države Srbije.

Svoj pastirski govor u Nišu Irinej je inficirao rečenicom koja deli povereno mu stado na divlju rogatu marvu i krotke ovce. Građanski protesti, rekao je, daju vetar u leđa našim neprijateljima.

Stereotip o zdravoj senilnosti kazuje da je duga seda brada znak mudrosti koja mlađe i podložne učenju izvodi na pravi put. Mada je isti takav starac kod Domanovića slep i vodi izgubljenu gomilu pravo u propast.

Verovatno je da patrijarh u svojim ozbiljnim godinama misli najkvalitetnije što može, i iz toga proizvodi najbolje reči koje ume da sroči. Ako je u tome što govori iskren i ozbiljan, a čini se da jeste, onda naopako.

Ne bavim se crkvenim stvarima, niti službom božijom. Molebani i procesije me ne zanimaju, ali sam sklon da poštujem svaku i svačiju veru.

Credo quia absurdum (verujem jer je besmisleno). Ovom je izrekom apologeta hrišćanstva Tertulijan iz Kartagine, na granici 2. i 3. veka nove ere, odredio teizam na platformi apsurda. U istinu se ne veruje, jer ona jeste. Tamo gde je istina, nema razloga za veru.

Teško je obeležiti granicu između racionalizma i vere uopšte, pa i u Irineja, tako da se ovaj ogled bavi isključivo njegovim svetovnim, dakle političkim akcijama. Mada je patrijarh umeo da i svog nevidljivog vrhovnog šefa uplete u realni politički život. Kad je vladika Risto Radović, poznatiji kao Amfilohije, pokušao da nesumnjivog svetovnog vođu Srbije proglasi kosovskim izdajnikom, duhovni otac srpski je izašao sa potresnom zahvalnošću nebeskim silama: Hvala Gospodu što nam je poslao Vučića, on se kao lav bori za očuvanje Kosova.

Otprilike tako, samo uz mnogo više zanosa i ponizne zahvalnosti svemogućem tvorcu, sudiji i dobrotvoru. Sa najvišeg mesta smo saznali da Gospod nije dangubio, nego je za naše potrebe, kao majstor Đepeto svog Pinokia, sklepao još jednog nedovršenog potomka, na opšte veselje odane polovine srpskog puka.

Veruje li zaista Irinej da se može verovati njegovoj kičastoj nadriteističkoj mitologiji i nedostojnom udvorištvu? Mnogi će i poverovati, jer je urnebesno i besmisleno, ništa im drugo ne preostaje. Ali, upravo se tada patrijarh obeznanio kao skrušeni epigon vladajuće klike, ogoljeni obožavalac uzurpatora vlasti. Čak ni mantija više nije mogla da mu vrati privid mudrosti i uzdigne ga u ćutećeg apostola korporativno izuzetno uspešne božije ambasade.

Poseta ruskog diktatora Putina pretvorena je u bizarnu božansku apoteozu u čast gosta. Neukusni izlivi ljubavi, kao odjeci arhaičnih a nepostojećih pravoslavnih emocija, ostavili su gosta potpuno nespremnim za razmenu osećanja.

Patrijarh je, na molbu svetovnog gazde, uzeo na sebe ulogu posrednika: zamolio je Putina da bar nešto kaže, iako taj nikada ne govori na mitinzima, jer napolju je narod koji ga neizmerno voli i naviknut je na svakodnevna praznoslovlja.

Čovek se nekako smilovao i izgovorio jednu rečenicu: Spasibo za družbu! Hvala za prijateljstvo! Kraj, gotovo. Voljeni je odleteo u carski Kremlj.

Umeo je građanin Irinej da se neovlašćeno meša u natalne stvari, dajući zadatak ženama: Srpkinje su dužne da rađaju! Dobro, i taj je slogan, u danima kad se predsednik žalio da nemamo dovoljno dečaka za neki novi Gvozdeni puk, bio kanonski logičniji od idiotske parole: „Dosta reči, nek zakmeči!“

Ali, žene su mu odgovorile: „Nismo mi ništa dužne, ti si dužan da plaćaš porez!“

Umesto poreza, ili bilo kakve pomoći ubogima, unesrećenima, gladnima i siromašnima, poglavar SPC je izabrao odanost sili koja raspisuje izbore a i dažbine. Može i jedno i drugo, a i ne mora.

Proglasio je da su svi oni koji su protestima protiv vlasti u dosluhu sa neprijateljima Srbije.

Patrijarh je na protivnike svog zemaljskog vladara bacio anatemu i žigosao ih kao otpadnike od otadžbine. Time je vlastodršca odredio kao jedini svoj oltar za molitvu, odrekavši se više od polovine građanstva Srbije u korist mrtvorođenog božanstva.

Njegov preobražaj od duhovnog oca do podanika od razuma odmetnutog gospodara čini se nepovratnim.

Govor u Nišu doneo je nove naslage eksplozivne mržnje. To je morao da zna pre nego što je u većini srpskog građanstva prepoznao đavola koga valja obeležiti i okaditi tamjanom.

Mada bi u jednom času, uz pomoć božiju, mogao i da progleda: zlo mu je nadohvat ruke, on ga mazi i štiti.

Bilo bi dobro da u času prosvetljenja oprosti neoprostive grehe sebi i svom plemenskom totemu.

I da zajedno odu u neki manastir na tihovanje.

Božiji pastorak i njegov posilni.

Izvor: Peščanik

4 KOMENTARA

  1. Ništa neobično… Crkvu i onako nikad nije interesovalo sopstveno stado, sem kao izvor prihoda. Uvek uz svakakvu vlast zarad zaštite sopstvenih interesa.

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR