Izgubljeni komunizam

0
112

Piše: Aleksandar Milošević, Danas

Kažu da je put do pakla popločan dobrim namerama. Ako ne verujete, samo pogledajte šta je bilo s komunizmom.

Put započet u Briselu 1848. kad su Marks i Engels objavili Manifest komunističke partije, a završen pre tačno 30 godina, padom Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine, u jezgru je bio samo dug i očajnički pokušaj da se stvori bolje društvo. Oktobarska revolucija je, slično svim drugim narodnim prevratima, nameravala da sistem koji je suviše dugo i suviše teško ugnjetavao ljude smeni drugim koji će po mase biti pravedniji i lakši.

Ali, za razliku od prethodnih revolucija, koje su taj novi sistem videle u komparativno jednostavnom davanju većih prava i sloboda ljudima (ukidanje ropstva, ukidanje kmetstva, veća politička moć za „običan narod“) ili u zameni jednog već poznatog sistema drugim takođe poznatim (npr. od monarhije ka republici), 1917. je prvi put donela nešto do tada potpuno nepoznato, nikad pokušano, radikalno drugačije i iz života neizniklo – komunizam.

Komunizam je bio intelektualna koncepcija društva koje bi po moralnim načelima njegovih tvoraca bilo pravično. Izlomio je sve stubove starog poretka i umesto njih postavio neke nove, drastično različite, koje niko nije poznavao. Ali nije zbog toga propao.

Propao je, na prvom mestu, zato što je komunizam u svojoj osnovi neprirodan. Zato što je imao suviše vere u ljude. U njihovu spremnost da se odreknu sopstvenog napretka zarad napretka apstraktne zajednice. U ideju solidarnosti. U plemenitost koja ne traži nagrade shodno doprinosu. Potcenio je sve ljudsko u čoveku: želju za materijalnim dobrima, za statusom, za izborom i, u praksi, za slobodom.

Nužno je morao izneveriti sva očekivanja. Ukidanje privatne svojine je dobra ideja dok se uzima nekom drugom. Uranilovka je sjajna stvar za neuspešne. Sloboda, bogatstvo, jednakost koje je komunizam zamislio nikada se nisu ostvarile. Kolektivizacija imovine i državno odlučivanje o svim aspektima života koje je komunizam zahtevao iziskivali su represiju.

Represija je tražila jaku državu. Jaka država jakog vođu, a jak vođa monarhiju. Tako se ideja totalne demokratije, kakva je bila komunizam, pervertirala u birokratski totalitarizam. Umesto republika nastale su kraljevine, a umesto diktature proletarijata zaživela je prosto diktatura.

Tako je izgubljena sloboda.

Ekonomske koncepcije takođe su se pokazale pogrešnim. Okosnica novog sistema – centralno privredno planiranje – u teoriji je imala smisla. Zašto duplirati resurse u konkurentskim firmama za razvoj iste vrste proizvoda kad s jednakim sredstvima jedna firma može da pravi jedno, a druga drugo? Zašto slobodno formirati cene na štetu kupaca kad država tačno zna koliki su troškovi proizvodnje?

Pa ipak, na kraju se pokazalo da je, van papira, haotičan i decentralizovan sistem kapitalističkog privrednog modela, neuporedivo uspešniji. Psihologija je i ovde ključna. Pošto je silom nametnut kao vrednost dogmatskog karaktera, komunizam je, da bi zadržao legitimitet, uvek morao da bude u pravu. Tako su poslovni interesi u privredi bili podređeni političkim. Zaposlenost je morala da bude visoka, čak i kad nije bilo potrebe za radnicima, cene su morale da budu niske čak i kad su bile ispod troškova proizvodnje, proizvodnja je morala da raste čak i kad nije bilo tražnje.

Tako su se minusi gomilali. Greške u centralnom planiranju su dovodile do nestašica i bacanja resursa, a odsustvo konkurencije do slabe inovativnosti i kvaliteta proizvoda. Nebitnost tržišta kao merila uspešnosti, vodila je selekciji upravnog kadra čija je prva kvalifikacija ideološka ispravnost. U skladu s postavljenim kriterijumom, taj kadar je onda, vodeći se krajnje nekomunistički, a opet krajnje prirodno, donosio odluke koje su u njegovom najboljem interesu. Dakle, interesu kadra, a ne interesu privrede. Tako su nastali aparatčici, a uništena ekonomija.

Tako je izgubljeno bogatstvo.

Naravno, to što nije bilo bogatstva ne znači da nije bilo bogatih. Suprotno proklamovanom odsustvu klasa, vladajući sloj je živeo u punoj raskoši. Nomenklatura se držala zajedno, izgradila širok sistem državnih privilegija kao zamenu za privatno bogatstvo, uspela da poput pravog nasledstva sve te privilegije prenese svojoj deci i na kraju ih u činu ciničnog ismevanja komunističkih vrednosti koje su je stvorile, posle pada Berlinskog zida pretvori u privatni kapital.

Tako je izgubljena jednakost.

Ostavši bez svih vrednosti u koje su verovale, zemlje iza Gvozdene zavese su se okrenule kapitalizmu, svom silom uverenja kojom su do juče stezale komunizam. A sam kapitalizam, sad izjednačen sa demokratijom, slavodobitno proglasivši kraj istorije, ekstremizovao je svoje vrednosti individualizma i privatne svojine, jednako dogmatski verujući u nepogrešivost tržišta kao što su komunisti verovali u plansku privredu.

A onda je došla 2008…

Izvor: Danas

BEZ KOMENTARA

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR