Krivi smo mi što smo ćutali

Piše: Biljana Stepanović, Nova ekonomija

Srbija je četvrta najsiromašnija zemlja u Evropi prema podacima Eurostata, ali i Beograd drži rekord kao jedan od najzagađenijih gradova, na svetu čak.

Kako smo uspeli da se ovako plasiramo na evropskom i svetskom nivou, dame i gospodo? Nije bilo lako, nije se do ovog rezultata došlo preko noći, radili smo na svim poljima, davali sve od sebe, pa rezultate živimo, a i udišemo. Pa dokle izdržimo.

Potpisnica ovih redova seća se kad su krajem osamdesetih godina prošlog veka, pred sam raspad zajedničke zemlje Jugoslavije tadašnji „patriotski“ mediji, baš isto kao i ovi današnji, svakodnevno trubili o zlim Slovencima koji dođu pa pokupuju naše voće, a onda te jabuke, kruške, višnje i ostalo šta dograbe natovare i teraju u slovenački Fruktal.

Pa to tamo samelju, iscede, dodaju šećera i vode i vrate nama zapakovano, a mi naivni i bespomoćni, kupujemo posle te njihove skupe sokove od našeg jeftinog voća.

Mi smo predviđali da će Slovenci da propadnu kad se od nas odvoje, „patriotski“ mediji su unapred likovali, a Slovenci su se priključili Evropskoj uniji, podigli standard i došli do prosečne plate od blizu 1.300 evra. Pravna sigurnost, finansijska izvesnost i život bez stresa dođu kao bonus. Ili kao osnovni uslov za kvalitetan život, zavisi kako gledate prioritete u životu.

Da pogledamo u komšiluk – Hrvatska je mnoge muškarce u Srbiji za srce ujela što mnogo bolje igra fudbal od Srbije, pa se o tome naklapalo danima. A nekako se slabo pitamo kako je to Hrvatska ušla u Evropsku uniju, sada ulazi i u evro zonu i Šengenski sporazum, prosečna plata je premašila 1.000 evra i sve u svemu, na putu je da se sasvim uredi i zaboravi da je ikad bila „na Balkanu“.

Srbija se za to vreme vraća unazad, uz Albaniju, Makedoniju i Bosnu (i Moldaviju) je najsiromašnija zemlja u Evropi, pa je u tu grupu i smeštena.

Ni evropske birokrate se više na pretvaraju da smo „na evropskom putu“ i sasvim je jasno da smo se od Evropske unije možda i nepovratno udaljili, sve pokušavajući da joj se približimo. Otvaranje i zatvaranje čuvenih poglavlja bilo je toliko neuspešno da je postala besmislena čak i svaka priča o tome. Sad je kristalno jasno – u poslednjih 10 godina vlast u Srbiji sve je učinila da od Evrope pobegnemo, uz sasluženje crkve, desnice i rusofilske „elite“.

Odličan argument je sada – pa i Evropi ide loše. Kriza, inflacija, rat u Ukrajini, neizvesnost. Jedino nekako ovi teoretičari gube iz vida – kad ste bogati pa udari kriza koja vas natera da malo prištedite, nije isto kao kad ste siromašni pa nemate šta ni da uštedite, jer ste već na ivici egzistencije.

Kako to konkretno izgleda? Najveću prosečnu platu u Evropi prošle godine imali su Švajcarci, oko 4.200 evra mesečno. Među članicama EU dominira mali Luksemburg sa nešto manje od 4.000 evra. Prosek u evrozoni je oko 2.400 evra. Srbija ima jedva iznad četvrtine od tog evropskog proseka. Da nacrtamo: oni su u proseku četiri puta bogatiji od nas.

I sada, da li je za sve ovo kriv isključivo (ili pretežno) Aleksandar Vučić? Da li nas je baš on sam dovde doveo? Na početku Nove godine, pošteno je reći da – nije. On i njegova klika zauzeli su nebranjeni prostor, oteli su i uzurpirali sve što su mogli, gledaju isključivo sopstvene političke i lukrativne interese po cenu urnisanja zemlje, društva i sistema vrednosti.

Ali to su uspeli bez ozbiljnog otpora sa ove „druge strane“. Otpor nisu mogli da pruže ljudi sa margine kojima je jedini „izlazak u život“ da ih šetaju autobusima po Srbiji i daju im sendvič i crvenu.

Ne. Odgovornost je na onima koji dobro znaju šta se sa zemljom događa i jasno im je kuda nam zemlja ide. Ali ćute. Zbog koristi, oportunizma, kukavičluka, letargije, nije bitan razlog, ćute. A Srbija dosledno ide u susret svojoj sudbini i to vam je tako.

Izvor: Nova ekonomija