Tragična sudbina dr Andrije Hercoga

0
Poslednja zajednička fotografija porodice Hercof; foto: Porodična arhiva

ČAČAK – Jedan učenik Specijalne osnovne škole „Dr Dragan Hercog” u Beogradu, gde uče deca koja se dugo leče po klinikama i bolnicama naše prestonice, napisao je: „Mi i ne znamo kako je izgledao taj mladi čovek. Znamo samo da je imao veliko srce. U to srce je mogao stati čitav svet, dečji posebno.” I taj epitaf iz dečje duše čuva sećanje na hrabrog lekara koji je poginuo 30. septembra 1968. u Bijafri, na tlu današnje jugoistočne Nigerije, i takvom smrću nastavio tužan životopis predački.

Na Danima zdravlja u Čačku, nedavno, na dvadesetak strana objavljena je povesnica pod nazivom „Tragična sudbina dr Andrije Hercoga (Draganovog oca) i njegove porodice”, koju su sačinili dr Vukašin Antić (Hirurško odeljenje bolnice u Vranju) i Vidan Bogdanović („Vreme i moje pravo”, Beograd).

Andrija Hercog (1904), najstariji od šestoro dece Sidonije i Filipa Hercoga, vlasnika drvare u Padeju, gradiću na levoj obali Tise u Banatu, završio je medicinu u Lajpcigu 1928, prethodno ispunivši očev zahtev da za šest meseci nauči nemački jezik. I dao reč svojoj porodici koja je pripadala Jevrejima Aškenazima da će, zahvalan što odlazi na studije u Nemačku, školovati najmlađeg brata Franja (1916), kad dođe vreme.

Posle studija Andrija se zaposlio u Česteregu u Banatu, naseljenom pretežno nemačkim življem, ali je lečio i stanovnike Banatskog Karađorđeva, tek osnovanog i najvećeg dobrovoljačkog sela kolonista Ličana u Vojvodini. Naselje je u to doba imalo 900 kuća sa 6.500 meštana, i iako je minula decenija od doseljavanja živelo se po lički: kuće su bile građene uglavnom od naboja i ćerpiča. U selu je bilo mnogo porodica koje su boravile samo u jednoj prostoriji, sa ognjištem u sredini, i ovcama i kozama u uglu. Mladom doktoru bilo je jasno da ga čeka ogroman posao, a seljanima je svaki njegov dolazak postajao praznik.

Uskoro se u Banatskom Karađorđevu rodila ljubav između omiljenog lekara i učiteljice Jelene Stanisavljević, krunisana brakom. Njihov sin Dragan imao je četiri godine a ćerka Vera se tek rodila, kada su dr Andriju Hercoga, sredinom avgusta 1941, Nemci odveli u logor u Velikom Bečkereku (Zrenjanin), gde su mu već bili otac i dva brata. Doktora Andriju, brata Pavla i oca Filipa oterali su krajem avgusta u Beograd, u logor Topovske šupe. Najmlađi brat Franjo, student medicine u Zagrebu, uspeo je da pobegne iz Bečkereka u partizane i tako se spase. ’Mili moji, sutra u 6 čas. polazimo odavde u nepoznato mesto, verovatno Smederevsku Palanku’, napisao je dr Andrija svojoj ženi i deci. Umesto na putovanje odveli su ih na pogubljenje. Lekara su streljali Nemci u Jajincima, 11. oktobra 1941 – opisuje dr Vukašin Antić za „Politiku”.

Od čitave porodice Sidonije i Filipa Hercoga i njihove šestoro dece, u životu su ostali samo ćerka Julija, udata za Srbina, i najmlađi sin Franjo. Unuci su bili nešto bolje sreće. Preživeli su dvoje od ćerke udate za Srbina, dvoje od sina oženjenog Srpkinjom, dva siročića koje je služavka odvela u Mađarsku i unuk Jovan koga je majka Jelisaveta Rajs dala sestri Juliji Caran koja je tražila da joj ostavi oba sina. Majka nije mogla da se rastane od obojice, mlađeg je dala, a starijeg zadržala. Jelisavetu i njenog prvenca odveli su na Sajmište i ugušili.

Šta je život: kad se Julija Hercog (1910) zadevojčila nije želela da odustane od ljubavi sa Srbinom, „mada je bilo neuobičajeno da se jedna jevrejska devojka uda za gojima”, Filip Hercog zabranio je najmlađoj ćerki da pođe za Milorada Carana.

– Išao je u sinagogu u Adi, gde je čitao kadiš svojoj ćerki. Kadiš je jevrejska molitva za mrtve. On je učinio sve što se prema jevrejskoj tradiciji zahtevalo od njega. Na kraju je pozvao Jucu i njenog budućeg muža, Bracu, zagrlio ih i poljubio i poželeo im sreću u životu.

Početkom šezdesetih Dragan Hercog je završio medicinu u Beogradu i izabrao da kao specijalizant u 32. godini hirurgiju usavrši u misiji Crvenog krsta, u Africi. Ekipa montažne bolnice kod Okigve imala je desetoro članova: po dvojicu lekara i tehničara iz Srbije, četvoricu Šveđana iz humanitarnog bataljona i dvoje pripadnika misije Saveta crkava.

U vreme najžešćih borbi dr Hercog radio je u operacionoj sali i po šesnaest sati dnevno. Za kratko vreme je osedeo. O teškoj situaciji u Bijafri pisao je porodici: „Jedna smrt, više ili manje, u Bijafri ne znači gotovo ništa. Svaki dan hiljade umiru od gladi, stotine podležu u borbama, umiranje je deo svakodnevice tog naroda u kovitlacu jezive afričke tragedije. Kako oni sve to samo mirno podnose!”

Tog 30. septembra, vojnici federalnih trupa došli su već do bolnice potiskujući pobunjenike. Prethodno su vlasti Bijafre evakuisale ranjenike i bolesnike, a timu Crvenog krsta dr Dragana Hercoga ostavili radio-stanicu i terensko sanitetsko vozilo. Drama se odigrala ispred grudobrana napravljenog od vreća sa mlekom u prahu. Izgleda da nije bilo oficira, pa su bolnicu opkolili raspojasani vojnici, bez komande. Sedmoro članova misije izašlo je ispred grudobrana. Kada je šef ekipe dr Mihajlo Vučinić, kome su vojnici uzeli lične stvari, sat i nalivpero, uhvatio ruku jednog od vojnika kad je pokušao da ga udari, oni su se izmakli nekoliko koraka i otvorili rafalnu paljbu. Pri tome su poginuli dr Dragan Hercog, Šveđanin Robert Karlson i bračni par iz Saveta crkava. Ranjeni su dr Vučinić, koga je metak okrznuo, i dvojica Šveđana.

Dve godine po završetku Drugog svetskog rata, Franjo Hercog je završio medicinu u Zagrebu, gde se oženio Natalijom Luković koja je tu studirala farmaciju. Dr Franjo Hercog je najveći deo radnog vekao proveo u Čačku, kao ugledni pedijatar i upravnik bolnice, i umro 1980. Njegova i Natalijina deca, Mirjana i Đorđe Hercog, u svojim sećanjima pišu i ovo:

Kada smo naučili da čitamo, a rat je već uveliko bio završen, brat i ja smo pitali mamu, gledajući naše izvode iz matične knjige rođenih, šta to znači jevrejska nacionalnost? Za srpsku nacionalnost znamo. Majka je stavila prst na usne i rekla: ’Pssst. O tome nemojte nikome govoriti!’ To je bio težak trenutak za nas. Tada nismo sve dovoljno razumeli. Bili smo deca. Sada duboko čuvamo vrednosti tate i mame i cele naše porodice Hercog.

Izvor: Politika

Autor. G. Otašević

BEZ KOMENTARA

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR