Muharem Bazdulj: Jugoslavija je moja jedina domovina

0

BEOGRAD – Sećam se našeg prvog susreta u Sarajevu pre više od tri godine. Tada sam živeo u glavnom gradu Bosne, a on je već bio stanovnik Beograda. Uvek sam voleo način na koji on nosi i pokazuje svoje poreklo. Možda mu je lako baš zbog toga što, kako sam kaže, više nema njegove zemlje, a to je bila bivša Jugoslavija.

Danas je slobodan da svuda bude, bez potrebe da tu nužno i pripada. Kao što se nije ni zadržao dugo u svom rodnom Travniku, već se 1996. preselio u Sarajevo, gde je studirao engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu, tako se dugo nije zadržao ni u Sarajevu, odakle se petnaestak godina kasnije preselio u Beograd.

Gotovo sve vreme je podjednako intenzivno pisao i objavljivao knjige i novinske članke kako u Bosni i Hercegovini tako i u Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji. Negde tokom 2012. odlučio je da se preseli u Beograd, mada je njegova ljubav s tim gradom trajala već godinama. Rekao mi je u ovom, ali i u nekim drugim razgovorima, kako mu Beograd prija zbog svoje veličine i čudnog osećaja prijatnosti koji mu nudi.

Danas je novinar nedeljnika Vreme, ali istovremeno piše kolumne za Politiku i Nedeljnik. Ostao je veran i sarajevskom Oslobođenju, u kojem je godinama radio. Krajem novembra 2014, kada je objavio tekst u Vremenu „Hronika najavljene praznine“, u kojem je pisao o Aleksandru Tijaniću i Srđi Popoviću, naišao je na osudu onoga što se često zove „druga Srbija“. Baš u tom periodu internet portal Peščanik prestaje da prenosi njegove kolumne iz Oslobođenja i tu je, gledajući bar hronološki, „druga Srbija“ Bazdulju, očito, zatvorila vrata.

Sve što je kasnije radio, prvenstveno u Politici, bilo je dodatno secirano i najčešće omalovažavano. U Sarajevu, takođe, nije bio omiljen svima i postojale su grube kritike na njegov račun, posebno na onaj deo posla koji se odnosio na njegove političke kolumne.

Odijum na sebe dodatno je navukao kada je u Oslobođenju napisao hvalospev o knjizi Emira Kusturice „Smrt je neprovjerena glasina“. Stiče se utisak da mu se Kusturica kasnije odužio time što ga je predložio za nagradu Udruženja novinara Srbije (UNS) „Bogdan Tirnanić“, koju je Bazdulj i dobio.

Kako mi je rekao, ne obazire se na te kritike, već nastavlja da piše, a napisao je za ovih trideset osam godina dosta toga: četiri knjige priča, tri romana te po jednu knjigu eseja, pesama i kolumni. Knjige su mu prevođene na engleski, nemački i poljski jezik, a pojedine priče i eseji na još desetak stranih jezika. Bazdulj ima nemali broj poklonika i jedan je od retkih koji je uspeo da svoj javni profil u beogradskim književnim i novinarskim krugovima izdigne na najvišu kotu. Toliko visoku da su ga svi mogli videti. „Službeni glasnik“, na koricama ispod naslova njegove knjige „Između krajnosti“, stavio je i komentar izdavača – „knjiga najhrabrijeg južnoslovenskog intelektualca“.

Muharem Bazdulj 1

  • Nekoliko sati pre nego što ćemo se naći, haški sudija je rekao: „Vojislav Šešelj je po izricanju ove presude slobodan čovek.“ Kako gledaš na tu presudu?

Gledam je kao nastavak jedne vrlo provizorne i voluntarističke politike presuda Haškog tribunala generalno. Nakon drugostepene presude Gotovini, Markaču i Čarmaku, napisao sam za Oslobođenje tekst pod nazivom „Snaga i moć ili druga smrt Haškog tribunala“, u kojem sam zapravo pokušao da dokažem tezu da je nakon podizanja optužnice protiv Miloševića usred NATO bombardovanja Jugoslavije samo naivan čovek mogao da tvrdi da Haškim tribunalom ne upravljaju politički interesi zapadnih sila. Presudu Šešelju ne mogu konkretno da posmatram izvan konteksta svih dosadašnjih presuda koje je Haški tribunal izrekao. Vrlo su mi zanimljivi ljudi koji su u Haškom tribunalu proglašeni potpuno nevinim, a to su Ante Gotovina, Ramuš Haradinaj, Frenki Simatović, Momčilo Perišić, Vojislav Šešelj, Naser Orić. Stiče se dojam da ljudi koji su možda bili direktnije povezani s nekim zapadnim centrima moći imaju tu mogućnost da im se progleda kroz prste, a ovi drugi nemaju. Očekivao sam, da budem iskren, da će on biti osuđen na 12 ili 11 godina, koliko je već proveo u pritvoru, da se ta stvar „prebije“ i nisam očekivao da će se on vraćati da služi kaznu. Ali očekivao sam da će napraviti sebi makar neku odstupnicu, jer sad ispada stvarno apsurdno da je on proveo u pritvoru više nego Biljana Plavšić što je ukupno bila u zatvoru, možda više nego Dražen Erdemović, koji je priznao učešće u streljanju 1.100 ljudi.

  • Tvoji komentari u vezi s Haškim tribunalom, hteo ti to ili ne, nekako su uvek bliži stavovima te neke desnice ili ljudima na vlasti nego onima koji se smatraju borcima za ljudska prava. Kako reaguješ na to što te često poistovećuju s protivnicima Haškog tribunala?

Ne mislim da je to nužno tačno. Recimo, taj moj tekst „Druga smrt Haškog tribunala“ iz Oslobođenja preneo je Peščanik, pretpostavljam zbog toga što je blisko onome što oni misle o toj temi. U krajnjoj liniji, mislim da su svi moji stavovi o Haškom tribunalu nijansirani. Kada je pokrenut, tribunal je dao neku nadu i ja i dalje mislim da je to važna institucija. Kada se za deset ili koliko godina bude podvlačila crta, značaj te institucije će biti strašno važan u prikupljanju dokaza, u prikupljanju građe koja će imati svoju vrstu istorijske i dugoročne upotrebne vrijednosti. S druge strane, zaista mislim da je politizovanost Haškog tribunala vidljiva i da to nije isključivo pravna institucija. To je očigledno. Živimo u digitalno doba i moji tekstovi, barem oni objavljeni u poslednjih petnaestak godina, svima su dostupni. Ne vidim da tu ima neke promjene u onome što sam ja mislio tad i sad. Čini mi se da manje-više u većini stvari o kojima sam pisao a koje se tiču raspada Jugoslavije postoji jedna vrsta dosljednosti. Ne naravno one, što bi rekao Lešek Kolakovski – užasavajuće dosljednosti – gdje ti je važnije da se držiš ko pijan plota jedne linije, ali, ako se okolnosti promjene i ako se promjene neka saznanja, mijenjaju se i interpretacije, ali sistem vrijednosti za mene je tu isti.

  • Ipak, kad si došao u Beograd, bio si blizak s delom intelektualne i književne javnosti koja je bila bliža onome što se, u najširem smislu, zove građanska Srbija. Počeo si da radiš u nedeljniku Vreme, jedan od izdavača ti je bio i Ivan Čolović. Sve ti je to dalo jedan oreol, koji se očito sada promenio. Zapravo, u kakvim si odnosima danas sa Ivanom Čolovićem?

Ivan Čolović i ja se, iskren da budem, nismo čuli neko vrijeme, ali mi smo se i ranije uglavnom čuli samo zbog operativnih stvari, kad su izlazile knjige ili kad smo pravili promocije. Mi nismo ljudi koji su izlazili zajedno na piće. Ali sutra da se sretnemo, ne mislim da bi se moj odnos s njim na nekom ličnom planu promijenio.

  • Ipak, nešto se jeste promenilo. Tada si bio blizak Čoloviću i Vladimiru Arsenijeviću, a danas si bliži, ili te tako doživljavaju, Ljiljani Smajlović i Emiru Kusturici. Šta se dogodilo, da li razlog tome već pomenuti tekst u Vremenu „Hronika najavljene praznine“?

Znao sam da je taj tekst kontroverzan i da može izazvati jednu vrstu burne reakcije, ali iskren da budem, nisam očekivao da će ta reakcija biti tako intenzivna i pomalo, ako hoćeš i profesionalno gledano – nepravedna. Kada je Viktor Ivančić reagovao na taj tekst u Vremenu, razvila se neka vrsta polemike u kojoj je Vreme i prenijelo Viktorov tekst kao jednu vrstu relevantne reakcije na to što se desilo. Međutim, onda je Peščanik nastavio da objavljuje Viktorove tekstove, dok moji tekstovi, koji su bili povod, čak nisu bili ni linkovani unutar Viktorovih tekstova, a kamoli objavljeni na sajtu. U trenutku kad pišem taj tekst, u Beogradu živim već dve godine i participiram u javnom životu čak i prije toga. Viktor Ivančić, koliko je meni poznato, u Srbiji nije živio nikad, i sad u toj situaciji Viktorovi sudovi, koji su izrečeni sa strane, imaju smisla, a moji nemaju? Mislim da to zaista nema toliko veze s pozicijom kritičara, pozicijom autora, nego ima veze sa suprotstavljenim stavovima. Ali verovatno si u pravu, to jeste bio neki momenat, što bi ti rekao, odaljavanja jedne grupe ljudi od mene – ako se to može tako reći.

  • Mislim da je odrednica odaljavanje nekako najpristojnija.

Da, ali to nije nešto što sam ja doživeo kao posebno važno. Rekao nešto što mislim. E, to što se ta istina, bar ono što se meni čini kao istina, nekim ljudima nije dopala – ja tu ne mogu ništa.

  • Ta sloboda s kojom pišeš u Vremenu, nekako mi se čini, nije prisutna i u izboru tema u Politici. Da li si, pišući za Politiku, ikada poželeo da neku stvar napišeš, a onda si rekao – ne, ne bi ovo moglo da ide u Politiku?

Mislim da ne. Za Politiku pišem po nekom relativno utvrđenom pravilu, kao i većina komentatora Politike – dvije nedelje unaprijed znam o čemu ću pisati. Nisam svjestan da sam se u bilo kojoj situaciji autocenzurisao, ali ajde, ako ti primjećuješ neku vrstu razlike u odnosu na ono što pišem u Politici i ono što pišem negde drugdje, ajde, reci baš.

  • Politika je objavila, kako to vole da kažu, jedno veliko istraživanje o novcu koji su od donatora iz Amerike dobijale nevladine organizacije u Srbiji. Verujem da ti o tome ne samo da imaš stav već da bi imao i šta da napišeš.

Tu su izneseni neki podaci pronađeni na jednom ili dva izvora koji govore o relativno banalnim stvarima. Istina, mene su zvali, da sad ne govorim koji, beogradski mediji da to komentarišem. Otprilike sam rekao da, ako je strani plaćenik onaj ko dobiva novac od strane vlade i strane organizacije, onda je verovatno Vlada Srbije najveći strani plaćenik, jer stalno se govori o donacijama iz inostranstva, stranim investitorima… Koliko sam pratio, ta moja izjava nije prenesena. Ne trudim se da komentarišem baš sve, iako bi neki rekli da komentarišem previše tema. Ali ako je za medije bila tema onaj izveštaj Miroslave Milenović o tome koliko mediji dobijaju para od državnih kompanija ili od Ministarstva kulture, ne znam zašto takođe ne bi bila tema ako NED ili Rokfeler fondacija, ili Norveška narodna pomoć, ili ne znam ko takođe daju nekome neke pare.

  • Kad smo već kod Politike, mislim da te verovatno s pravom mnogi doživljavaju kao osobu blisku sadašnjoj urednici Ljiljani Smajlović. Kakva su tvoja iskustva u radu s njom?

Mislim da je ona trenutno i apsolutno, sada, nakon ove smjene Zorana Panovića, na koju sam gnijevan, bez ikakve konkurencije najbolji urednik dnevnih novina u Srbiji. Zapravo, uopšte jedini ozbiljan urednik dnevnih novina u Srbiji. Dakle, da se razumijemo, ja sam radio i tri godine u sarajevskom Oslobođenju kao zamjenik glavne urednice i mislim da ne postoji u novinarstvu operativno zahtjevniji posao od uređivanja dnevnih novina koji zahtijeva, uz jednu potpuno fanatičnu posvećenost profesiji, isto tako potpuno zanemarivanje privatnog života i zanemarivanje nekog, banalno govoreći, svakodnevnog hedonizma. Moraš biti, ono što bi rekli, potpuni radoholičar teške kategorije. To je, naravno, jedan uslov. Drugi uslov je jedna vrsta profesionalne veštine, sposobnosti, ako hoćeš ljubavi za posao i umijeća rada s ljudima, jer u dnevnim novinama moraš raditi s najmanje desetinama ljudi, a to znači sa isto toliko sujeta. Mislim da to Ljiljana Smajlović radi odlično.

  • Ipak, pored svi tih radoholičarskih i menadžerskih sposobnosti, smatraš li da je za urednika važno da ima i integritet?

Pa naravno da mislim da je potreban i integritet. Ali nisam čuo neku vjerodostojnu i za mene uvjerljivu kritiku njenog integriteta.

  • Evo, dok druge optužuje za primanje američke pomoći, zaboravlja da napomene da je godinama bila istaknuti saradnik američke fondacije Ireks, da je dobila američke stipendije, da njeni novinari dobijaju strane stipendije i grantove. U vezi sa samom Politikom, ne znamo vlasničku strukturu i druge stvari. Meni se čini da tu nema baš nekog prostora za integritet.

O tome, zaista, isto tako ne znam ništa sem onoga što sam mogao da pročitam u medijima, uključujući i Politiku. Ali ne mislim da glavna urednica ili ostali zaposlenici imaju veze s tim zamešateljstvom koje je nastalo.

Muharem Bazdulj 3

  • Dok si živeo u Sarajevu, deo tamošnje intelektualne elite spočitavao ti je da si novinar u službi politike. I neki u Beogradu govore o tebi kao o novinaru koji otvara vrata političkom mejnstrimu. Dopiru li i danas ti glasovi do tebe?

Čekaj, daj mi primer.

  • Profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu Enver Kazan u jednom tekstu te je nazvao „višestrukim udvoricom“, prvenstveno zbog tvog odnosa prema nekadašnjem predsedniku SDP BiH Zlatku Lagumdžiji.

Upravo da bih se bavio političkom kolumnistikom, trudim se da nemam, praktično, nikakve ni veze ni bliskosti s bilo kojom političkom opcijom. Svi ti koji su me u tom konkretnom slučaju optuživali za neku bliskost imali su mnogo veću bliskost od mene, u krajnjoj liniji participirali su u aktivnom političkom životu. Mislim da to ide u rok službe kad se baviš javnim poslom. Čuo sam o sebi najrazličitije gluposti, al’ ta spada stvarno među veće. Nemam nikakvu bliskost s bilo kojom političkom strankom.

  • Ipak, neki kritičari iz Sarajeva ti često zameraju zbog bliskosti sa Emirom Kusturicom. Napisao si pohvalnu kritiku o njegovoj knjizi „Smrt je neprovjerena glasina“. Ali tvoj sukob s delom Sarajeva zbog Kusturice počinje i ranije.

Prvi tekst o Kusturici koji je tamo dočekan na nož napisao sam još dok sam pisao za nedeljnik Dane, dakle 2006. godine. Otprilike sam napisao da ima nešto jako šovinistički u stalnom insistiranju da se Kusturica u medijskom govoru naziva njegovim krštenim imenom kad on nijedan svoj javni istup, nijedan svoj film, nijednu svoju knjigu, nijedan svoj novinski tekst nije potpisao njime. I onda sam rekao, otprilike, da je engleski pisac Grejem Grin, koji je bio protestant, kad je prešao u katoličanstvo, uzeo krsno ime Tomas. Niko nikad u istoriji nije ga zbog toga posprdno zvao Tomas zbog krštenog imena. Ta njegova promena religije je privatna stvar. Nakon toga sam napisao još nekoliko tekstova i tek nakon teksta u vezi s knjigom „Smrt je neprovjerena glasina“ mi smo se upoznali.

  • Kako?

Upoznali smo se na njegovu inicijativu, mislim da je to bila 2010 ili 2011. Pozvao me je telefonom, a onda sam jednom otišao na Mećavnik i tamo smo proveli neko vreme. Videli smo se tek nekoliko puta i čuli smo se telefonom. Nije to sad nešto pred čim bih se ja branio ili što bih posebno isticao.

  • Ali 2014. upravo te je Kusturica predložio za nagradu „Bogdan Tirnanić“, koju dodeljuje UNS. Moram priznati da je to meni bilo neobično. Da li je tebe iznenadilo?

Iskren da budem, pomalo i jeste. Da me je on predložio, saznao sam tek na samoj dodjeli, kad su čitali obrazloženja. Možda ga je dotaklo to što sam pronašao jedan tekst u Njujork tajmsu iz 1964. gdje njegov otac, koji je tada kao bio sekretar za kulturu u Sarajevu, govorio novinaru Njujork tajmsa o Sarajevskom atentatu. S druge strane, kao što je njemu, vjerojatno, drago što se meni sviđa njegova knjiga, tako je i meni drago što je on smatrao da su neki moji tekstovi za nagradu.

  • Baviš se raznim stvarima. Pišeš i književne i filmske kritike. Kako ti se čini današnja kulturna politika?

Danas zaista živimo, u kulturnom smislu, u nečemu što bi se moglo nazvati diktatura događaja, a što bi bilo nasuprot nekoj diktaturi artefakta. Ideja je da se u kulturi mnogo više i novca i energije ulaže u festivale, u promocije, u premijere kao društvene događaje, a ne u samu kulturnu proizvodnju. Ti danas, kad se vraćaš na, recimo, osamdesete, niko se ne seća kakav je bio program kojeg festivala, nego se sjeća šta je nastalo, koji albumi su izlazili, koje knjige, koji filmovi. Tu je sukob skoro pa nužan između naročito ove moderne digitalne civilizacije – koja kaže: daj odmah i daj svakih 15 minuta nešto novo – i stvarne kulturne produkcije, koja je po prirodi spora i traži vrijeme, dugo trajanje i strpljenje.

  • A mediji?

Pa to je sad neka vrsta „savršene oluje“.

  • Šta misliš pod tim „savršena oluja“?

Eksplozijom razvoja interneta i tom idejom da informacija treba da bude besplatna i u svakom trenutku svakom dostupna došlo je generalno do urušavanja tiraža štampanih medija i do urušavanja, u dobroj mjeri, uticaja. Ali postoji sada i ta ideja – a o tome je i Habermas negde govorio – da će u budućnosti država morati da subvencioniše neke ozbiljne medijske kuće možda čak na direktniji način nego ovo da ti neko plaća oglase i daje neke projekte. To će se u Srbiji daleko teže moći sprovesti jer je ovdašnja demokratija suviše mlada. Ovdje je državni upliv na medije, naročito one koji su kritični prema vlasti, mnogo brutalniji. Bio sam prije tri ili četiri nedelje u Sarajevu, a bio sam i prije dvije nedelje u Zagrebu, i kad dođeš na kiosk, meni se čini da količinu kvalitetnog teksta ne možeš nigdje dobiti kao u Beogradu. Nije to ni sve tako grozno ko što mi svi mislimo.

  • Više puta si pominjao kako je nestankom bivše Jugoslavije nestala i tvoja jedina domovina. Da li je s njom nestalo i tvoje političko ubeđenje ili ga danas imaš na nekom drugom nivou?

Moja politička orijentacija je nešto što je u zadnje vreme postalo skoro svetogrdno spominjati, a to je lijevo liberalna. Moja opcija je u ekonomskom smislu lijeva, dakle, mislim da ljudi koji su siromašni treba da primaju socijalnu pomoć dovoljnu do te mjere da ovdje mogu kol’ko-tol’ko da žive i da ne treba da postoje ogromne razlike između najviših i najnižih plata. Znači, ekonomski sam levičar, a u smislu političke filozofije sam liberal. Mislim da je, kad kažeš liberalna demokratija, tu pridjev važniji od imenice. Liberalizam kao politička filozofija je ideja u kojoj svi ljudi imaju osnovna politička prava. Kad kažem svi ljudi, mislim na odrasle, punoljetne građane. Tu nema nikakve podjele na rase, etnije, pol, ekonomski status. Pojedinačno pravo je važnije od kolektivnog. Mnogo mi smeta to izjednačavanje i miješanje ekonomskog liberalizma i političkog, i to što su ljudi napravili od te kovanice neoliberalizam, kao nešto što treba da bude odbojno i retro. Ja sam, ako hoćeš, lijevo liberalna politika.

  • Ono što sam pomno pratio tokom čitavog našeg razgovora bilo je to koliko ćeš puta upotrebiti neki citat. Svi tvoji tekstovi, a i javni nastupi u medijima, obiluju citatima. Ne znam nikoga ko više voli da ih upotrebljava, sem jednog političara. U našem razgovoru upotrebio si samo jedan, i to indirektno. Zašto toliko voliš da ih koristiš?

Kad si čovjek kome svakodnevicu čini mnogo čitanja, tebi ono postaje dio života, kao što ti je dio života ispijanje kafe, šetnja ili pranje sudova. Kad pročitam neku misao koja mi se učini da mi rasvjetljava nešto ili da mi pomaže – ja je zapamtim. Kao pripadnik kulture individualizma, ako se prisjetim nečega, čini mi se da je elementarno poštenje da kreditujem tu misao onome od koga sam je čuo. U ovoj sad konkretnoj situaciji moguće da je to mogao biti i kompliment tvom intervjuu, moguće da si me vodao nekim tematikama kojima se nisam prethodno toliko bavio, pa nisam mogao da prizovem tu vrstu iskustva.

Izvor: Newsweek

Autor: Želimir Bojović

Foro: Nebojša Mandić

BEZ KOMENTARA

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR