I da se utvrdi da su trgovinski lanci dogovarali cene, nadoknada štete potrošačima “nemoguća misija“

U slučaju da Komisija za zaštitu konkurencije utvrdi da su trgovinski lanci dogovarali cene, pravno bi postojala mogućnost da potrošači u pojedinačnim parnicama traže naknadu štete.

Međutim, u praksi bi prepreke za ostvarivanje te nadoknade štete bile nepremostive, dokazivanje bi bilo vrlo kompleksno, i mala je šansa da bi potrošači u takvom slučaju mogli da izvuku neku opipljivu korist, kažu sagovornici Nove ekonomije.

S druge strane, u našem pravnom poretku ne postoji kolektivna tužba, kojom bi se u sudskom postupku ostvarivala zaštita prava određene kategorije lica, pa i potrošača, za Novu ekonomiju navodi programski menadžer za unutrašnje tržište i konkurentnost Centra za evropske politike (CEP) Dušan Protić.

On navodi da važeći Zakon o zaštiti potrošača poznaje samo postupak zaštite kolektivnog interesa potrošača, ali je u pitanju upravni postupak koji vodi Ministarstvo trgovine protiv trgovaca, po službenoj dužnosti ili po zahtevu ovlašćenog potrošačkog udruženja.

Ishod tih postupaka može da bude upravna mera kojom se nalaže prekid utvrđenog kršenja prava potrošača, otklanjanje utvrđene nepravilnosti ili obustava ugovaranja nepravičnih ugovornih odredbi, navodi Protić.

Govoreći postupcima koje vodi ministarstvo, pravnik u Udruženju potrošača „Efektiva“ Jovan Ristić smatra da je ministarstvo tu u sukobu interesa – jer istovremeno zastupa i trgovce i potrošače.

Dodaje i da kada Ministarstvo donese rešenje, trgovac na to rešenje može da se žali Upravnom sudu, pa da se slučaj prolongira. Takođe, Ristić navodi da rešenjem (ministarstva) ne možete da dobijete pravo na naknadu štete.

Kolektivna tužba je, ipak, na kratko postojala kod nas – u periodu od 2011. do 2013. godine, a moguće je da će zbog usklađivanja sa zakonodavstvom EU ovaj instrument pravne zaštite morati i da se vrati u naš pravni sistem.

Protić pojašnjava da u slučaju da bude doneto rešenje Komisije za zaštitu konkurencije o tome da su trgovinski lanci dogovarali cene, potrošači mogu da traže naknadu štete u pojedinačnim parnicama pred nadležnim sudovima. Ipak, u praksi su prepreke za ostvarivanje naknade štete tim putem gotovo nepremostive, pre svega potrebno je u svakoj pojedinačnoj parnici utvrđivati postojanje i visinu štete.

• Polazi se od rešenja Komisije, liste proizvoda za koje se utvrdi da su bili predmet restriktivnog sporazuma, pa ako je na toj listi npr. grupa robe široke potrošnje za koju jedno domaćinstvo troši na primer 20.000 dinara mesečno, a da je istim rešenjem utvrđeno da su cene uvećane recimo za 20 odsto u odnosu na one koje bi bile u uslovima pune konkurencije, dolazimo do orijentacione vrednosti ukupne štete od oko 400 evra na godišnjem nivou – rekao je on.

On dodaje da je dokazivanje vrlo kompleksno, jer podrazumeva dokaze o stvarnim troškovima tužioca za ove artikle, odnosno račune ili dokaze o stvarnoj potrošnji, i to kod trgovaca koji su obuhvaćeni tužbom, a potom i najverovatnije posebno veštačenje koje bi utvrdilo koliko bi ti proizvodi koštali u nekim optimalnim tržišnim uslovima.

• Prema važećoj advokatskoj tarifi, samo troškovi sastavljanja tužbe i zastupanja na jednom ročištu bi iznosili oko 300 evra. Međutim, to je samo delić troškova, slede sudske takse, veći broj ročišta, troškovi veštačenja, sve ukupno bi sigurno prevazišlo vrednost spora u svakom pojedinačnom slučaju. Jasno je da nema ekonomskog opravdanja za takve pojedinačne parnice, potrošač nije motivisan da pokreće takav postupak – navodi Protić.

Zbog svega ovoga, on smatra da ne treba očekivati da će biti tužbi za naknadu štete potrošača u ovoj konkretnoj situaciji – bez obzira na ishod postupka pred Komisijom za zaštitu konkurencije.

Izvor: Nova ekonomija