ČAČAK – Željko Pantelić (53) je srpsko-italijanski novinar s bogatom karijerom koja je počela u Radio-televiziji Beograd, a kasnije se razvijala u Italiji.
Autor je rubrike “Georeport“ u “Nedeljniku“, u kojoj iz nedelje u nedelju objavljuje najaktuelnije spoljnopolitičke analize.
Svojevremeno kao atletičar AK Sloboda bio izuzetno perspektivan srednjoprugaš, o čemu je i govorio za portal Kablarnet povodom velikog jubileja – 60 godina postojanja Atletskog kluba Sloboda iz Čačka.
Da li ste se kao dečak bavili još nekim sportom osim atletike?
- Pored atletike igrao sam košarku i fudbal, međutim, u to vreme, u pionirskom uzrastu, atletika je pružala mnogo više mogućnosti za putovanja, odlaske u druge republike tadašnje SFRJ i inostranstvo, tako da je, iz te perspektive, atletika, barem meni, bila mnogo privlačnija.
Ko Vam je bio prvi trener?
- Bato Radojičić nije bio samo moj prvi trener, već je bio možda i najznačajnija osoba u mom detinjstvu. Za njega i njegovu celu porodicu vezuju me najlepša sećanja iz vremena odrastanja. Bato mi je dao i nadimak Mali, koji će me pratiti sve vreme u pionirskim i juniorskim danima, pošto sam bio najmlađi u njegovoj grupi, u kojoj su bili Dragan Sekulić, Dragan Dukanac i Biljana Damljanović.
Da li ste imali sportske uzore?
- Kada sam ja počinjao da treniram, 1984. godine, imao sam tri uzora: Dragana Sekulića, zatim Dragana Zdravkovića, u to vreme, na jugoslovenskom nivou Cale je bio ikona srednjih pruga, a od stranih srednjoprugaša strastveno sam navijao za Stiva Krema, člana čuvene britanske veličanstvene trojke sa Ovetom i Kouom.
Na koji naćin se sećate AK Sloboda?
- AK Sloboda je u to vreme bila velika porodica. Odlazak na trening bio je radost, svako takmičenje praznik, a pripreme u Medulinu i na Zlatiboru imaju i danas posebno mesto u mojim sećanjima, kao, verujem, i u sećanjima velike većine atletičarki i atletičara sa kojima sam trenirao. Iako atletika nije timski sport, mi smo se družili i bili tu jedni za druge uvek. To zajedništvo je nešto što nikada više nisam iskusio na drugim mestima, bilo da se radi o sportu ili poslu.
Tokom karijere mnogo ste pomogli Sneži Pajkić kao i ona vama?
- Za Snežu Pajkić me vežu veoma lepe uspomene. Proveli smo nekoliko godina zajedno. Gotovo se nismo razdvajali i bili smo sinhronizovani kao blizanci na treninzima. Budući da je ona tri godine starija od mene, bila mi je kao starija sestra koju nisam imao i uz nju sam naučio puno stvari, uključujući pijenje kafe i brojne kartaške igre. Zahvaljujući radu sa njom, istrčao sam i tadašnje jugoslovenske rekorde na 800 i 1.500 metara.
Koliko je “kraljica sportova“ uticala na vaš život?
- Atletika je oblikovala moj život, otvorila mi je nove horizonte, omogućila, slikovito rečeno, da izađem iz ove naše čačanske kotline i da stignem na mesta o kojima sam maštao dok sam trčao po bedemu, atletskoj stazi ili okretao krugove oko Slobodinog igrališta.
Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?
- Novinarsku karijeru sam počeo na nacionalnoj televiziji koja se tada zvala Radio-televizija Beograd, a tek su joj kasnije promenili ime u RTS. A nekoliko meseci sam radio i na čačanskom Radio Džokeru. Jedan sam od retkih koji je počeo na televiziji, a završio u tzv. pisanom novinarstvu; obično se ide drugim putem – novine, nedeljnici, pa televizija. Pisano novinarstvo ima veliku prednost, koju sve više cenim, a to je sloboda, odnosno, niste vezani za mesto, kao što je slučaj sa televizijom.
Koliko često Vas put navede u Čačak?
- U Srbiju i Čačak, zbog obaveza, dolazim retko i posebno mi je žao što sam izgubio kontakt sa prijateljicama i prijateljima iz atletskih dana. Pozitivna okolnost kada se ne viđate sa nekada dragim ljudima jeste to što oni ostaju za vas u vremenu kada ste se družili, tako da su oni za mene ostali i danas tinejdžeri.
Izvor: Kablarnet/Đ. Mečanin
