Istorija čačanske košarke: Milan Marinković, prvi profesionalni kondicioni trener Borca i Žela

Piše: Miloš Timotijević

Košarku kao sport zajedno sačinjavaju igrači, treneri, klupski funkcioneri i radnici, zatim navijači i novinari. Svi oni zajedno stvaraju jedinstven skup različitih veština, znanja i sposobnosti, pri čemu su igrači sasvim prirodno i opravdano najeksponiraniji u javnosti.

Razvoj sporta doneo je i potrebu za specijalizacijom u mnogim domenima psiho-fizičke pripreme, pri čemu su treneri dobili niz pomoćnika bez kojih se moderan sport ne može zamisliti. Jedan od ljudi koji su pre pola veka u Čačku imali specifičnu ulogu u razvoju košarkaških klubova „Borac” i „Železničar” bio je i Milan Marinković iz čačanske Ciganmale.

Familija Marinković potiče iz sela Seča Reka kod Kosjerića i slave Đurđevdan. Dragutin Marinković (1927-1994) doselio se posle Drugog svetskog rata u Čačak, gde je kao automehaničar radio u „Remontu” od zasnivanja ovog preduzeća. Inače njegov rođeni brat Dragojle Marinković bio je trubač, koji je sa svojim orkestrom svirao je i Draži i Titu.

Dragutin je u Čačku oženio Ljubinku Tešić (1937-1998) rodom iz Glumča kod Požege koja je bila domaćica. Ljubinkin rođak je pesnik Momčilo Tešić (1911-1992).

Dragutin i Ljubinka Marinković dobili su troje dece: Milana (23. septembar 1949), Miroslava (1950) i Draganu (1954). Živeli su u porodičnoj kući u Ciganmali.

Najstariji sin Milan završio je Osnovnu školu „Milica Pavlović”, zatim je Tehničku školu u Čačku, mašinski odsek. Bio je to prirodan put momka koji je uz oca mehaničara.

Dragutin je imao sopstvenu automehaničarsku radnju u Čačku i razvijao je posao u vreme kada se na privatni uspeh nije blagonaklono gledalo (proizvodnja auto-delova), tako da je imao puno problema sa socijalističkom državom koja ga je više puta zatvarala, gasila posao i uslovila da u jednom trenutku ostanu i bez radnje i bez kuće. Sve to uslovilo da se Dragutin u jednom trenutku preseli u Inđiju, dok je porodica ostala u Čačku.

Milan je od 1969. samostalno vodio automehaničarsku radnju, a prema tadašnjim propisima morao je i da položi sve potrebne majstorske kvalifikacije (ukupno pet). Milanu je automehaničarski zanat ostao osnovno zanimanje, s tim da se specijalizovao za popravku motora, i stekao licencu za japanske mašine „Kavasaki” (od 1979) i „Suzuki” (od 1984).

Bavljenje sportom bilo je sasvim prirodan put većine gradskih dečaka u to vreme. Kao osnovac bavio se fudbalom i rukometom, da bi na kraju počeo da vesla kajak (na mirnim vodama). Odlučujući je bio uticaj Dragana Čakarevića, selektora kajakaške reprezentacije Jugoslavije. Milan je bio među juniorskim reprezentativcima Jugoslavije koji su trenirali ovaj sport, ali je jedna ozbiljna povreda na ledu tokom zimskog treninga na jezeru u Međuvršju kod Pejičine krivine prekinula dalje bavljenje kajakom.

Zato su se otvorili drugi putevi. Kajakaški treninzi podrazumevali su neprekidno podizanje kondicije, tako da je Milan Marinković počeo da se takmiči u atletskoj gimnastici (bodibildingu). U period od 1972. do 1977. imao je velike uspehe u ovom sportu. Titulu „Mister Herkules” na jugoslovenskom nivou osvaja 1972, a apsolutni prvak Jugoslavije u teškoj kategoriji postao je 1977. godine.

Potom je prestao da se takmiči, ali je zato postao sudija u ovom sportu na međunarodnom nivou. Između ostalog bio je sudija na takmičenju u atletskoj gimnastici između SAD i Evrope 1980. godine. Za najboljeg sudiju u bodibildingu na svetskom nivou proglašen je u sezoni 1980/1981. godine. Dugo je bio selektor reprezentacije Jugoslavije u ovom sportu. Dragan Čakarević, Milivoje Marković i Milan Marinković osnovali su i Savez Jugoslavije za bodibilding.

Fakultet za fizičko faspitanje upisao je u Nišu 1971, gde je diplomirao kod profesora dr Aleksandra Kerkovića, jednog od pionira čačanske i srpske košarke. Posle završetka studija, Marinković nije radio kao prosvetni radnik, ali je imao niz drugih aktivnosti u sportu. Od profesionalnog rada na mestu spasioca na čačanskom bazenu, do obavljanja uloge sportskog dopisnika sa međunarodnih takmičenja.

Uspesi u polju atletske gimanstike prirodno su ga doveli u poziciju da postane prvi profesionalni kondicioni trener u istoriji KK „Borca” u sezoni 1973/1974. godine, kada je klub igrao evropski Kup „Radivoja Koraća”. Iste sezone „Borcu” je konstruisao i napravio prve sprave za igrače za vežbe snage.

Sledeće sezone, 1974/1975 Marinković je bio kondicioni trener „Železničara”, da bi 1976. otišao da služi vojni rok na aerodromu „Pleso” kod Zagreba. Sticajem okolnosti tada je pomagao u pripremama košarkaške reprezentacije Jugoslavije u Zagrebu u vreme trenera Mirka Novosela kada je deo šampionskog tima bio i Čačanin Dragan Kićanović.

Kasnije se nije profesionalno bavio ovim poslom u nekom klubu, ali je sarađivao sa mnogim sportistima i košarkašima, pa je između ostalog pomagao i Radisavu Ćurčiću kada se spremao za odlazak u NBA ligu. Napravio je i sprave za Bokserski klub u Čačku, koga je osnovao Milorad Lili Radojević.

Čačak je šezdesetih godina XX veka bio dinamična varoš ne samo kada je u pitanju sport i posebno košarka. Bilo je to vreme kada su se stvarali prvi rokenrol bendovi. Milan Marinković je odrastao u Ciganmali gde su svirali muzičari Buzurovići, komšije su mu bili Nikola Kezun, potom i Jarak kod koga je naučio da svira gitaru.

Dok je bio učenik Tehničke škole postao je deo čačanskog benda „Poslednji ostatak romantičnog sveta” (P.O.R.S.”) u kome su jedno vreme svirali i Radomir Mihailović „Točkić” (poznatiji kao „Točak”) i Bora Đorđević, poznatiji kao „Bora Čorba”. Sa rasturanjem ovog orkestra i Milan je „zabatalio” muziku.

Milan Marinković je 1974. oženio Katalinu Katicu Šamu, čiji je otac bio rumunsko-mađarskog porekla iz mesta Hetin, a u Čačku se bavio modelarstvom za konfekciju za preduzeće „1. oktobar”. Milan i Katica dobili su sinove Aleksandra (1975) i Miroslava (1977), koji danas sa svojim porodicama žive u Švedskoj. Aleksandar je dobio sina Jakova (2013) još dok je živeo u Čačku.

Kao i svih prethodnih godina i decenija radionica Milana Marinkovića nije običan prostor za popravku motora, već i jedan neformalni čačanski forum za razmenu mišljenja i druženje ljudi svih uzrasta i socijalnih slojeva, mesto gde se još uvek održava „duh” čačanske Ciganmale i puls grada iz vremena kada se živelo na jedan drugačiji način.