Mioljub Bole Denić, “otac“ čačanske košarke i čovek koji je “otkrio“ Radmila Mišovića (FOTO)

2
606

Piše: Miloš Timotijević, istoričar

Mioljub Denić je po mnogo čemu „otac” čačanske košarke, u tome su svi saglasni. Za svaki kolektivni sport koji se organizuje preko klubova podjednako su važni igrači, treneri i funkcioneri, a Bole Denić je na sa tri polja dao nemerljiv doprinos čačanskoj košarci.

Sticajem okolnosti Mioljub „Bole” Denić (8. jun 1925 – 13. novembar 2014) rođen je u Kosovskoj Mitrovici. Denići su velika i razgranata porodica, starinom najverovatnije iz Kosovskog Pomorava, odakle se u drugoj polovini 19. veka sele u oslobođenu Srbiju. U drugoj polovini 19. veka u Kragujevcu njegov pradeda je bio jedan od prvih izdavač knjiga u Kraljevini Srbiji. Iz te porodice su kasnije iznikli i scenografi pozorišta i filma, arhitekti, lekari i profesori univerziteta.

Bolov otac, pukovnik Milorad J. Denić (1882-1972), rodio se u Kragujevcu (porodična slava Đurđic – prenos moštiju Sv. Đorđa). Bio je učesnik oslobodilačkih ratova 1912-1918, u kojima se proslavio u mnogim borbama, da bi na kraju rata sa svojom jedinicom ušao u Klagenfurt (dašanja južna Austrija). Za svoje zasluge odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV reda, Belim orlom sa mačevima IV reda, sa jednom Srebrnom i čak tri Zlatne medalje za hrabrost. Posle rata obavljao je vojne dužnosti u mnogim mestima (Kruševac, Kragujevac, Štip, Maribor, Kosovska Mitrovica, Sombor). Oženio je Anku Popović, ćerku protojereja Vladimira iz poznate porodice iz Zablaća kod Čačka, sa kojom je dobio tri sina.

Najstariji sin Radivoje završio je medicinu i radio kao ginekolog u Čačku (šef ginekologije i akušerstva u čačanskoj bolnici), srednji sin Mioljub Bole takođe je doplomirao medicinu, a najmlađi Milorad Cica farmakologiju i radio je u bolnicama u Sarajevu i Trebinju, a živeo u Dubrovniku (bavio se istraživanjem lekova, a kasnije i trgovinom hemikalija na veliko). Porodica se zbog oficirske službe Milorada Denića često selila, da bi posle njegovog penzionisanja živeli u Beogradu.

Zato je Mioljub Denić osnovnu školu i gimnaziju učio u nekoliko gradova tadašnje Jugoslavije (Sombor, Novi Sad, Beograd, Čačak). Sa košarkom se upoznao u Beogradu još pre 1941. godine. Zapravo, Bole Denić je najpre počeo da trenira fudbal u juniorima BSK-a, ali je posle jedne teže povrede noge na insistiranje majke napustio ovaj sport. Za povredu je bio zaslužan kasnije čuveni fudbalski reprezentativac Ivo Stevović. Tako je sticajem okolnosti Bole Denić košarku počeo da trenira u Trećoj muškoj gimnaziji u Beogradu neposredno pred Drugi svetski rat. Iz tog vremena potiče njegovo prijateljstvo sa mnogim ličnostima koje su kasnije obeležili jugoslovensku košarku kao što su to bili Bora Stanković, dugogodišnji predsednik Svetske međunarodne košarkaške federacije FIBA, Aleksandar Nikolić i Mija Stefanović.

Na insistiranje Anke Denić, što je bio svojevrsni „predosećaj” nesreće, porodica se neposredno pred bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. seli u Zablaće, potom u Kraljevo. Najstariji sin Radivoje već je radio u čačanskoj bolnici, a otac Milorad je kao visoki oficir u zarobljen Sarajevu, gde je bio njegovo mesto mobilizacije, i do kraja rata ostao je u logoru u Nemačkoj. U jesen 1941, opet na insistiranje Anke Denić, porodica se iz Kraljeva seli u Beograd, tako da su izbegli masovno streljanje.

Tako je Bole Denić jedno vreme ponovo sa majkom živeo u Beogradu, gde je nastavio da igra košarku u klubu Sk 1913 (predratna Jugoslavija) u Košarkaškoj ligi Beograda zajedno sa mnogim drugim ličnosti koje su obeležili srpski i jugoslovenski sport (Bora Stanković, Aleksandar Nikolić, Mija Stefanović). Poslednja dva razreda gimnazije Denić je završio u Čačku, u vreme kada je Nacionalna služba rada okupacione vlade Milana Nedića u gradu postavila prve košarkaške konstrukcije pod upravom Veljka Ronca. Najpre u Pivarskoj ulici u bašti koja je kasnije nazvana „Prvi maj”, potom iza fudbalskih terena pored Zapadne Morave. Tada su Denića konsultovali oko izgleda i dimenzija terena, pa je tim poslom odlazio i u Požegu i Gornji Milanovac. Košarkom su počeli da se bave, pored ostalih: Mofo, direktor Cera, Srećko Nedeljković, veliki kardiolog, pa je bio slikar Boža Prodanović. Međutim, ovaj sport u Čačku i okolini ipak nije zaživeo za vreme okupacije, kao što je to bio slučaj u nekim drugim delovima Srbije.

Oslobođenja zemlje dočekuje u rodnom kraju svoje majke, i već krajem 1944. upisuje Medicinski fakultet u Beogradu, ali je odmah izbačen sa prve godine studija zbog negativne „karakteristike” koja je stigla iz Čačka. Bilo je to vreme revolucionarnog ekstremizma, što Bola Denića ipak nije pokolebalo, pa je sledeće godine nastavio studije. Inače, nikada nije postao član komunističke partije, što mu je ipak smetalo u karijeri, jer mu između ostalog nisu dali pasoš da otputuje na Olimpijadu u Rimu 1960, što je bila nagrada koja mu je dodeljena za razvoj košarke u Čačku.

Bole Denić je kao student u Beogradu nastavio je da se bavi košarkom u klubu Metalac (1946-1950), u kome je jedno vreme bio i trener (1946-1948). Već tada Metalac (budući OKK Beograd) igrao je Prvu jugoslovensku ligu, a Denić je 1947. dobio i poziv da igra za reprezentaciju, ali ipak na kraju nije otišao na Evropsko prvenstvo u Pragu, što je dodeljeno tada još mladom i malo poznatom Srđi Kalemberu iza koga je stajala Crvena zvezda. Dok je bio u Metalcu trenirao je i Radivoja Koraća. Svoja trenerska znanja učio je posmatrajući rad Žorža Bisnela, Eduarda Korija (Amerikanca, dopisnika i šefa agencije Junajted presa za Balkan), Aleksandra Nikolića, Nebojše Popovića i prilagođavao uslovima i igračima koje je imao.

Krajem 1950. Bole Denić se preselio iz Beograda u Čačak, gde su mu već živeli roditelji i odakle je bila njegova supruga Jelena, rođena sestra poznatog čačanskog fotografa Aca Simića. Iste godine Bole Denić je kao trener juniora KK Borac bio prvi u Srbiji i učestvovao na završnom turniru za prvaka Jugoslavije u Karlovcu, što je bio najveći uspeh košarke u Čačku do tada. Već sledeće godine prešao je u seniorski tim. Prvih pet godina u Borcu (1951-1956) Denić nije bio samo trener, već i aktivni igrač. Borac je dva puta uvodio u Prvu jugoslovensku ligu (1952, 1954), „otkrio” je talenat Radmila Mišovića već 1958. kada ga je uveo u prvi tim, kao i Slobodana „Conje” Koprivice. Posedovao je trenersku licencu najvišeg ranga u tadašnjoj Jugoslaviji. Bio je i inicijator da KK Borac dobije novi stadion i učestvovao je u njegovom podizanju od 1954. godine. Zbog svega navedenog, Mioljub Bole Denić je po svojim zaslugama sigurno jedan od „očeva” košarke u Čačku.

Uporedo sa bavljenjem košarkom završio je studije medicine, što je bila i njegova osnovna profesija. Diplomirao je na Svetog Savu 27. januara 1955, da bi internu medicinu specijalizirao 1960, kada napušta košarku. Potom specijalizira medicinu rada (1967) i kardiologiju u Beogradu. Zvanje primarijusa dobija 1976. godine. Bio je zaposlen u nekoliko zdravstvenih ustanova u Čačku od 1955. do 1988. godine. Započeo je kao lekar u Fabrici hartije (1955) gde je osnivao Kardiološku ambulantu (1960), da bi kasnije bio jedan od osnivača Službe medicine rada i pokreteč inicijative da se podigne posebna zgrada za ovu ustanovu, gde je godinama obavljao i dužnosti načelnika i direktora. Bio je i dugogodišnji saradnik Internog odeljenja čačanske bolnice, prvi i dugogodišnji urednik podliska „Zdravstvo” koji je štampao „Čačanski glas”. Pored toga Bole Denić je bio i predsednik i sekretar Podružnice Srpskog lekarskog društva u Čačku, član Udruženja kardiologa Jugoslavije i Evropskog kardiološkog društva.

Pored medicine i bavljenja košarkom odlično je svirao violinu i redovno je u svom stanu organizovao male koncerte klasične muzike. Naime, Mioljub Bole Denić je bio vrsni poznavalac klasične muzike. Sviranje violine učio je kao beogradski gimnazijalac kod danas nepoznatog Šuce i Meri Žeželj kasnije docenta na muzičkoj akademiji u Beogradu. Iz tog vremena potiču i njegova druga poznanstvo sa ličnostima koje su postali muzička elita Beograda kao što su to bili profesori klavira Duško Trbojević i Andrija Preger, i violinistima Tripo Simenuti. Mnogo godina kasnije Bole ih je iz Beograda dovodio u Dom kulture u Čačku gde su držali koncerte.

Za svoje prijatelje Bole je priređivao male koncerte u svom stanu kod Hotel „Morave” u Čačku. Svirao je kratke komade za violinu uz klavirsku pratnju jedne Čačanke. Za te prilike je na kućnom kompjuteru sam štampao svoj muzički program čiji grafički izgledu nije izostajao iza onih u beogradskom Kolarcu, a pre izvedbe Bole bi uvek dao kratak komentar ili pojašnjenje o kompozitoru ili delu koje bi svirao. Bila je to mala muzička škola u Čačku.

Ulazna vrata njegovog stana bila su tapacirana još od ranih ’70-tih godina prošlog veka. Zvučna izolacija nije štitila stanare samo od odjeka italijanskih opera, vilinskih i klavirskih koncerata i betovenovih simfonija koje je redovno slušao, već je imala za cilj i da zaustavi izletanje politički nepodobnih reči iz žustrih diskusija koje je često vodio sa prijateljima. Privatno Bole Denić se nije mnogo libio da kaže šta misli u vreme kada u zemlji slobodno iznošenje opozicionih ideja nije bila legitimna delatnost kao što je to danas. I pored svega, Bole je istinski voleo i živeo za Čačak. Dva puta je odbio ponuđen posao lekara u inostranstvu, jedan u bolnici u Ženevi (Švajcarska), a drugi u jednoj američkoj bolnici. Kao lekar je ’70-tih godina vodio pacijente u SAD na operacije srca.

Govorio je engleski jezik, poznavao i čitao francuski i nemački jezik. Kao trener Borca nastojao je da svoje igrače edukuje na mnogo načina, tako da je koristio gostovanja u Beogradu da ih vodi na predstave u Narodno pozorište. Sa profesorom fizičkog vaspitanja Aleksandrom Acom Pušem, organizovao je prvi odlazak đaka na Kopaonik na skijanje u vreme kada tamo nije bilo ni hotela ni žičara. Šegrtima Fabrike rezanog alata u Čačku bio je vođa puta na edukativnoj ekskurziju po Italiji.

Sa suprugom Jelenom Lelom Simić dobio je sina Srđana koji je završio medicinu u Beogradu, da bi u SAD postao specijalista interne medicine, hematologije i onkologije. Na kraju karijere radio je kao profesor na medicinskom fakultetu u Ujedinjenim arapskim emiratima, a danas živi u okolini Čačka. Jedan njegov sin, Vladimir Denić, predaje molekularnu biologiju na Harvardu. Vesna, ćerka Bola Denića, završila je Prirodno-matematički fakultet u Beogradu i sada živi u Njujorku.

Za svoj dugogodišnji rad u medicini i sportu Mioljub Bole Denić dobio niz priznanja. Dobitnik je Povelje „Dr Dragiša Mišović”, diplome Saveza lekarskih društava Jugoslavije, Ordena zasluge za narod sa srebrnim zracima, Zlatne značke Košarkaškog saveza Jugoslavije i Nagrade za životno delo sportskih novinara Čačka, kao i niza drugih povelja i diploma. Sahranjen je na čačanskom groblju.

Prethodni članakSa analize stigla 182 uzorka iz Moravičkog okruga, ovo su podaci o broju novozaraženih
Sledeći članakObjavljene nove cene goriva, jeftiniji i dizel i benzin

2 KOMENTARA

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here