ČAČAK – Na osunčanim padinama Kablara, planine u blizini Čačka, otac i sin Dragan i Periša Milić koriste prve dane aprila za podizanje novih zasada šljive. U selu Rošci na prisojnoj parceli zanavljaju voćnjak “drenovkom“, sortom koja je skoro pa nestala. Ova autohtona vrsta, čiji plod ima boju drena, može se naći još u kablarskim selima i sporadično u nekim delovima Šumadije.
Rakija dobijena od šljive “drenovke“ je posebno cenjena i u destilerijama se koristi u vidu kupaža, da poboljša kvalitet. Kažu da je jedina mana šljivovice od čiste “drenovke“ to što je nema dovoljno.
Na padinama Kablara pod zasadima raznih sorti šljive je oko 30 hektara, a bar polovina voćnjaka je pod ovom samorodnom. “Drenovku“, ili “crvenu ranku“, kako je još zovu, odlikuje dobra otpornost prema biljnim bolestima, pa ne traži hemijski tretman. Zbog toga se često može sresti i kao organski proizvod.
- Ovo je naša, domaća sorta i ja sam za sadnju izabrao krupniji klon. Kalemljenjem sam napravio sadni materijal, mada se drenovka može razmnožavati i samoniklim sadnicama, mladarima koji niknu pored stare voćke. Na Kablaru je nekada gajena isključivo “drenovka“, zato je i opstala – kaže Dragan Milić, penzionisani agronom, čija porodica u Rošcima poseduje 15 hektara zemlje.
Dodaje da su poslednjih godina domaćinstva na Kablaru opustela. A voćnjak bez domaćina ne može da rodi.
- Poslednjih godinu dana mladi se vraćaju u domaćinstva predaka, uređuju stare kuće i spremaju ih za izdavanje. Izgleda da je ulaganje u vidikovac i turizam vratilo unuke na selo – priča Dragan, dodajući da i druge familije, poput njegove, u podkablarskim selima obnavljaju voćnjake.
Na osunčanim stranama Kablara ranijih godina su rađale i sorte “madžarka“ ili kako je još zovu “požegača“, ali je ta autohtona vrsta nestala pod naletom bolesti u narodu poznate kao šarka. Pored “drenovke“, koja je odolela vremenu, na Kablaru se još sporadično mogu naći i zasadi starinskih sorti piskor i okruglica.
Sagovornik “Politike“ kaže da voćari ove vrste drže jer su dobri oprašivači.
- Piskora i okruglice se obično zasadi samo po par stabala, jer “drenovka “nije samooplodna sorta. Da bi rodila, mora da ima oprašivača – objašnjava starina Dragan.
Starinskih sorti šljive po Kablaru ima i u zapuštenim voćnjacima, svaki samonikao mladar može da se koristi kao sadni materijal.
- Razlika u odnosu na kaleme je u tome što će takav mladar na rod stići kasnije, kada biljka ojača i izraste. Mada i kalemu “drenovke“ treba najmanje šest do sedam godina da bi stigao na rod. Kod hibrida je taj proces dvostruko kraći – kazuje Periša Milić, koji zajedno s ocem podiže zasad šljive.
Tačnije, on voćnjak sadi s četvoricom komšija, dok starina iz hlada u prikrajku odmerava širinu plodoreda.
- Kopa se rupa dubine najmanje pola metra, kako bi se koren komotno smestio u jamu. Zatim se sadnica postavi tako da kalemljeni deo, koji još nije srastao, bude na strani gde izlazi sunce. Kada se koren prekrije zemljom, najvažnije je da se biljka dobro “zagazi“, oko korena ne sme da ostane vazduha, u protivnom se kalem neće primiti. Pravilo je i da se zalivanje vrši sutradan – stručno objašnjava Periša i dodaje da se ispod zasađenog mladara obavezno doda još koja lopata zemlje, jer uzdignuta pregrada duže zadržava vodu oko biljke.
Šljiva “drenovka“ se isključivo koristi za rakiju koja je po kvalitetu neprikosnovena. Međutim, njena proizvodnja je svedena na okućničku, pa se rakija od “crvene ranke“ retko ili skoro nikako ne može naći na rafovima prodavnica. Ali je zato ima u hrastovim buradima, po podrumima kablarskih domaćina. Vele da će vosak sa čepa skinuti kad im se rode unuci i praunuci.
Izvor: Politika/G. Anđelić
