O romanu “Zavese iza naših prozora“ Vere Bošković: Iza zavesa varoških

Piše: Dušan Darijević

ČAČAK – Čačak već duže vreme važi za jedno od središta književnog života u Srbiji i to sa dobrim razlogom, časopis “Gradac“ i sva ostala izdanja istoimenog udruženja, Branko Kukić, književnik i urednik, “Disovo proleće“, Vladan Matijević, dobitnik svih relevatnih književnih nagrada, ali i niz pisaca i spisateljica koji nisu samo po rođenju Čačanke i Čačani, već u svom rodnom gradu žive i rade.

Posebno raduje činjenica da su svojim književnim radom,pesničkim i proznim oplemenile poslednjih godine pripadnice lepšeg i nežnijeg pola, Jelelena Ćuslović, Olivera Nedeljković, Ivana Pajić, Milkica Miletić, Jovanka Živanović, Ana Ranđić, Aleksandra Mišić. Tu su i brojni profesori i profesorke srpskog jezika i književnosti, koji kod mlađih naraštaja bude i razvijaju interesovanje za dobru književnost.

Zbog svega navedenog, nije nikakvo čudo da smo dobili još jedan pravi biser u ovoj izuzetnoj književnoj niski, roman Vere Bošković “Zavese na našim prozorima“, predstavljen nedavno u prepunoj Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović“.

Vera Veročka Bošković pripada jednoj sjajnoj generaciji đaka Gimnazije u Čačku, rođene na samom početku sedamdesetih, stasalih pred raspad Jugoslavije i brojne ratove i sukobe vođene na ovim prostorima.

Roman prvenac je pravo iznenađenje i čista radost po svemu što nudi, izbor teme, stil, po svojoj uverljivosti, iskrenosti i angažovanosti, dobro izgrađenim likovima, jasnim i preciznim dijalozima. Veročka nas vraća u jedno drugo turbulentno vreme, ne ono u kojojoj je stasala njena, već prethodne generacije, u vreme pred sam početak Drugog svetskog rata, u jednu brojnu varošku porodicu i prati sve izazove vremena, epohe, tokom duge četiri decenije.

Ono po čemu je Vera Bošković jedinstvena u novijoj srpskoj književnosti i ono što je izdvaja od drugih, to je da se u romanu u potpunosti posvetilla viđenju života u tadašnjim okolnostima iz ženske vizure, iz perspektive glavne junakinje Vladislave, žene koja veoma mlada ostaje udovica i samohrana majka. Muž, varoški učitelj, gine na samom početku rata, a iza zavesa se krije i tajna o njegovom stradanju. Autorka vešto u romanu sa svih strana osvetljava položaj žene u patrijahalnom društvu u kom mora da ćuti da radi za sebe, ali i za sve druge članove porodice. Mora da sluša i poštuje muški glas, kad više nema dede, oca i muža, tu je stariji brat Bogdan, čija se ne poriče.

Sve ono što prolazi Vladislava od rane mladosti do zrelih godina je i iskustvo koje su baštinile i naše bake, majke, tetke. Mnoge situacije kroz koje prolazi Vladislava, ali i njena sestra Mara, snajka Persa, ćerka Vida, bliske su i meni, a verujem i mnogima koji budu čitali ovu uzbudljivu, a toplu prozu, punu divnih slika, jednostavnih, poetskih, a ponekad i škrtih rečenica. Kao da vidim dok čitam i sve one žene iz mog detinjstva, kao da osećam mirise svih onih jela koja se puše iz Vajine kuhinje, kao da čujem svu onu graju iz dvorišta prepunih dece i odraslih.

Muka, tuga i ljubav tih žena varoških prosto vas dodiruje, ali i njihova borba za svoja prava, da se čuje i njihov glas, za svoj život i emancipaciju, koja nije bila nimalo laka u svetu muškaraca, ali su ipak uspevale da budu i majke i sestre, supruge verne i odane, domaćice, ali radnice, umetnice i uspešne u svakom poslu koje su obavljale. Posebna draž romana je način na koji se opisuju varoške tajne, one male porodične gorke istine koje se kriju iza zavesa, uštirkanih i brižno postavljenih na našim prozorima.

Nakon Petrije, srpska književnost je dobila još jednu ženu div-heroja, Vladislavu – Vaju.

Ostaje jedino žal što Ninov žiri, ali ni žiri Beogradskog pobednika nije prepoznao “Zavese na našim prozorima“ kao istinski biser savremene srpske književnosti.

Na kraju da pomenemo da ovo nije roman bez manjih nedostataka, posebno u prvom delu, inače roman ima tri dela, prolog i epilog, ali to ne kvari ukupan utisak o pročitanom.

Jedno veliko bravo za Veru Veročku Bošković, sa željom da nastavi sa pisanjem, dobro joj ide.