Otvoreno pismo trojice majstora trube

GUČA – Trojica majstora trube – Dejan Lazarević, Veljko Ostojić i Dejan Jevđić uputili su orvoreno posmo javnosti u kom iskazuju nezadovoljstvo zbog dešavanja u vezi sa ovogodišnjim Saborom trubača u Guči.

Pismo prenosimo u celosti i bez intervencija:

Stav organizatora Sabora trubača u Guči, prema kome nas ništa ne pitaju, a stavljaju naša imena kao učesnike nekakvog novog takmičenja majstora trube (osnovanog kao slamka spasa za Guču, koja je godinama unazad upropašćavana) – bezobrazno je i uvredljivo. To je, pre svega, nepoštovanje naših ličnosti, naših imena i zvanja. Zato smo mi, majstori trube – Dejan Lazarević, Veljko Ostojić i Dejan Jevđić, rešili da se, radi potpune istine, i ničega više, narodu, koji nas je i doveo tu gde jesmo i kome dugujemo sve što smo postigli (i nikome više), obratimo otvorenim pismom.

Za osnivanje novog takmičenja majstora trube saznali smo preko medija. Niko od organizatora nije našao za shodno da nas pozove i pita kakvo je naše mišljenje o tome i da li mi želimo da se takmičimo. Niko nam nije objasnio propozicije ovog takmičenja, niti nam je poznato da li postoji pravilnik o ovom takmičenju. Odjednom su naša imena osvanula u medijima kao sigurni učesnici takmičenja, i to „po rečima organizatora“. Sve to bez našeg znanja, bez pitanja, bez najave… Bahatost je ovoga puta prevršila svaku meru.

Kada smo se takmičili dobijao se kao trofej – truba, koja ne vredi više od 350 evra, a na nekim nije moglo čak ni da se svira. Lobi za takve nagrade išao je i više od 10.000 evra. Pitamo se sada koliki je lobi za nagradu, koju bi navodno trebalo da dobije najbolji među majstorima, a reč je o milion dinara. Ne želimo da se takmičimo kada se unapred zna ko će da pobedi!

Guča je biznis. I u njoj i oko nje se sve svodi na novac, sve se vrti oko para. Nažalost, od svog tog velikog kolača mi, trubači nismo dobili – ništa. E, pa dosta je bilo! Dosta smo „branili srpstvo“za „dž“. To je prošlo vreme. Zašto bismo išli za ljubav u Guču, kada ona ništa ne radi za ljubav, već samo za pare?!

Ovakvo naše mišljenje tinjalo je u nama dugi niz godina. A krenulo je od njihovog (organizatora Sabora trubača!?) nepoštovanja samih trubača, onih koji su Guču proslavili i zbog kojih ona i postoji. Ne može da se zaboravi da su trubači decenijama spavali po školama, na ulicama, pod šatorima, da su sami sebi plaćali iole normalniji smeštaj, da su svirali i dan i noć za potrebe organizatora u programima Sabora, i to bez ikakve nadoknade! Pa gde to u svetu ima? Na kom festivalu?

I opet bismo svirali za saboraše, za narod, bez prestanka sedam dana – besplatno. Ali, samo da nas neko lepo pita. Da se dogovorimo. Da nam ne naređuju. Da zajedno vratimo Sabor narodu!

A sve smo mogli da se dogovorimo. Smatramo da je lepo da se vrate svi majstori u Guču, ali ne da se takmiče. Jer, šta će onda značiti 56 godina staro finalno takmičenje seniorskih trubačkih orkestara? Zašto su nas pre neku godinu molili da se povučemo sa takmičenja kako bi „i ostali mogli da osvoje neku nagradu“, a sada nas, pod pretnjom, teraju da se vratimo? Danas nam prete da će nam, ako se ne budemo takmičili, oduzeti majstorsko pismo, da će nam zabraniti da sviramo u Guči. Pričaju nam da smo kukavice i da se plašimo takmičenja. Mi im na to odgovaramo: Možete da nam oduzmete majstorsko pismo, ali ne i naše znanje, ne i naš narod, koji nas voli, poštuje i podržava. I, ne plašimo se mi nikoga, najmanje ne svojih kolega, majstora. Plašimo se samo za Guču!

Zato se, na kraju, obraćamo i samim organizatorima: Hajde da se dogovorimo, da zajedno vratimo Sabor narodu, jer on samo njemu i pripada! Obećavamo da ćemo uvek podržati Guču, da ćemo svirati i uveseljavati saboraše, raditi ono što najbolje umemo.