Slobodan Rica Gordić, prvi Čačanin koji je igrao za košarkašku reprezentaciju Jugoslavije

0
858

Piše: Miloš Timotijević, Zapisi sa Zapadne Morave

Porodica Slobodana Gordića poreklom je iz Užica, u kome su se rodila i njegova dva starija brata. Slobodan je rođen u Čačku 28. septembra 1937, kao i njegova mlađa sestra. Njihov otac Žarko bio je građevinski inženjer, a majka Kosara domaćica.

Čačak je mesto u kome je Slobodan Gordić završio i osnovnu školu, a ono što je posebno zanimljivo, odrastao u čuvenoj „košarkaškoj avliji“ koja se nalazila preko puta glavne gradske pošte, iza kuće Pušeljića (u njoj je danas OTP banka). Na tom igralištu u svet košarke uveo ga je komšija Slobodan Conja Koprivica (1939-1992), koji je kasnije postao čuveni igrač i trener čačanskog Borca. Družio se i sa Slavkom Kempom Smiljanićem, koji je takođe kasnije postao košarkaš. Smiljanićeva majka mazala je košarkaške kožne lopte sa „šnirom” da ne bi pukle, jer je u epohi posle Drugog svetskog rata društvo bilo veoma siromašno. Inače iz ove avlije kasnije su potekli Mirko Drobnjak i Milan Kurćubić.

Slobodan Gordić sa 12 godina pokušao da se upiše u pionire KK Borac, ali su ga vratili sa treninga uz savet da se ne bavi košarkom. On ipak nije odustao, a košarkaški uspon je doživeo posle 14 godine kada se porodica zbog školovanja starije braće preselila u Beograd, gde je završio Drugu mušku gimnaziju. Za Čačak su ga vezivale lepe uspomene i nadimak koji još uvek nosi. Najpre je to bilo „Ackonja”, „Acke”, pa „Asker”, potom i „Rica”. Nikada se nije naljutio na Čačane jer su ga u ranoj mladosti „škartirali”. Često je dolazio u Čačak gde je prihvatan kao pravi čačanski „plemić” (ponosni starosedelac), a on se tako i ponašao i nije se pogordio zbog košarkaških uspeha.

A oni nisu bili mali, mada je u Beogradu najpre počeo da se bavi rukometom, kao i fudbalom koji je bio mnogo popularniji nego košarka. Sticajem okolnosti u blizini zgrade u Takovskoj ulici u Beogradu gde je živeo i Radivoje Korać sa kojim je počeo da se druži (sedeli su u istoj klupi u srednjoj školi) i igra košarku. Igrali su na terenima na kojim je kasnije podignuta zgrada Televizije Beograd. Tako je Gordić košarkašku karijeru u Beogradu počeo 1954, sa godinu dana mlađim Koraćem. Igrao je na poziciji krila, i sa 1.92 centimetra imao je izgrađen šut koji je upućivao često iz „nemogućih” pozicija. Prvi trener u juniorskoj ekipi bio mu je Todor Lazić, a u seniorskoj kategoriji Bora Stanković koji je 1955. podmladio tim OKK Beograd.

Upravo sa timom OKK Beograd Slobodan Gordić je osvojio nekoliko prvenstava Jugoslavije (1958, 1960, 1963. i 1964), kao i dva Kupa Jugoslavije (1960, 1962). Sa svojim klubom igrao je i dva polufinala Kupa evropskih šampiona. Za OKK Beograd nastupao je u periodu od 1954. do 1967. godine (devet prvoligaških i tri juniorske sezone), dok je 1965. proveo na služenju vojnog roka u JNA. Inače, iz vojske su ga „izvadili” da igra čuvenu utakmicu u Beogradu protiv Real Madrida u Kupu evropskih šampiona. Pola godine 1960. proveo je kao igrač Partizana, ali se potom vratio u stari klub. Na 156 prvoligaških utakmica za OKK Beograd, postigao 2.296 koševa (14,7 poena po utakmici). Tri puta bio je treći strelac, tri puta drugi strelac, i jednom prvi strelac OKK Beograda (1966). Bila je to ekipa u kojoj su pored Koraća igrali Trajko Rajković i Miodrag Nikolić, čuveni reprezentativci iz te epohe.

Slobodan Gordić je prvi košarkaški reprezentativac koji je rođen u Čačku. Debitovao je za reprezentaciju Jugoslavije 23. decembra 1958. godine u prijateljskoj utakmici protiv Italije u Pezaru. Za košarkašku reprezentaciju Jugoslavije igrao je u periodu od 1958. do 1966. godine, ukupno 113 utakmica i još četiri meča za „B” tim. Postigao je ukupno 504 poena i još 22 za „B” reprezentaciju. Učestvovao je na Olimpijskim igrama u Rimu (1960) i Tokiju (1964), Svetskom prvenstvu u Brazilu (1963), evropskim prvenstvima u Turskoj (1959), Jugoslaviji (1961), Poljskoj (1963), SSSR-u (1965), mediteranskim igrama (1959), balkanijadama (1959, 1961, 1962, 1963, 1964, 1966).

Osvojio je zlatnu medalju na Mediteranskim igrama 1959. u Bejrutu (Liban), srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1961, što je prva medalja koju je uopšte osvojila naša reprezentacija na bilo kom FIBA takmičenju, zatim srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1963, što je takođe prvo odličje u ovom takmičenju naših košarkaša (pobedili su SSSR i SAD, ali su izgubili od domaćina Brazila), potom bronzanu medalju na evropskom prvenstvu u Vroclavu (Poljska) 1963, i srebrnu u Moskvi 1965. godine. Osvajao je i medalje i na svim balkanijadama (pet zlatnih i jedna srebrna).

Bio je učesnik prvih najvećih uspeha naše košarkaške i velikih „mitskih” utakmica, poput Evropskog prvenstva u Beogradu 1961. kada su naši košarkaši prvi put igrali pred 12.000 domaćih navijača, ili Svetskog prvenstva u Brazilu 1963. kada su sa domaćinom igrali pred 20.000 ljudi. Inače, posle povratka sa ovog takmičenja na beogradskom aerodromu sačekalo ih je 30.000 naših navijača, što je bio „neverovatan” događaj za to doba.

Gordić je bio akter i prvih mečeva naše reprezentacija sa najboljim timovima SAD. Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. Jugoslavija nije uspela da osvoji medalju, ali to je bila prva olimpijada na kojoj je uopšte učestvovala naša reprezentacija. Igrali su i protiv tima SAD iz koga je kasnije u NBA prešlo čak sedam igrača, među kojima je bio i slavni Oskar Robertson.

Nije to bio poslednji Gordićev meč sa NBA igračima. Posle neuspeha SAD na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1963, kada ih je dobila i reprezentacija Jugoslavije, Amerikanci su u našu zemlju poslali košarkašku „kaznenu ekspediciju” sastavljenu od NBA zvezda, kako bi demonstrirali svoju sportsku superiornost. Krajem maja i početkom juna 1964. odigrane su ukupno četiri meča američkih NBA „zvezda” i kombinovanih timova u Jugoslaviji. Dve utakmice igrane su u Beogradu, a po jedna u Zagrebu i Karlovcu. U selekciji „Beograda”, sastavljenoj od igrača iz našeg glavnog grada, igrao je i Slobodan Gordić protiv zaista velikih američkih košarkaša (Oscar Robertson, Bill Russell, Bob Pettit, Bob Cousy, Jerry Lucas, Tom Heinsohn, Tom Gola).

Slobodan Gordić, Radivoj Korać, Miodrag Nikolić, Trajko Rajković

Uspesi Slobodana Gordića u reprezentaciji i na klupskom nivou zaista su bili veliki, ali to je trebalo potvrditi i u rodnom Čačku. Ostalo je zapamćeno da je Gordić sa OKK Beogradom u Čačku dobio domaći Borac 1966. godine, kada je dao 40 koševa. Te večeri Gordić je zapravo „sam” dobio Borac, igrajući na poziciji krila i uglavom šutirajući „horog” desnom rukom. U to vreme u OKK Beogradu bile su dopuštene i egzibicije. Gordić je tako umeo da iznenada šutne preko glave i povremeno je i pogađao, dok je šut „horog” iz „kornera“ za njega bio uobičajen.

Iste godine Slobodan Gordić je ipak odigrao je jednu utakmicu u sastavu čačanskog Borca. Naime u pripremama prvenstvo u leto 1966. u Čačku je gostovala američka univerzitetska ekipa MIT iz Masačusetsa. Čačani su igrali dosta dobro, jer su Amerikanci bili dominantni, ali je na kraju Borac izgubio sa minimalnom razlikom (65:64).

Od 1967. Slobodan Gordić nije više igrao u Jugoslaviji. Najpre je bio član francuskog košarkaškog kluba Viši (1967/1968), gde je bio prvi strelac tima, potom se seli u Belgiju gde je igrao za Mehelen (1968-1970), Batel Mehelen (1970-1972) i Makabi Brisel (1972-1976). Igrao je i za ekipu „Evrope” u revijalnoj utakmici protiv Real Madrida. Kada je prestao da se profesionalno bavi košarkom nastavio je da igra rekreativno u nižerazrednim belgijskim ekipama, sve do svoje 53 godine života.

Slobodan Gordić je od rane mladosti bio posvećen košarci, sa čime se nije slagao njegov otac Žarko, građevinski inženjer koji je smatrao da njegov sin treba da završi školu. Dešavalo se da Žarko „upadne” na trening svoga sina Slobodana koji zbog košarke nije imao vremena za učenje gimnazijskog školskog gradiva. OKK Beograd je zato Slobodanu obezbedio i učenje na privatnim časovima, koje je on uporno izbegavao. Žarko je pokušavao i da Slobodanu zabrani odlazak na gostujuće utakmice zbog potrebe da se posveti školi, ali bez većih uspeha.

Međutim, u vreme kada je Slobodan Gordić igrao košarku u domaćem prvenstvu, potom i inostranstvu, plate nisu bile takve da je mogao da se obezbedi pristojan život. Zato se u Briselu već 1973. zaposlio u preduzeću „Grand Bazar“ (trgovački lanac). Najpre je radio kao običan nekvalifikovani radnik (počeo je od „nule” po sopstvenim rečima), da bi posle niza godina i napredovanja postao jedan od direktora, i sa tog mesta otišao u penziju 1996. godine.

Ostao je da živi u Belgiji, gde se i oženio i dobio ćerku (radi kao menadžer u „Ikei”) koja je u mladosti pokušavala da igra košarku. Od ćerke ima jednu unuku i dva unuka. Povremeno svraća u Srbiju, Beograd, pa i u rodni Čačak, mada retko.

BEZ KOMENTARA

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR