Bila je to utakmica kao da je režirao Ramuš Haradinaj

Piše: Veljko Lalić, Nedeljnik

Bila je to utakmica kao da je režirao Ramuš Haradinaj, što kaže Zoran Panović.

I stvarno, uđemo odlično u meč, damo prelep gol na vreme, zamalo i drugi pred odlazak na odmor, i onda se sve raspadne kada je najvažnije. Pobrinuo se za to sudija Nemac, ali i Džaka koji nam je zabio gol na našu glupost, kao i najnaprženiji Šaćiri koji nas je nokautirao u poslednjem minutu meča, sa sve kopačkom Kosova.

I tako smo umesto prolaza u osminu finala, dobili još jedan Fljamurtari, o kojem će se pričati godinama.

I zato ja neću o sportu, već o politici.

Ali prvo mali uvod. Domaći fudbal prestao sam da gledam pre nekoliko godina, na prvom mestu zbog huligana, a na drugom zbog ljudi u fudbalu koji se ne razlikuju mnogo od njih. Bilo je to na nekoj utakmici reprezentacije kada sam naleteo na ljude s kojima ne volim da delim isti prostor. Naučio sam to još kao klinac na Lionu: kad Šljuka i ekipa počnu da dolaze u „Manilu“, kafić na stadionu Hajduka s Liona, jednostavno prestaneš tamo da izlaziš. To je najjača ulična škola. Moj problem sa fudbalom je, ipak, što je sve počelo da me podseća na „Manilu“.

Od odlaska Radomira Antića, kada je trenera dva najveća svetska kluba kao dripca iz nacionalnog tima izbacio Tomislav Karadžić, čuven po rečenici koju je, ipak, hrabro rekao Borisu Tadiću: „Možda ja jesam najveći lopov u Srbiji, ali nisam u Subotici“, meni je bilo jasno kuda se kreće naš fudbal.

U nacionalnim timovima nema improvizacije. Tu uvek pobeđuju najuigranije ekipe koje imaju dobrog selektora i veliku zvezdu.

Real ili Mančester danas bi Sampaolijevoj Argentini dali deset golova, a najveće uspehe sa nacionalnim timom oduvek su imali Italijani i Nemci koji su dugo igrali zajedno, najčešće i u istim klubovima, kao i Španci kada su konačno dobili Primeru, ili osovinu Inijesta-Ćavi. I Brazilci su harali samo kada su im sazrele generacije.

Najbolji primer za to danas vam je Belgija, ili ispotprosečna Švajcarska, koja je nas pobedila samo zato što dugo igra zajedno, uz trenera koji nas je pročitao.

Za jednu neshvatljivo talentovanu naciju za sport, kao što je naša, a koja još usput ima toliko uspeha u svim drugim sportovima u kojima ima kontinuitet, prosto je neverovatno da se to nikad nije desilo u fudbalu. Ali je i logično kada vam Duda i Željko odlučuju o košarci, Boričić o odbojci, vaterpolisti o vaterpolu, a stalno jedna te ista ekipa o fudbalu.

Da je Radomir Antić posle Južne Afrike smenio Toleta, što je prirodno kao da SANU vodi Vladimir Kostić a ne Marijan Rističević, mi bismo se danas borili za medalju. Jer, Radomir je napravio kult reprezentacije sa prosečnim timom, bez špica, ali i šestoricom igrača koji su imali manje godina nego što danas ima Sergej. Naše najbolje generacije pak vodili su totalni amateri, Santrač, Đorić kome se na utakmici protiv Rusije smejao ceo stadion, Živadinović koji je mnogima smešan, a ja uopšte ne shvatam šta je tu smešno, ili Ivica Osim koji nije mogao da dogura dalje od Šturma, a uspeo je da uništi najveću generaciju u istoriji našeg fudbala, i to tako što je umesto svetskih prvaka u fudbalu iz Čilea i Crvene zvezde, u tim ubacio svoje jarane iz Sarajeva.

Neki i danas veličaju Štrausa sa Grbavice, iako postoji teorija da bismo odložili ili ublažili raspad Jugoslavije da smo nekim čudom uzeli to Svetsko prvenstvo. Ovako, uskoro smo čuli drugačiju muziku na Grbavici.

Mene sve to nekako podseća na Krstajića. On mi deluje perspektivno, ali ne možeš bez ikakvog iskustva da preuzmeš nacionalni tim.

Fudbal jeste igra improvizacije, ali u kojoj nema improvizacije van terena. Videlo se to i na utakmici sa Švajcarskom, sa Tadićem koji moli da se promeni taktika pored aut-linije, sa Sergejom koji je najviše pretrčao bez lopte, na kraju i neshvatljivom taktikom u kojoj kreneš u napad u trenutku dok ti se raspadaju sve linije, iako s remijem imaš realnu šansu da odeš dalje i ukoliko izgubiš od Brazila.

Meni je bilo drago kada je smenjen Muslin, pošto niko nema pravo da se iživljava ne pozivajući najveću zvezdu tima. Sergej niti je odbio da igra za reprezentaciju, niti je pravio neke probleme. Real, Juventus i Mančester sigurno znaju šta rade kad za njega nude stotine miliona evra, a dečko je – proverite na Transfermarktu, najskuplji igrač koga smo ikad imali, najskuplji ofanzivni vezni i 14. najskuplji igrač sveta, samo dva mesta iza Ronalda, koji je deset godina stariji od njega.

Problem sa Sergejom je što je protiv Kostarike igrao prvu takmičarsku utakmicu, a Mitrović četrdesetu. I zato tako i idu te lopte.

Uostalom, Sergej je odigrao bolje od Mesija prve dve utakmice, prvu sjajno, tako da u njemu svakako ne bih tražio krivca.

Jasno je i da je Nemac uzeo pare za onakvo suđenje, nismo mi bebe da ne znamo kako se potplaćuje, ali je najveći problem ipak histerija nastala oko slavlja dvojice Albanaca.

Ja nisam razumeo njihove prozivke pre utakmice da smo mi nekakvi gubitnici. Niti zašto se mi palimo na to.

Zar su Đoković, Željko Obradović, Divac, Paspalj, Đorđević, Igor Milanović, braća Grbić gubitnici?! Da li je Fljamurtari bio prvak sveta u fudbalu ili Crvena zvezda? Kako uopšte dozvoliš da te takvim pričama iznervira neko čiji bi seniorski tim u košarci dobila naša ženska selekcija?

Ali zamislite da Duda sudije šalje u Hag? Ili preti američkom drim timu?

Na kraju, ovde dolazimo do političkog dela priče, a to je kad ceo svet piše o Džakinom ocu koga je 1986. uhapsio Milošević?! Dakle, nije mogao da ga uhapsi Milošević, niti Srbija. Mogla je samo Jugoslavija.

To u ovom Nedeljniku sjajno definiše Žarko Puhovski kad postavlja pitanje koga je napala Srbija, a koga Jugoslavija.

I stvarno, zar upravo svi ovi Albanci, od muzike do sporta, od Due Lipe do Šaćirija, ne mogu da shvate da su tu gde jesu jer su njihovi roditelji živeli u Titovoj Jugoslaviji, a ne u Albaniji Envera Hodže? Kako se jedan ne pojavi da kaže kako su imali sreće da su im majke emancipovane u toj Jugoslaviji ili da su stekli odlično obrazovanje, umesto da su gradili bunkere u albanskim gudurama.

Kako smo mi uopšte dozvolili da se za sve loše stvari u toj Jugoslaviji optužuje Srbija, a za sve dobre slave Tito i Jugoslavija?

Danas ispada da su o Jugoslaviji najpozvaniji da pričaju Bosanci, a niko osim Puhovskog u Zagrebu neće da prizna da je najveći liberalizam, sloboda mišljenja, studentske pobune, praksisovci, kosmopolitizam, sve vreme dolazio iz Beograda.

Kako su uopšte u celoj bivšoj Jugoslaviji svi postali etnički čisti, osim Srbije i Beograda, a samo su Srbi vodili etničke ratove?

Zašto, ako je svima bila dobra Jugoslavija a loša Srbija, nisu napravili Jugoslaviju bez Srba?

Mi nismo imali goreg od Miloševića. Ali njega su na vlast doveli Ljubičić i JNA. Kao i Tuđman čija je on bio protivteža, ali i osećaj da su njih dvojica jedini koji mogu da se dogovore.

To je bila najveća Tuđmanova igra. I naš najveći poraz.

Jer, Tuđman, koji je bio mnogo potkovaniji od Miloševića, prihvatio je Mačekovu tezu i želeo je da se dogovori sa Srbima, a protiv Bošnjaka.

Milošević je zagrizao mamac. I izgubio. Da nije pristao na rat u Hrvatskoj, a svakom normalnom čoveku je bilo jasno da nema granica kod Ogulina, ne bi bilo rata ni u Bosni. Pa ni na Kosovu.

Ovako, sve je krenulo od Hrvata koji su nas navukli, a prelilo se na Bošnjake, pa na Albance.

Mržnja je postala neizdrživa. I to je nešto što mora da se promeni.

A kako se to rešava? Pa kao s Makedoncima i Bugarima koji su nam pre 100 godina bili najveći neprijatelji, zbog kojih Nikola Pašić u Nišu nije pristao na seobu na zapad i stvaranje Velike Srbije. Danas nemamo problem ni sa Makedoncima ni sa Bugarima zato što se taj brak razveo kako i treba da se razvede.

Dogovorom, podelom imovine. I to je to. Kad se vidimo, sve je okej.

Iza razvoda sledi promena narativa. Niko više ne pomišlja na IRA kada čuje za Irce, već na Majkrosoft, baš kao što svi misle da su Japanci najnapredniji ljudi, iako su pre 70 godina činili najgora zverstva na Dalekom istoku.

To se dakle rešava tako što promeniš priču i nacionalni tim.

Ne pozivaš se više na one koji su te vodili samo u poraze, već na one koji donose pobede.

To je rešenje i za naš nacionalni tim. Daš selektorsko mesto Veljku Paunoviću koji je sa klincima postao svetski prvak u fudbalu, pobedivši u finalu Brazil, i onda ih uigravaš i za pet-šest godina imaš ekipu koja se bori za medalju.

Isto je i u politici…

Izvor: Nedeljnik