Zašto su nam potrebni stadioni?

5
674

Piše: Biljana Stepanović, Nova ekonomija

Da li više volite bolnicu, ili jedan velelepni stadion? To vas u stvari niko i ne pita. Umesto vas odlučuje vlast – potrebniji vam je stadion. Zato rekonstrukcije Kliničkog centra u Kragujevcu neće biti, tender je obustavljen zbog „promenjenih tržišnih uslova“, bez obzira na to što je odavno planirana i najavljena.

Kragujevčani će ipak, kao i dobar deo stanovnika Šumadije koji su upućeni na ovu zdravstvenu ustanovu, da se leče onako kako mogu, kao i do sada.

Nije to na prvi pogled mnogo čudno: uslovi jesu loši, rat u Ukrajini traje, cena zaduživanja na međunarodnom tržištu raste, Srbiji mora da se zaduži sedam milijardi evra da bi vratila kredite koji dospevaju i pokrila tekući deficit, mora da uvozi energente po visokim cenama, pod političkim je pritiskom i oko Kosova i oko sankcija Rusiji i situacija je, sve u svemu, prilično teška. To bi tako bilo, da nije drugog dela vesti: u Kragujevcu će se ipak graditi – stadion! Tu se tržišni uslovi nisu promenili, stadion je nasušna potreba Kragujevčana i meštana okolnih gradova, varošica i sela, pa se od toga ne odustaje. Kao ni od „nacionalnog stadiona“ u Beogradu.

Svako ko je pomislio da je ovo apsurdno – sasvim je u pravu. U zemlji siromašnih ljudi, gde se malo radi ili se skoro nimalo ne radi na prevenciji bolesti, gde su zdravstvene ustanove pretrpane, oprema zastarela, liste čekanja toliko dugačke da pacijenti na red za preglede i operacije ne stižu mesecima i gde se sve više zaoštrava princip da se može lečiti (i izlečiti) onaj ko ima novca da plati privatne zdravstvene usluge, očekivalo bi se da izbiju neki protesti i da građani Kragujevca, ljudi kojima bukvalno život od toga zavisi, podviknu vlasti – batalite stadion, ne bacajte naše pare, hoćemo Klinički centar.

Ali – to se ne događa. Svi ćute. Niko ne pita vlast zašto novac iz državnog budžeta ne može da se potroši za poboljšanje zdravstvenih usluga, a može da se potroši za stadion? Šta je preče? Da ne bude zabune, niko nije protiv sporta. Naprotiv, sport je potreban svima – deci, omladini, sportistima, zdravlje nacije osigurava se sportom, isto kao i medicinskom uslugom.

Nije o tome ovde reč, nego o načinu odlučivanja kako će da se troši državni novac, o tome kako se utvrđuju prioriteti i zašto se nikome u zemlji ne polažu računi šta je odlučeno, na osnovu kojih kriterijuma, koliko će to da košta i da li je dobijena najbolja cena. Nijedan od tih odgovora nemamo.

Predsednik države javno se „iznenadio“ kako je dogradnja Kliničkog centra Srbije koštala 260 miliona evra. Ali nema veze, vredelo je. „Da sam znao da toliko košta, pitanje da li bismo ušli u sve ovo. A sada sam srećan.“ Tu sreću podelio je sa građanima baš u prošlogodišnjoj predizbornoj kampanji, a dotle se već zaboravila njegova izjava istim povodom, par godina ranije, da će ovi radovi i oprema za Klinički centar Srbije koštati 110 miliona evra. Kako se doguralo do 260 miliona na kraju, nemate koga da pitate. Ako i pitate, niko nije raspoložen da odgovori. Ne znamo ko je odlučivao šta će se kupiti, po kojim cenama, od koga i ko je tu sve „bio dobar“.

Isti je slučaj i sa pomenutim stadionima svuda po Srbiji – izgradnja nije ni počela, a procene troškova stalno rastu. Čuveni „nacionalni stadion“ u Beogradu, opisan kao „jedan od najmodernijih i najvelelepnijih na svetu“ prvo je trebalo da košta 250 miliona evra, da bi cena sa pristupnim saobraćajnicama skočila na 350 miliona evra, a onda je „otkriveno“ da će izgleda koštati čitavih 540 miliona evra. I to u uslovima gde se država zadužuje na međunarodnom tržištu sa kamatom od preko sedam odsto, gde je zbog urnisanja Elektroprivrede Srbije na uvoz struje potrošeno milijardu i po evra (umesto da se zaradilo na izvozu), gde se privredna aktivnost ozbiljno usporava, a inflacija raste.

U zemlji u kojoj se dva miliona radnika, penzionera i dece nalazi u zoni siromaštva, a čak 700.000 ljudi je izrazito siromašno, dakle jedva preživljava, nama su najpotrebniji – stadioni. To može da se događa samo u državi koju su preuzele interesne grupe (da ne kažemo neku težu, a prikladniju reč), pa sada same donose odluke, isključivo u svom interesu.

Gradićemo stadione, to će da košta koliko mi kažemo, zadužićemo se koliko nam je potrebno, te dugove ćemo da ostavimo vama, a profit od ovih genijalnih poduhvata, logično, ide nama.

I šta tu ima nejasno? Ništa. Ima li neko nešto protiv? Nema. Svi trpe i ćute. Za još deset godina broj siromašnih može da se popne i do četiri miliona, što da ne. Tek tada niko neće imati ništa da pita.

Izvor: Nova ekonomija

Prethodni članakDeo Čačka u ponedeljak ostaje bez struje zbog planskih isključenja
Sledeći članakKakvo će biti vreme u narednih nekoliko dana?

5 KOMENTARA

  1. Trenutno najveci problem ove drzave je pusenje u zatvorenom prostoru.Kada se resi problem oko pusenja ostaju nam samo sitnice.

  2. Graditi stafdione je daj narodu igara i leba,veoma unosno se tale ljudi iz vlasti i izvodjaci.
    Iz drzave deca treba da idu jer nema srece vodi se skroz pogresna politika.

    • Ne treba deca nigde da idu.Ovo je njihovo, ali moraju roditelji,bake i deke,koji se pola zivota prodaju za sitno od kusura,da se IZBORE ZA NJIHOVU SLOBODU!

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here