Piše: Dušan Darijević
“Atomci“ su oduvek imali ljubav i podršku Čačana, još od kasnih sedamdeseih kad se na policama “Ineksove“ robne kuće našao njihov prvi album “Ne cvikaj generacijo“ i tinejdžere sa Morave iznenadio sa istoimenom pesmom, kasnije himnom jedne generacije, ali i “Pomorac sam majko“ i jednom laganijom, „Umro je najveći mrav“. Istarski hard rok sa harizmatičnim pevačem Serđom Blažićem Đoserom i čudesnim proročkim pesmama Boška Obradovića.
Neko iz ekipe ih je još tog leta zakačio na koncertima u Puli. Ubrzo je usledio i neverovatno dobro osmišljen drugi album “Infarkt“, verovatno najbolji u dugoj karijeri u kartonskom pakovanju i sa sjajnim crno-belim foto albumom slovenačkog umetničkog fotografa Tone Stojka. Sve nakon toga je istorija.
U Čačak stižu početkom osamdesetih, ’81, ’82. i u proleće ’84. Koncerti u Borčevoj hali bili su za pamćenje, uz Azru u Čačku svakako najpopularniji bend iz Hrvatske u to vreme. Serđo nas je zauvek napustio 1987. Bruno Langer, basista i osnivač benda, još za Blažićevog života i nakon okončane saradnje sa Obradovićem, preuzima stvari u svoje ruke, piše tekstove, a devedesetih preuzima i ulogu pevača i tako je sve do danas.
Srca mnogih u Srbiji, posebno posetilaca Zaječarske gitarijade, Atomci osvajaju kad su usred rata u Hrvatskoj 1991. svirali u Zaječaru.
Langer traje poput dobrog vina, dvehiljdaditih svira sa podmlađenom ekipom širom bivše Juge na mnogim bajk skupovima, tako da su “Atomci“ u dva navrata posetili i Čačak, a u petak 12. aprila u potpunosti ispunili veliku salu Kulturnog centra, mahom vremešnim rokerima, a bilo je i nešto omladine.
Žestoko od samog početka uz “U vremenu horoskopa“, “Čedna gradska lica“, proročku pesmu, koja se u međuvremenu obistinila – “Oni što dolaze za nama“. I neke druge su postale aktuelnije danas nego u vreme kad su nastale, “Ne cikaj generacijo“, “Na kraju dvadesetog stoljeća“. Naravno nije moglo ni bez velikih hitova „Pakleni vozači“, „Bez kaputa“ „Žuti kišobran“, „Za ljubav treba imati dušu“, Olujni mornar“ i, naravno, „Devojka br. 8“. Sala “gori“ od uzbuđenja i radosti. Gitarista Matija Dadić, inače unuk prvog bubnjara “Atomaca“ Saše Dadića, i bubnjar Erik Vojak ubrizgali su u stare pesme svežu krv i uz starog asa Langera oživeli su uspomene mnogih na Jugoslaviju, na neko srećnije i mirnije vreme, na zajedništvo i ljubav.
Ozarena lica u publici, kao nekad u mladosti, kad se ispred Borčeve hale ispijalo crno vino pre i posle koncerta i uživalo u muzici i životu.
Neponovljivi ljudi, grupa i muzika koja je bila i danas jeste ispred svog vremena. Možda i najveća rock n roll grupa sa ovih prostora
Ovo je vreme paklenih vozača!
Jes’… samo, moramo uzeti u obzir zapažanje da je razlika između Serđa i Bruna poput one između neba i zemlje…