Blog Dušana Darijevića o predstavi “Ko je ubio Dženis Džoplin“: Borba za ljubav

ČAČAK – Prvi dan Pozorišnog festivala mladih teatarskih stvaralaca MAPA 032. Predstava “Ko je ubio Dženis Džoplin?“; Tekst: Tijana Grumić; Režija: Sonja Petrović.

Piše: Dušan Darijević

Kao što se moglo i pretpostaviti, puno uzbuđenja, emocija, sreće i tuge na samom otvaranju festivala MAPA 032. Sloboda, borba za ljubav, za istinu i ono najlepše i najdublje u nama, slava, pesma, tragedija zbog preranog kraja u samo dvadeset sedam. Sve nam je to donela predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ SNP iz Novog Sada.

Nije da nismo bili spremni i da nismo znali šta nas čeka, to potvrđuje činjenica da su karte za predstavu planule za samo jedan sat, ali mnogi nakon predstave dugo nisu znali da pogode izlaz iz sale, od opijenosti energijom, atmosferom, iskrenom i jednostavnom emocijom koja je curela na sve strane sa scene čačanskog Kulturnog centra.

Muzika, gruv sa scene, poznate Dženis i njene pesme, odsviraće energično i strasno, a otpevana tako da bi i samoj Dženis Džoplin izazvale osmeh na licu, onaj njen topli, nežni, sa puno ljubavi i dobrote, da je sinoć u ponedeljak 23. septembra bila sa nama u Čačku, a bila je zahvaljujući izvanrednoj glumi i pevanju Sonje Isailović i predivne Bojane Milanović, koja ne samo da fizički podseća na slavno devojče iz Teksasa, već ima i duh i energiju slavne i tragične pevačice.

Osobe ranjive, tople, nežne, sa tajnom čežnjom za ljubavlju, za razumevanjem, a u isto vreme, tu je i ona druga Dženis, hrabra, odlučna, spremna da se bori za svoju ljubav, svoju muziku, spremna da se suprotstavi stavovima teksaških seljačina i primitivizmu svih seljačina sveta, onih, koji bilo gde na svetu ne mogu da razumeju onog dugog pored sebe, ono drugo u sebi, ne mogu da prihvate čistu iskrenost, pravu ljubav, ono što svetli unutra, a ne nalazi se spolja.

E to, univerzalno, to što ne pripada, ovoj tužnoj, a i veseloj, kako se uzme devojci iz Teksasa, već svakoj devojci, mladoj ženi svesne svoje potrebe da bude svoja, da se daje celim bićem drugima, a ne samo da uzima i otima od drugih, pa bila ona iz Lebana, Lučana, ili bilo koje svetske bestragije. Tu notu univerzalnog je prepoznala Tijana Grumić, kad je u svojojoj drami stvorila dve Dženis, jednu hrabru, jednu ranjivu, a to su osetile i prepoznale i rediteljka Sonja Petrović i izuzetne glumice Bojana Milanović emocijom i Sonja Isailović, glasom i osećajem za zvuk Dženis Džoplin.

Tu atmosferu na sceni, tu količinu emocija, energije, radosti i tuge, svojom energijom su podcrtali članovi sastava „UV“ i glumci Dimitrije Ranđelović, Vukašin Ranđelović, Stefan Vujić, oni su slikali sve one pitoreksne provincijske likove koji mnoge poput Dženis dovedu do sličnih sudbina i nepojamnih tragedija.

Pitko i glatko predstava klizi, ali i nekako tvrdo i bolno kroz publiku struji osećanje gorčine i tuge, koje one najbolje među nama dovede do ivice ponora i onda gurne bez osećaja i emocija, surovo i grubo u ponor bez povratka, ali ono čisto, duša, ipak se nekako izmigolji i odleti u večnost, poput leptira.

Bravo za sve aktere predstave, čista petica. Publika je od emocija i uzbuđenja dugo bila u transu, tapšala i tapšala, dok dlanovi nisu otrnuli.