Blog Isidore Đolović: Simfo rock na Trgu i veština spasonosnog entuzijazma

1
649

Piše: Isidora Đolović

ČAČAK – Podnaslov ovog teksta mogao bi glasiti (po jednom novijem romanu) „Umetnost neviđeno niskih očekivanja”. Razlog je taj što se poslednjih godina prečesto nađemo u dilemi da li da s usiljenom radošću dočekamo nesumnjivo pozitivnim pobudama stvarane, ali jednostavno nedovoljno dobre pojave kao, eto, utešnu nagradu – ili da budemo strogo realni. Veoma je nezahvalno izreći kritičko mišljenje o programima koji su osmišljeni sa očiglednim entuzijazmom i izvesnim lokalnim (ovde šumadijskim) šarmom, a ponekad je to naprosto neizbežno. Nazvati stvari pravim imenom postaje sve ređa pojava, opravdavana strahom od sve rasprostranjenijeg fenomena „nepopularnih stavova”, koje nam je doneo svet društvenih mreža i, sa njima, prividno apsolutna sloboda govora.

Krenemo li upravo od jasnog imenovanja stvari, primetno je da se praktično u poslednjem trenutku sa mesecima unazad najavljivane „Rock opere”, čije je izvođenje zakazano za 20. avgust na čačanskom Gradskom trgu, prešlo na „Simfo rock koncert”. To, kao što se u praksi pokazalo, svakako preciznije definiše zajednički projekat kragujevačkog Doma kulture i Muzičkog centra, koji su na jednom mestu okupili muzičare iz tamošnjeg Simfonijskog orkestra i različitih rok bendova.

Prvi razlog izmene je verovatno zabuna u koju se lako zapadne uzevši u obzir činjenicu da istovremeno sa ovom funkcioniše i trenutno širom Srbije nastupa još jedna „Rock opera”, ali novosadska. Drugi se, može biti, odnosi na samu definiciju rock opere kao hibridnog žanra, najčešće objedinjenog konkretnom pričom, a proslavljenog tokom prethodnih nekoliko decenija, zahvaljujući pojedinim konceptualnim albumima. Obično na um prvo padnu „Tommy” ili „The Wall”, ali značajni su i jugoslovenski primeri poput Metikoševog „Gubec-bega” (zasnovanog na romanu „Seljačka buna”) ili RTB operete „Kreatori i kreature” s kraja osamdesetih. U oba slučaja, suština je ista: okupiti najbolje i najkvalitetnije što žanr ima da ponudi u tom trenutku, pa pokazati da i „buka” može nositi kvalitet ravan onom kod klasične muzike, prevashodno vokalni.

Simfo rock, kao već preciznija, ali nipošto manje obavezujuća odrednica, više se vezuje za podžanr metala sa istim predznakom, koji je naročito početkom dvehiljaditih dao neke od primera moderne metal opere („Avantasia”) ili direktnog ukrštanja elemenata klasične muzike sa tvrđim zvukom (najpoznatije u slučaju prve postave grupe Nightwish). Ovako duga digresija služi kao neka vrsta podsticaja na razmatranje koliko je sinoćno izvođenje uopšte ispunilo podrazumevane kriterijume: izuzetne ili makar međusobno usklađene glasovne sposobnosti vokalnih solista, novi aranžmani i od početka do kraja dobra povezanost, ne samo sa „klasičarskom” instrumentalnom pratnjom već i međusobno, te sa odabirom repertoara. U teoriji zanimljivo, kako funkcioniše u praksi?

Prilično razočaravajuće, krenete li sa svim navedenim očekivanjima. Jedva da vas mogu utešiti zaista velika srdačnost gostiju iz Kragujevca, njihova dobra volja i nastojanje da sve predstave kao šumadijsku rokenrol priču relativno neobaveznog karaktera. Počelo je sjajno, iako se pred sporo rastućim (ali na kraju sasvim pristojnim) brojem publike nije moglo, a ne zapitati imamo li još uvek pravo na ono „grad rokenrola” kog se tako tvrdoglavo držimo? Dirigent Marko Nešić tokom skoro dva sata sa sigurnošću je vodio Simfonijski orkestar, dok su se za mikrofonima smenjivali različiti predstavnici alternativne scene Kragujevca. Ta instrumentalna konstanta je, nažalost, jedina sve vreme zaista bila na visini zadatka, uključujući stalnog gitaristu i basistu. Prvi je potpuno nenametljiva podrška iz pozadine, dok drugi privlači pažnju već imidžom u stilu Bilija Ajdola ili Bilija Dafija iz mlađih dana.

Za uvodne tri numere izabrani su klasici prisvojeni od ljubitelja gitarskog zvuka, a u interpretaciji tenora Vojislava Spasića („Caruso”) i soprana, inače Čačanke, Danice Spasojević, koja je izvela dva dueta, od toga prvi upravo sa Spasićem („Con te partiro”). Sledeća pesma i Daničino drugo udruživanje glasova, ovoga puta sa Nikolom Mijićem (nekada u bendu Alogia, jednom od najpopularnijih kod generacije koja pamti power/sympho metal talas s početka milenijuma), predstavljala bi najblistaviji trenutak koncerta u celini, samo da nije bilo tehničkih problema. Pa i pored nezgode sa mikrofonom, „The Phantom of the Opera” – tema iz istoimenog mjuzikla Endrjua Lojda Vebera, ostaje u samom vrhu interpretacija i ona tačka od koje publika kreće da se neposrednije uključuje u izvođenja.

Nikola je na sceni ostao za još jednu, sada solo numeru, baladu „Carrie” grupe Europe (i dokaz da, eto, ti Šveđani nisu bili tek „čudo od jednog hita”), nakon čega mesto ustupa koleginici Dušici Đurđević. Iskusna pevačica grupe Darkshines, takođe aktivna još od 2003. godine, izvela je obrade „Pitaju me, pitaju” (solidnu, ako izuzmemo u najmanju ruku čudno rešenje prevođenja lascivnog refrena originala Olivera Mandića u ženski rod) i „Don’t cry for Louie” (znatno bolju), a zatim ostala tu do kraja, u svojstvu pratećeg vokala.

Usledilo je, uz dužno poštovanje svim izvođačima, nizanje nekoliko osrednjih opštepoznatih pesama, čiji je izbor logičan kada znamo da su mnogi veliki bendovi već pribegavali uvijanju svojih hitova, mahom balada, u orkestarsko ruho. Ali, sam rezultat je daleko od najavljenog spektakla. Čuli smo bezmalo karaoke varijante „Soldier of fortune”, „Nothing else matters”, „November rain” (za pohvalu, makar izvedenu u celini, umesto skraćene MTV verzije koja sve prekida u najdramatičnijem trenutku; takođe, kad već nema Đanga Rajnharta, Stikani nije loša alternativa), kao i „Da te bogdo ne volim”, još jedan primer beznadežnog „cepanja” grla i pluća u pokušaju imitacije Tifinog prirodno hrapavog glasa.

Nešto humora unelo je podsećanje na Čolinu „Ničeg nije bilo između nas”, čiji je autor Aleksandar Sretenović iz Propagande 117. On je zatim, razoružavajuće skromno, prešao na „Regionalni rege”, stihovima koji bi u nekim drugim okolnostima zaparali uši dežurnim puritancima. Ovako su čista demonstracija luckaste subverzivnosti rokenrola.

Usledila su dva bloka posvećena bendovima Smak i Osvajači. Najpre je fantastična Ana Popović, baš kao i na prošlogodišnjem koncertu Smaka, izvela „Plavu pesmu”. Zvezdom večeri bi opravdano mogli nazvati Jovana Pantića, koji je sa vrhunskom lakoćom otprašio „Profesore”, „Daire” (naročito moćno uz gudačku pratnju) i „Crnu damu”, poslednje dve u duetu sa Zvonkom Pantovićem Čipijem. Međutim, kada je Čipi došao na red, interpretiranje legendarnih pesmama iz predgrandovske faze onih pravih, hard rock Osvajača – „S kim čekaš dan” i „Možda nebo zna”, pokazalo je neke čudne promene u njegovom prepoznatljivo visokom glasu. Da li ga je Jovan dotle dovoljno dobro pokrivao ili se Čipi u međuvremenu potrošio, nije sasvim jasno, ali kada pevač prepusti publici da otpeva veći deo stihova, znate „koliko je sati”.

Koncert je završen još jednom obradom pesme Zdravka Čolića, ovoga puta primerom iz boljeg dela njegove karijere. „Pjesmo moja” sama po sebi bogatstvom orkestracije, neponovljivom dinamikom i maestralnim prelazima predstavlja savršen izbor za ovakav koncert, ali je u datim okolnostima dodatno ukazala kako mlak, pa i otužan utisak ostavlja loša „podela uloga“. Umesto da se makar još jednom na bini nađu vrsni Ana Popović i Nikola Mijić, čiji je potencijal time ostao tužno neiskorišćen, a da se Jovanu Pantiću da mnogo bitnija uloga od pozicije statiste, glavni vokal otpevao je umorni Čipi. Ostali su se okupili oko dva mikrofona, neznano kojim tačno povodom, pa je sve izgledalo i zvučalo prilično razočaravajuće.

Na kraju, uz previše šaranja po repertoaru, ostalo je malo nejasno šta je tačno simfo, šta rock, a koja je vezivna nit večeri. Od plemenite ideje do realizacije koja je u svakom pogledu mogla i morala biti bolja, makar su kragujevačka srdačnost i dobro raspoloženje pobrali generalno pozitivne reakcije publike. Možda je to, ponekad, nekome, dovoljno…

Foto: Bus plus produkcija

Prethodni članakOvi delovi Čačka u utorak ostaju bez struje zbog planskih isključenja
Sledeći članakNajbolji strelac Kadetske lige Srbije potpisao stipendijski ugovor sa KK Čačak 94

1 KOMENTAR

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here