Piše: Isidora Đolović
Postoje putovanja koja se ne završavaju povratkom kući. Naprotiv, tek tada počinje ono najvažnije: pokušaj da se sve što smo na tom putu videli, čuli i osetili sačuva, razume i pretoči u nešto sopstveno. Kada se takvo iskustvo susretne sa muzikom, granice između geografije, tradicije i lične biografije mogu postati nevažne. Ostaje potreba da se stvori nešto novo – ne kao zbir različitih uticaja, već autentičan izraz jednog životnog i stvaralačkog iskustva.
Upravo iz takve potrebe nastaje Cubalcania, projekat Gorana Čekerevca Čonta, muzičara i autora koji je svoju dugogodišnju fascinaciju Kubom pretvorio u zamisao o umetničkom susretu dva podneblja. Balkanski senzibilitet i kubanska muzička tradicija ovde nisu tek dve odrednice koje bi trebalo spojiti u prepoznatljivu žanrovsku formulu. To su polazišta za stvaranje trećeg prostora – sveta u kom muzika postaje način razumevanja, razmene i povezivanja ljudi.
Čontova zamisao ima onu retku osobinu da je istovremeno lična i otvorena prema drugima. Cubalcania je, pre svega, priča o potrebi da se iskustvo podeli, da susreti sa drugačijim svetom nastave da žive kroz stvaralaštvo i da ono što nas privlači u tuđoj kulturi ne ostane samo uspomena, već postane deo zajedničkog umetničkog jezika.
Od Čontove zemlje do trećeg podneblja
Da bi se razumela Cubalcania, valja se vratiti jednom ranijem poglavlju Čontovog stvaralaštva – grupi Terrachontula. Već sam naziv tog projekta upućuje na spajanje pojmova i stvaranje sopstvene autorske teritorije. U muzičkom smislu, reč je o instrumentalnom izrazu koji balkanski zvuk dovodi u dodir sa džez senzibilitetom, uz povremene narativne elemente i kompozicije koje nose lične poruke i posvete ljudima suočenim sa životnim borbama.
Uz Vladu Vesovića, Miloša Petrovića Šomija i Lazara Pejića (čiji je doprinos aranžmanima i muzičkom oblikovanju, zahvaljujući akademskoj obrazovanosti i odličnim transkripcijama obeležio razvoj projekta, na čemu mu je Čonto posebno zahvalan), Terrachontula je postepeno gradila svoj izraz i predstavila ga na nekoliko lokalnih festivala (Karusel, Moment fest, KOMUNA).
Cubalcania, međutim, iscrtava novu stvaralačku putanju. Ako je Terrachontula prostor artikulisanja jednog ličnog, balkanski ukorenjenog muzičkog senzibiliteta, onda se u Cubalcaniji taj senzibilitet susreće sa iskustvom koje je godinama sazrevalo daleko od kuće.
Čonto je tokom brojnih odlazaka na Kubu upoznavao tamošnje muzičare, njihove načine rada i različite oblike muzičkog života. Iz tih susreta postepeno se oblikovala želja da talentovane kubanske umetnike dovede na domaće festivale i omogući im da svoju muziku predstave ovdašnjoj publici, ali i da kroz zajednički rad nastane nešto što ne bi pripadalo isključivo ni jednom ni drugom podneblju.
U toj zamisli prepoznaje se ideja svojevrsnog novog Buena Vista Social Cluba, ali Cubalcania ne počiva na pukom oživljavanju poznatog modela. Njena ambicija je da iz ličnog iskustva i neposredne saradnje izgradi sopstveni identitet – da ne reprodukuje postojeće muzičke obrasce, već da istraži šta se događa kada se različite tradicije susretnu kao ravnopravni sagovornici.
Havana – mesto gde muzika živi
Čontova veza sa Kubom ima i dublju, porodičnu dimenziju. Njegovi otac (slikar), stric (operski pevač) i deda (Mile Havajac, učitelj gitare legendarnog Jaraka) često su izvodili stare kubanske pesme. Ipak, ono što je upoznao tokom sopstvenih putovanja pokazalo mu je koliko je tamošnji muzički svet raznovrstan, živ i ukorenjen u svakodnevici. Posebno ga je privukla neposrednost odnosa prema umetnosti. Od mladih, neafirmisanih muzičara koji sviraju na ulicama do iskusnih izvođača i klupskih sastava, Havana pruža sliku sredine u kojoj muzika nije samo profesionalni izbor ili zabava, već važan deo društvenog i kulturnog života. U takvom okruženju, različiti stilovi, iskustva i generacije neprestano se susreću, a umetnički rad podrazumeva neposrednu vezu sa publikom.
Jedno od mesta koje simbolizuje takvu otvorenost jeste „Fábrica de Arte Cubano”, prostor posvećen interakciji različitih umetničkih disciplina. Upravo je ta širina dodatno osnažila Čontovu zamisao da Cubalcania ne bude tek muzički projekat u užem smislu, već inicijativa koja povezuje stvaraoce, kulture i iskustva.
U središtu svega nalazi se, ipak, muzika. Ne kao egzotični dodatak jednoj već oblikovanoj ideji, niti pokušaj da se različiti uticaji spoje po svaku cenu, već prostor gde se zajednički jezik otkriva kroz sviranje, slušanje i međusobno razumevanje. Čonto svoj stvaralački proces opisuje jednostavno: „Iz glave dođe u ruku i – sviraš”. U toj rečenici ima nečeg suštinskog za razumevanje njegovog pristupa. Godine iskustva, slušanja i promišljanja ne moraju uvek da se objašnjavaju komplikovanim teorijama. Ponekad se njihova prava vrednost pokaže tek u trenutku kada muzičari sednu zajedno, počnu da „džemuju” i dopuste da se početna zamisao razvije kroz zajedničku energiju.
Muzika koja nastaje iz susreta
Početkom 2026. godine, u havanskom studiju „PM (Pablo Milanés)”, nazvanom po poznatom kubanskom kantautoru, snimljene su prve kompozicije za Cubalcaniju. Prema Čontovom svedočenju, neke od njih dobile su snimljeni oblik za svega jedan dan, polazeći od osnovnih muzičkih ideja koje su se kroz rad sa tamošnjim muzičarima razvijale u konkretnu zvučnu celinu.
Takav način rada u skladu je sa samom prirodom projekta. Ovde nije presudna samo početna autorska zamisao već sve što se događa kada ona dođe u dodir sa iskustvom drugih muzičara. Aranžman, interpretacija i zajednički trenutak postaju deo stvaralačkog procesa, a kompozicija prostor otvoren za različite doprinose.
Uz stalne članove, Cubalcania okuplja veći broj gostujućih muzičara. Ta otvorenost nije tek organizaciona pojedinost, već jedan od temelja cele ideje: razmena iskustava i energija, mogućnost da svaki učesnik unese nešto svoje i da iz tog susreta nastane celina koju niko pojedinačno ne bi mogao da ostvari na isti način.
Upravo se tu nalazi potencijal projekta. Njegova vrednost neće zavisiti samo od uspešno snimljenih kompozicija već i od toga koliko će uspeti da sačuva živu prirodu saradnje iz koje je nastao. Cubalcania zato ima ambiciju da nastavi da se razvija i nakon završetka albuma, kroz koncertne susrete, nova povezivanja i drugačije oblike umetničke razmene.
Planirano je da album bude dovršen tokom Čontovog narednog odlaska na Kubu, predviđenog za zimu. Nakon toga, u fokusu su koncertno predstavljanje projekta i mogućnost turneje, kao i dolazak kubanskih muzičara pred srpsku publiku. U razmatranju je i prateći dokumentarni film koji bi zabeležio nastanak projekta, susrete umetnika i kulturne okolnosti iz kojih je njihova saradnja izrasla. Tako bi Cubalcania dobila dodatnu dimenziju, postajući svedočanstvo o procesu u kojem muzika nije samo završni proizvod već trag jednog susreta, putovanja i zajedničkog stvaranja.
Projekat srca
U vremenu kada se muzički identiteti često svode na unapred određene žanrovske obrasce, Cubalcania polazi od drugačijeg pitanja: šta se događa kada se dve kulture sretnu bez potrebe da jedna drugu nadjačaju ili prilagode sopstvenim merilima?
Odgovor ne može unapred da se propiše. On nastaje tek kroz zajednički rad, razlike koje ne moraju biti prepreka i sličnosti koje se ponekad otkrivaju tek kada prestanemo da ih tražimo. Upravo zato je važno što ova inicijativa ne polazi od želje da se napravi puki spoj stilova, već od dugogodišnje lične veze sa jednim podnebljem i potrebe da se ta veza pretvori u stvaralački odnos.
Cubalcania je još u procesu oblikovanja, ali njena polazna ideja ima jasne konture. U njoj se prepoznaju posvećenost, autorska radoznalost i želja da se umetničko iskustvo ne zadrži unutar granica lične biografije. Ono što je počelo kao fascinacija Kubom, postepeno prerasta u pokušaj izgradnje zajedničkog prostora – muzičkog, kulturnog i ljudskog. Možda se upravo zato Čontove reči o projektu srca ne doživljavaju kao promotivna fraza, već najprecizniji opis njegove motivacije: „Projekat srca koji je u meni rastao i sada je vreme da se konačno rodi”.
Neke ideje nastaju iz potrebe da se odgovori na trenutak, druge iz želje da se istraži nešto novo. S druge strane, postoje i one koje godinama putuju sa svojim autorom, menjaju se zajedno sa njegovim iskustvom, čekajući da sazru dovoljno da bi mogle biti podeljene sa drugima.
Cubalcania je upravo takva ideja. Njena priča će tek dobiti svoj puni muzički i koncertni oblik, ali ono najvažnije već postoji: razlog zašto je nastala. Kada se muzika rodi iz iskrenog susreta sa drugim ljudima i kulturama, granice prestaju da budu prepreka i postaju mesta na kojima nešto novo može da počne.
Članovi Cubalcanie su:
Yasek Manzano – truba
David Faya – bass
Ángel Toirac – klavir
Adner López – bubanj
Mandy Osuna – perkusije
Denise Chong – violina
Karen Hernández – flauta
Alejandro Calzadilla – saksofon
Chonto – bubanj i perkusije
Iz recenzije Marka Đorđevića, profesora na Berkliju:
- Na ovom izvanrednom snimku, muzičko nasleđe Kube i Balkana nežno je spojeno sa sveprisutnim džez senzibilitetom. Kompozicije su prelepe i dobro strukturisane, dok su izvođenja virtuozna, strastvena i spontana. Ljudskost blista kroz način na koji muzičari međusobno komuniciraju na ovom snimku — svedočanstvo da ipak nije sve izgubljeno zbog mašina i veštačke inteligencije. SVAKA ČAST Cubalcania bendu što donosi malo lepote ovom svetu!
Geri Hazbend (Gary Husband), svetski priznat i nagrađivan džez/rok bubnjar, pijanista i kompozitor, o Cubalcaniji:
- Great!!
Gde ih možete slušati/saznati više o projektu:
https://www.youtube.com/@Cubalcania
