ČAČAK – U velikoj sali Kulturnog centra u utorak i sredu, 15. i 16. aprila, od 20 časova biće prikazan dokumentarni film “Rifenštal“, o kontroverznoj Leni Rifenštal, rediteljki filmova “Trijumf volje“ (1935) i “Olimpija“ (1938), koji su glorifikovali uspon i moć Hitlerove Nemačke.
Leni Rifenštal je do danas je ostala figura koja izaziva podeljena mišljenja istoričara, ali i nesmanjenu fasciniranost sineasta njenim životom i delom. Film nemačkog dokumentariste Andreasa Fajela “Rifenštal“ je meditacija o njenom životu, njenoj umetnosti i, neizostavno, i o pitanju njene krivice.
Fajel je imao pristup arhivi zadužbine Rifenštal, pa je njegov film ponudio obilje dragocenog materijala koji nikada ranije nije bio viđen u javnosti: fotografije, dnevnici, snimci telefonskih razgovora Rifenštalove. Na jednoj fotografiji mogu se videti Rifenštalova i Hitler kako se nasmejani prijateljski drže za ruke, tu su i pisma koja je ona poslala Fireru sa opisom prirode njene veze sa šefom Hitlerove propagandne mašinerije Jozefom Gebelsom, a iz telefonskih razgovora doznajemo i o njenom prijateljstvu sa prvim arhitektom Trećeg rajha, Albertom Šperom.
Obilje novog arhivskog materijala baca svetlo na uvek otvoreno pitanje angažmana Rifenštalove i, iako je mnoštvo posrednih dokaza da je ona tridesetih godina XX veka bila oduševljena pristalica nacističkog režima, još uvek je zamagljena razlika između insinuacija i dokaza. Ako i postoje razlozi za osudu Leni Rifenštal, njena legendarna moć filmskog stvaraoca svakako nije jedan od njih, ali Fajel nastoji da nas podseti na to da je heroina njegovog izuzetnog dokumentarca bila koliko provokativna tliko i misteriozna figura.
“Trijumf volje“ je bio vizuelno hipnotički zapis o kongresu Nacističke partije održanom u Nirnbergu 1934. godine, kome je prisustvovalo više od 700.000 Hitlerovih pristalica. Fetišizujući lepotu i idealizujući mase, film je jasno preneo ideološku metafiziku totalitarnog zanosa. Na nemačkoj televiziji, 1976. godine, Rifenštalova kaže: “Tada nisam mogla da predvidim šta će se dogoditi. Ni milioni drugih“. Među te milione, uključila je i Vinstona Čerčila koji se 1935. godine afirmativno izražavao o Hitleru. Suzan Zontag je u kultnom eseju iz 1974. godine “Fascinantni fašizam“ rekla da je film “radikalno transformisao stvarnost“, iako je Rifenštalova dosledno odbijala i pomisao da je reč o propagandi označavajući ga kao cinema vérité, odnosno “čistom istorijom“.
Do kraja svog dugog života poricala svoje veze sa poltikom nacizma i ključnim figurama Trećeg rajha, istovremeno glorifikujući vlastite umetničke težnje i nedodirljivu poziciju stvaraoca, postavljajući između mita i stvarnosti sopstvenu sliku istorije kao jednog velikog teatra.
Izvor: Morava info
