Dušan Darijević: Čačak ima dužnost i obavezu da osmisli i organizuje manifestaciju u čast Bore Đorđevića

PIŠE: Dušan Darijević

Tekst o događaju upriličenog u čast nedavno preminulog Bore Đorđevića, na dan njegovog rođenja 1. novembra u Čačku, nastao bi iste večeri da je sve bilo kako je predviđeno, ali nije. Tekst bih potpisao kao hroničar mnogih kulturnih događaja u našem gradu, ali te večeri nisam bio samo to, sticajem nepredviđenih okolnosti. Pođimo redom.

Borini prijatelji uz podršku porodice preminulog pesnika, muzičara, članova “Riblje Čorbe“ i uz podršku grada Čačka, inicirali su događaj Borin dan, posvećen slavnom rokeru čija je želja bila da bude sahranjen u rodnom gradu. Na dan njegove sahrane moglo se čuti od prijatelja i nadležnih da će grad negovati uspomenu i sećanje na Boru, da je to dužnost i obaveza njegovih sugrađana, a sam Borin dan je uvod u manifestaciju koja bi trebala biti tradicionalna i koja će se održavati na dan njegovog rođenja.

Neke inicijative drugih, festivalsko prikazivanje dokumentarnog filma i beogradski koncert, nisu prihvaćeni od porodice i benda. Čačku je bilo “suđeno“ da ima ovakav događaj pre Beograda i za njega se saznalo samo nekoliko dana ranije, besplatne karte za veliku salu Kulturnog centra razgrabljene su za tili čas, neki tvrde na biletarnici mali broj, a ostale podeljene po nahođenju organizatora, činjenice nisu utvrđene. No, kako bilo da bilo, interesovanje je bilo ogromno, a program poznat. Oko sto učesnika – dva hora, čačanski muzičari, više sastava, Bilja Krstić i devojke iz sastava “Bistrik“, polaznici Glumačke radionice Kulturnog centra i naravno “Riblja Čorba“, ukupno dva sata programa.

Očekivao sam da ću događaj propratiti iz sale, kao što to obično činim u sličnim prilikama, ali ne, tog kobnog dana, kasnije saznajemo i zašto. Ujutro mi je zazvonio telefon. Borin i moj prijatelj, čovek iz organizacije koncerta, pozvao me je na razgovor. Ponudio mi je da otvorim veče najavim događaj. Bio sam počastvovan, pre svega iznenađen ponudom i iskreno mislio da ima pozvanijih da govore na koncertu koji je svakako važan i za istoriju ovog grada i za vreme u kom ne smemo zaboraviti neprolazno delo velikog pesnika, umetnika, koje je obeležilo epohu ne samo Čačka, Beograda, Srbije, već mnogo šire.

U podne smo svi šokirani tragedijom u Novom Sadu. Dva sata pred koncert zovem da pitam da li će događaj zbog svega biti otkazan, odgovor je da neće. Na pola sata pred početak, iza scene vri, muzičari, tehničari, organizatori. Dogovaramo se da pre nego najavim događaj i kažem koju prigodnu reč, pozovem prisutne da minutom ćutanja odamo poštu stradalima. Nije mi bilo sasvim svejedno da u takvoj atmosferi izađem na scenu i obratim se publici. Tišina, tuga, par prigodnih reči i onda kreću Hermelini, sastav sa kojim je Bora otpočeo svoju muzičku avanturu. Ređali su se učesnici, a pored pesama koje su proslavile “Riblju Čorbu“, mogli smo čuti i one koje je Bora pisao i za druge izvođače, “Generacija 5“, Viktorija… U prvom delu koncerta svakako najači utisak je ostavio nastup Bilje Krstić i njenih devojaka iz Bistrika, koje su tako toplo i emotivno evocirale uspomene na vreme grupe Suncokret pesmom “Moj đerdane“.

“Teatar Dur“, “Acoustic band“, “Ružičasti slonovi“, čačanski sastavi i onda ono što su svi sa nestrpljenjem očekivali, “Riblja čorba“ prvi put bez Bore, ali sa novim pevačem Jovanom, koji je fanovima banda poznat kao dugogodišnji prateći vokal u sastavu. Iza scene se kasnije saznalo i da je sam Jovan tog kobnog dana za dlaku izbegao nesreću u Novom Sadu, gde se zatekao na železničkoj stanici.

Teško je opisati atmosferu na sceni i publici, toliko emocija, nežnosti, ali i odlučnosti i sigurnosti samih muzičara, ubedljivo, snažno i iskreno. Bora je sigurno sa nebeskih visina sve nadgledao i bio zadovoljan sa onim čuvenim smeškom na licu. Ređale su se poznate pesme, Jovan je bio izuzetan, nimalo napadan u novoj ulozi, a bend sa velikom željom da se priča nastavi, koliko može i dok može. Očekuje nas album koji je završen za Borinog života. Publika je pevala, plakala, himnu generacije “Pogledaj svoj dom Anđele“ čuli smo u izvođenju hora učenika čačanske Gimnazije.

Iza scene i radost i tuga, osmesi i suze, muzičari prezadovoljni, puno poznatih lica, tu je i uzbuđena u suzama Borina Dubravka, prezadovoljna onim što smo svi ostali, videli, čuli.

Čačak ima dužnost i obavezu, da dobro osmisli i organizuje u budućnosti manifestaciju koja će slaviti Borino ime i delo. “Ribljoj čorbi“ možemo poželeti da ima snage da ispuni Đorđevićev amanet, da nastavi dalje, dok to bude imalo smisla, ako oni to ne urade, naći će se neko drugi, ali to neće biti isto.