ČAČAK – Poslednji dan festivala MAPA 032, predstava “Upotreba čoveka“; Koprodukcija – Novi tvrđava teatar, Ujvideki Sinhaz, Grad Teatar Budva, East West Centar Sarajevo; Režija i adaptacija Boris Lješević, po romanu Aleksandra Tišme.
Piše: Dušan Darijević
U čast nagrađenih na samom kraju MAPE 032, videli smo predstavu koju će mnogi od nas dugo pamtiti. Monumentalno delo velikog pisca dvadesetog veka Aleksandra Tišme ne viđa se često na našim pozorišnim scenama, a uspelih dramatizacija velikih romana je malo, ali zahvaljujući pozorišnoj magiji jednog od najznačajnijih reditelja sa ovih prostora videli smo na sceni više nego uspelu adaptaciju romana, ali i samog reditelja Lješevića, koji je zbog bolesti jednog od glumaca stigao iz Crne Gore, kao zamena.
Pođimo redom, pre rata, idilično mesto na repu Srednje Evrope, Novi Sad, u kom su pomešani razni narodi, kulture, vere, a onda rat, komšije žmure kad jedne odvode, holokaust, mir, komšije žmure opet, ali sad neke druge odvode, ima i preživelih, a možda bi bilo bolje da nisu, tako oni misle, iz logora u logor.
Sve to imamo u “Upotrebi čoveka“, ali reditelj je mudro postupio kada je u svojoj adaptaciji sve likove sem glavnih, Vere Kroner, njenog oca Roberta, njene prijatelje iz mladosti, Milinka i Sredoja Lazukića, uklonio, ostali glumci na sceni su deo represivnog aparata u različitim sistemima vlasti kojima običan čovek služi samo za upotrebu, manipulaciju. Sve se vrti oko Vere Kroner, devojke rođene od oca Jevrejina, a majke Nemice, koja ne zna kome pripada, koju guši mala sredina, a uspeva jedino da otputuje u “Novu Evropu“ u Aušvic, u “Kuću ljubavi“, u mesto na kom se logorašice podvode vojnicima. Tišma, taj sjajni hroničar Novog Sada, uspeo je u svom romanu izuzetno da prenese atmosfereru iz tri istorijske etape ovog grada, predratne, ratne i poratne, a reditelj to sjajno oživi na sceni.
Podsetilo me sve na vreme devedesetih kad sam živeo u Novom Sadu, i kad sam na nekim kućama u Petrovaradinu video ispisano krupnim slovima REZERVISANO. Upitah domaće, šte je i ko i čije rezervisao? Odgovor je bio da su to uradile izbeglice iz Krajine da im sapatnici zemljaci ne preuzmu. A na pitanje, otkud oni tu, pa uspeli da izbace neke starce i starice Hrvate, a onda došla policija pa uvela red, šta je bilo bilo, bilo je, e sad ne može više.
Može to biti i tačno i netačno, za ovu priču je važno da se ljudi dele na one koji imaju animalni nagon za opstankom i preživljavanjem, na sve pristaju da prežive, poput Vere i Sredoja i na one koji imaju u sebi ideju o uzvišenom, da se ne živi samo da bi se preživelo več i da svemu treba dati neki viši smisao, samo što takvi u guravim vremenima lako i brzo nastradaju. Vera na kraju shvata, preživela je logor, ali ipak na kraju je samo prešla iz jednog u drugi, a u smrti je sloboda i izbavljenje, a ne kod majke Nemice koja je prebegla u Nemačku sa nemačkim policajcem, a sad vode restoran u Novoj Evropi.
Predstava je trajala dva sata koja su prošla za tren, scene su se brzo i dinamično menjale, pune snage i emocija. Ansambl odličan, a posebno moramo pohvaliti Dušana Vukašinovića, idejnog tvorca MAPE, u ulozi Milinka. Sjajno, nežno i suptilno i komično je izvajao lik tog naivka i dobričine.
Suvišno je opisivati aplauz i uzbuđenje publike nakon predstave, to se pamti.
