Hronika festivala MAPA 032: Dušan Darijević o predstavi “Ljubinko i Desanka“

ČAČAK – Treće dan Pozorišnog festivala mladih amaterskih i profesionalnih autora – MAPA 032; predstava “Ljubinko i Desanka“; Tekst: Aleksandar Popović; Režija: Milan Nešković: Dramaturgija: Jelena Mijović; Uloge: Milan Kolak, Sara Simović, Ivan Đorđević, Jovan Torački; Narodno pozorište “Toša Jovanović“ Zrenjanin.

Piše: Dušan Darijević

Nakon dva festivalske dana, teških priča, publika već iscrpljena pričama sa tužnim krajem, dobila je svoju porciju smeha i razbibrigu u vidu predstave “Ljubinko i Desanka“ dramskog prvenca čuvenog Aleksandra Popovića, a u režiji doslednog poštovaoca njegovog dela, reditelja Milana Neškovića i u izvođenju glumaca Narodnog pozorišta “Toša Jovanović“ iz Zrenjanina, koji i pored svoje duge tradicije prvi put gostuje u Čačku.

Čačanska publika baštini dobru konekciju sa delima Ace Popovića u nekim prošlim, možda i boljim vremenima za pozorište, umetnost i kulturu u celini.

Milan Nešković je u startu odbacio Popovićevu slojevitost, zakučnost teksta i možda neka skrivena značenja i poruke, pokušao je da prvenac pisan u duhu avangarde šezdesetih, što više približi savremenom gledaocu, izostavljajući ne baš srećan kraj kako je napisan u izvornom tekstu, već pravi obrt sa srećnim krajem ispunjenjem želja i nadanja glavnih junaka. Reditelju se učinila zastarelom i Popovićeva vrcava analiza našeg društva i ljudi zaronjenih u apatiju, usamljenost, čekanje da se nešto desi sa jednom nogom u onom prošlom, a drugom u nečemu što se rađa, a gde još uvek ne prepoznajemo jasne crte i konture novog doba, više ga slutimo, nego shvatamo i razumemo.

Zbog toga je Nešković u prvi plan stavio osnovna ljudska osećanja u svakom vremenu ista, potreba za drugim bićem, za bliskošću, ljubavlju, nežnošću, prijateljstvom. Dao je potpunu slobodu glumcima, trapavo smušenom Ljubinku, sjajni Milan Kolak, i još boljoj, proračunatoj Desanki, izuzetnoj mladoj glumici, Sari Simović, za koje ne bi ni znali da nije Festivala MAPA. Odlični partneri na sceni su im bili simpatični otkačenjak Avgust, Ivan Đorđević, i stari isluženi Špijalter, koji ništa ne shvata i ne razume, Jovan Torački. Punih zaošijanih sto minuta koji farsu pretvaraju u kalambur u publici izazivaju smeh do suza i tako potrebnu i lekovitu opuštenost.

Ostaje žal što se malo više nije zaronilo u sam Popovićev tekst, ali možda onda na kraju ne bi bilo tako veselo. Publika će ovoj predstavi sigurno dati visoku ocenu, a ostaje dilema da je Popović ipak zaslužio jedno ozbiljnije čitanje. Sve u svemu jaka trojka.