Hronika festivala MAPA 032: Dušan Darijević o predstavi “Uspavanka za Aleksiju Rajčić“

ČAČAK – Četvrti dan Pozorišnog festivala mladih amaterskih i profesionalnih autora – MAPA 032; predstava “Uspavanka za Aleksiju Rajčić“; Tekst: Đorđe Kostić; Režija: Jug Đorđević; Kompozitor: Jelena Glušica; Uloge: Vanja Ejdus, Iva Milanović, Novak Radulović, Sara Ristić…; Narodno pozorište Beograd.

Piše: Dušan Darijević

Sinoć na programu MAPE, imali smo predstavu ne samo neobičnu zbog teme, u našim pozorišta se igraju predstave koje pokušavaju da rasvetle ovaj fenomen koji razdire naše društvo, već i po svojoj formi koja je vrlo neobična.

Pisac ovog komada je otkrio knjigu koju je krajem devenaestog veka napisao Miloš Popović “Tajanstveni album ženskog odeljenja Požarevačkog zavoda u koji su bile smeštene žene koje su ubile svoje muževe“. Na ovaj način Đorđe Kostić nas je samo prividno vratio u prošlost, naznačavajući da se u jednoj zatvorenoj patrihajlnoj sredini, ništa nije promenilo tokom svih ovih godina. Žena strada, a jedino rešenje je u smrti.

Tekst je napisan u stihu, ukorenjeno u lirskoj narodnoj tradiciji, koja je prepuna stereotipa i ograničenja kad je u pitanju položaj u društvu koje postavlja razna ograničenja od kojih nema izbavljenja. Reditelj Jug Radivojević je vešto ukonponavao ulogu hora, koji izgovara sve ono što je karakteristične za patrijahalno društvo, a Aleksiju ostavio samu i pasivnu, da trpi i da se prepusti sudbini.

Muž pijanica, lopov, baraba je uvlači u svoje zločinačke namere i dela, a na kraju frustriran, kao svaki slabić, počinje da je maltretira, tuče. Aleksija čeka, a šta drugo može žena i kad je prekipelo, skida kuburu sa zida i misli da se ubistvom propalice, rešavaju sve muke. U zatvoru sa sličnima sebi, prvi put u životu očekuje oslobođenje, ali to nije dovoljno, čezne za smrću.

Vanja Ejdus je suptilnim glumačkim sredstvima izgradila svoj lik, koja pati, trpi, čeka, ali ume i da se suprotstavi, no u tome je usamljena i misli da je u tome rešenje. Ne sećam se da je neka predstava, imala pametnije i bolje primenjenu muziku i ulogu hora u predstavi, zasluge pripadaju kompozitorki Jeleni Glušici, scenografija je takođe dobro urađena i rešena, Andrea Rondović, a kostimi koji asociraju na zajednicu Amiša, Velimirka Damljanović, možda i nisu najbolje rešenje da se opiše jedna, patrijahalna, zatvorena zajednica.

Začarani krug je teško prekinuti, žrtva pojedinca nije dovoljna. Kompletan utisak o predstavi odličan, što dokazuje topao prijem publike, ali brojne festivalske nagrade. Ocena pet.