Mihailo Šušić: Ujedinjenje svih čačanskih klubova u mlađim kategorijama je najbolja opcija, ali lične sujete uvek pokvare planove

ČAČAK – U Omladincu iz Zablaća malo je trenirao fudbal. Potom je Mihailo Šušić prešao na košarku. U Železničaru je trenirao tri, četiri meseca. Šule je napravio prekid, pa počeo da trenira u Borcu i ističe da je ozbiljno počeo da se bavi košarkom u 18 godini.

Startujemo sa pričom.

• Da nije bilo Roklija Mišovića ne bih bio u košarkaškim vodama. Rokli je najzaslužniji čovek i čak je, u trećem razredu Gimnazije, došao u školu i pitao me “Šušiću, zašto ti ne treniraš?” To je bio pravi okidač zašto sam život posvetio košarci – počinje popularni Šule priču za Kablarnet.

Na kratko da povežemo, neke sveže događaje, pošto ste pomenuli Gimnaziju. Upravo su dečaci iz Gimnazije postali šampioni Srbije.

• To su momci rođeni 2008. godine koji su bili prvaci Srbije. Profesori iz Gimnazije su sjajni, Stefanović i Bjelić, a dečaci igraju u Borcu i Čačku 94, a uglavnom su ponikli u Mladosti.

Da se vratimo vama. Koliko godina ste igrali za Borac?

• Ako ne grešim, deset profesionalnih sezona, osam sam bio kapiten, na leđima broj sedam. Na drugima je da procene kakav igrač sam bio.

Da li ste igrački mogli više?

• Čovek sam koji je zadovoljan sa onim što ima. Košarkaški vek sam vezao za tri kluba. Deset godina u Borcu, oproštajnu igračku sezonu u Želu i skoro 20 godina, kao trener, u Mladosti. I sinovi su igrali za Žele. Bilo je igračkih, trenerskih ponuda, ali bio sam zadovoljan igranjem u Borcu, sada sa trenerskim poslom u Mladosti. Iz Borca sam morao da odem jer je posle 5. oktobra 2000. godine finansijski pao. Nije bio spreman da iznese obaveze, a ja sam već imao dvoje dece. Morao sam da brinem o egzistenciji porodice.

Moram da se vratim korak unazad. Došlo je do podmlađivanja Borca, vi ste bili kapiten, ali ste slabo ulazili u igru. To me je tada brinulo, a sada se pitam da li je moralo tako?

• Pa, 5. oktobra 2000. Borac je finansijski kolabirao. Igrači sa strane i trener Stepandić su napustili klub. Dane Manjenčić, Sakson i ja smo ostali u Borcu. Džoli je došao na trenersku poziciju, bio je vredan, video je da ima mlade igrače, počeo je da radi sa njima. Jednostavno, Borac je bio u teškoj situaciji, a čak i tako podmlađeni tim imao je šansu. Dakle, sa sjajnih primanja došli smo u nezavidnu poziciju, jednu utakmicu smo igrali u Kruševcu. Iz te generacije izašli su ozbiljni igrači Malina, Jore, Bralović… Smena je bila neminovna.

Kada nema novca igraju Čačani, kada ima para dovode se košarkaši sa strane?

• Pa tako nekako.

Kao i devedesetih godina i sada su aktuelne šetnje?

• Politikom se nikad nisam bavio, ali stvari nisam posmatrao iz svog ugla. Dok sam igrao u Borcu odlično sam zarađivao i živeo. Međutim, drugima je bilo loše i delio sam mišljenje da to nije normalno. Podržavao sam promene, kada su usledile, ostali su počeli da žive bolje, a ja lošije. Nikada nisam gledao samo na sebe i svoje interese. Bio sam zato da svi imaju dovoljno, a ne da se pojedinci bogate. I sada imam informacije, da nazovi košarkaši, kupuju nekretnine po inostranstvu samo zato što su se dohvatili politike. Ko zaslužuje, kvalitetom, mora i da zaradi.

Usledila je trenerska karijera?

• Pa dok sam igrao nisam mislio da ću biti trener. “Krivci” za moju trenersku karijeru su Vojo Popović i Dobrilo Jojić. Vojo me je nagovarao, Joja je podržao i tako je krenulo. Zavoleo sam rad sa decom i dugo se bavim trenerskim pozivom.

Imate i odlične rezultate!?

• Da bi košarka u Srbiji opstala bitan je rad sa decom. Mnogi sebe vide u seniorskoj košarci, ja nisam od njih. Košarci se najviše doprinosi u radu sa najmađima, sa pionirima, kadetima i juniorima.

Najbitniji klupski i reprezentativni rezultati?

• Sa generacijom 95/96. bili smo treći u juniorskoj kategoriji u Srbiji. Dobri igrači – Rakićević, Kočović, Ćirić, Stefan Savić… Mogli smo da budemo prvaci, ali su Marko Radovanović, Matija Popović i Ivan Gavrilović promenili klub. Dalje, sa generacijom 2008. bili smo pionirski prvaci države. Iz te generacije deset igrača kuca na vrata prvih timova. Uoči te sezone Andrej Bjelić je prešao u Borac, kao i Aleksandar Krunić. I bez njih dvojice bili smo šampini. Šta bi bilo da su njih dvojica ostali u timu, pa potpuna dominacija.

Iz te generacije ima igrača u Borcu, u Čačku 94, Dinamiku, Realu iz Madrida i Bajernu iz Minhena?

• Takva generacija se dugo neće ponoviti.

Reprezentacija?

• Bio sam u stafu Vlada Đokića, Milana Gurovića, Stevana Mijovića… Sa Đokićem smo 2015. bili prvaci kontinenta, generacija ’95. Takođe, sa Vladom smo 2022. godine bili treći u Evropi, U18. Minule godine, sa U16 u Gruziji smo uzeli zlato. Kroz te selekcije su prošli, kasnije senioski reprezentativci, Gudurić, Jaramaz, Zagorac, Tejić, Rebić, da ih ne nabrajam. Pa nove generacije Kusturica, Bjelica, Sinanović, Miličić, Šaponjić iz Čačka 94. To ostaje za ceo život, lepo se ispričamo uvek kada se sretnemo.

Da li je vrlina ili mana, ali uvek ste bili skroman čovek. I dok ste igrali i sada kao trener, ali i otac trojice sinova koji se bave košarkom. Da krenemo od starije dece?

• Čovek svojim kvalitetima mora da se izbori za svoj status. Bio sam trener svoj trojici, u nekom periodu života. Da li to bilo dobro, za njih ili mene? Bio sam najstroži prema svojoj deci, bilo je svega, čak i rasprava da ne kažem svađa. Posle treninga ulazimo u stan, na licu nam se vidi ljutnja, a supruga Katarina kaže: “Molim vas, ne pominite mi košarku, vidim šta se dešava“. Mimi igra KLS u Borcu iz Zemuna, sa njima je ušao iz B lige u viši rang, bio je jedan od najboljih, ove godine imao je povredu, tri-četiri meseca je pauzirao i sada se vraća. Aleksa igra u Ivanjici, B liga i najbolji rezultat u istoriji kluba. Mi se malo šalimo da je toliko zavoleo Ivanjicu da će ostati gore da živi…

Najmlađi Andrija je u najzvučnijem klubu, Bajernu iz Minhena?

• Godinama nisam želeo da priznam, ali je možda najtalentovaniji. Kada smo bili prvaci Srbije bio je izabran za najboljeg igrača turnira, a bio je i prvi strelac. Pojavilo se nekoliko klubova koji su ga želeli, Bajern je bio konkretan. Kada smo videli uslove, mirnoću života, čist vazduh, uslove u kampusu, školi, doneli smo odluku, Minhen. Sada govori engleski, nemački jezik što će mu značiti u životu.

Za koje kategorije igra?

• Igra treću ligu Nemačke, jedan je od vodećih igrača, igra za U19, a u aprilu puni 18 godina. Rođen je pod srećnom zvezdom jer je već osvojio zlata, u Mladosti, u 3×3 školski prvak Srbije, treći na U16 sa reprezentacijom, bio je sa Bajernom U19 držvni prvak. On je zadovoljan u Bajernu, iz toga proizilazi da smo i mi srećni, videćemo dokle će stići.

Šušić treći naslednik, Bjelić junior, Radović junior, Pavle Nikolić… Lepo je čuti i videti.

• Cela generacija kojoj dodajem Obrenića, Radulovića, Jekića, Zekavice, Maksića, Todorovića, Bojovića… Svi obećavaju. Dalje, seniore Borca gledam na televiziji, ali sam oduševljen kako radi Saša Ocokoljić, vidi se pomak. Borac liči na ono što je nekad bio, a publika je to prepoznala. Postoji hemija između ekipe, publike, stanovnika Čačka, ide kako treba. Saksonu dajem podršku, klub mora da mu da punu slobodu.

Kakva je budućnost čačanske košarke?

• Uvek sam bio realan. U Čačku imamo kvantitet, ali kvalitet opada. Ujedinjenje svih klubova je najbolja opcija, godinama se radi na tome, ali sujete pokvare planove. I kada se napravi dogovor, neko iskoči i gleda lični interes. Dogovor svih klubova je u interesu čačanske košarke, Borca koji je na mestubroj jedan. Svi malo moramo da popustimo. Juniori se bore, kadeti su već pali, ne vidim kako ćemo sledeće godine imati po dva kluba. Sitni interesi škode. I sa ovako dobrim radom Saše Ocokoljića teško ćemo imati igrača poput Pavla Nikolića.

Reprezentativni “prozori”

• Jako nezgodna stvar. Gubili smo od Švajcaraca, bilo je teško u Sarajevu, pa smo dobili. Nije bitna lepota igre već da se prođe. Jednu da pobedimo, odlično, oba meča, savršeno. Svi naš selektori su odrađivali sjajan posao, Željko, Duda, Sale, Kari… Dušan Alempijević se radom izborio za svoj status. Korektno je rešenje, sam se potvrdio… Videćemo na leto ko će igrati? Ne bi bilo dobro da se ne plasiramo na SP jer to povlači OI. Sve bi se loše odrazilo po vertikali, ukoliko se ne plasiramo. Uspeh reprezentacije donosi kvantitet.

Da li ostaje žal što niste u Borcu?

• Volim Borac, ali mi nije žao, želim im sve najbolje. Sa Saksonom uvek pričam i razumemo se – konstatuje za kraj Mihalo Šušić.

Itvor: Kablarnet/Đ. Mečanin