Nikad bolji rod šljiva i kajsija u čačanskom kraju, podbacio otkup

ČAČAK – Počela je sezona „veselih mašina“ u čačanskom i dragačevskom kraju, šljiva i kajsija su ove godine rodile kao retko kad, ali će zbog veoma niske otkupne cene uglavnom završiti u kazanima za pečenje rakije.

Sa 49 miliona stabala šljive, koliko se procenjuje da ih ima na 244.000 hektara, biće ubrano gotovo 600.000 tona požegače, stenleja, čačanske lepotice, čačanke rane i najbolje. Slična je situacija i sa kajsijom jer je samo u selu Miokovci, kod Čačka, u kojem se ona gaji na 250 hektara, ovogodišnji prinos dostigao 3.500 tona. Problem je, međutim, niska otkupna cena – od 10 do 20 dinara za šljivu, te od 20 do 50 dinara za kajsiju.

– Čačansku ranu smo ovde stvorili kao stonu sortu, krupnih i plavo obojenih plodova koji su zgodni za upotrebu u svežem stanju, ali ne i za proizvodnju rakije. Nažalost, ove godine će zbog poremećaja na tržištu i ona završiti u kazanima – objašnjava direktor Instituta za voćarstvo u Čačku Milan Lukić, i naglašava da je rusko tržište postalo probirljivije.

Traže, kaže, izuzetno ujednačen i dobar kvalitet ploda, a to je našim proizvođačima veliki problem…

I, dok šljiva još uglavnom „leži“ u buradima dok ne prevri, uveliko se peče rakija od kajsije. Jedan od poznatih proizvođača u Gornjoj Gorevnici kod Čačka je Dragojle Mojićević koji tvrdi da plod najpre mora da odstoji 21 dan, a onda se na tihoj vatri odvaja prvenac, da rakija ne bi bila kisela ili gorka.

– Rakija ne bi trebalo da se zadrži u grlu, već da se posle minut-dva oseti u želucu, i da greje. Kada je sipate u čašicu, kapljice moraju da se zadrže na staklu jer je to dokaz da ima prirodnog glicerina – precizira Mojićević, koji ove godine od 20 tona kajsije očekuje gotovo 2.000 litara kajsijevače.

Čuveni proizvođač rakije Predo Prodanović, čiji se „jelički dukat“ prodaje širom sveta, veruje u to da će od 6.000 stabala stenleja dobiti 50 tona šljive kojoj, između ostalog, sleduju dva prepeka, te takozvano ostarivanje u buradima.

– „Dukat“ je rakija konjačkog tipa, pečena uglavnom od stenleja, uz dugo „ležanje“ u hrastovini. Proizvodnja prepečenice je tradicija moje porodice čiji koreni sežu do 18. veka, otkad je i rakija školovala decu, ženila ih i udavala, plaćala poreze… – nabraja Prodanović, ponosan na to što se njegova šljivovica prodaje u više od 300 ugostiteljskih objekata po Beogradu, a osvojila je i tržišta SAD, Australije i Evrope, te stigla u Kinu i Makao.

U Srbiji se godišnje proizvede tek oko 5.000 tona suve šljive, što je malo i za domaće, a posebno inostrano tržište. Domaćini se žale na probleme pri izvozu, pa se na ovu vrstu „prerade“ odlučuju samo u slučajevima kada unapred imaju dogovoren plasman. I, mahom su orijentisani ka kupcima u Srbiji.

Izvor: Večernje novosti, V. Ilić