Piše: Miloš Timotijević, istoričar
ČAČAK – Čačak je danas u pravom smislu „grad košarke”, a istorija ovog sporta u varoši na Zapadnoj Moravi dobro je dokumentovana. Ipak, nikada do kraja nije jasno označeno ko je najzaslužniji za razvoj košarke u Čačku. Savremenici zbivanja imali su različita sećanja, otvarane su polemike, isticani pojedinci, ali rasprava nikada nije okončana.
Kada se ceo „problem” sagleda sa distance od skoro osam decenija uočava se najmanje šest najvećih „krivaca” što je košarka postala omiljeni sport u Čačku. Ovoga puta neće se govoriti o pojedincima, već „grupnim krivcima”, a prvi među njima su Sokoli.
Sokolski porkret nastao je u Češkoj, proširio se u svim delovima Austro-ugarske koji su naseljavali Sloveni, a zatim i do nezavisne Srbije. Sticajem oklnosti prva Sokolana podignuta je u Čačku (1912-1914). Posle stvaranja Jugoslavije 1918. Sokole je pomagala država za čije su se stvaranje uvek zalagali, a glavna načela njihove organizacije (stvaranje telesno i duhovno odlučnih ličnosti) nisu promenjena, s tim da je gimnastika ostala osnovni vid fizičke kulture. Košarka je prihvaćena kao racionalan sport, uglavnom namenjen devojkama, jer nije promovisao agresivnost i vulgarno ushićenje masa poput fudbala, ali je ipak bila u drugom planu, mada su Sokoli već 1936. postali član FIBA, a 1940. organizovali Prvo košarkaško prvenstvo Jugoslavije. Čačani su već u proleće 1940. preko devojaka u sokolskoj organizaciji imali prvi zvaničan susret sa košarkom, ali ništa više od toga. Ipak, da nije bilo Sokola, razvoj košarke kao i svih drugih sportova bio bi svakako usporen.
Drugi „krivac” za razvoj košarke u Čačku su Nemci, i to na dva načina. Razbijanje Jugoslavije i početak genocida nad srpskim narodom izazvao je masovno izbeglištvo u okupiranu Srbiju u koju je stiglo puno ljudi koji su pre rata na prostoru Hrvatske igrali košarku. Beograd je spontano postao košarkaški centar, a od jeseni 1941. uprkos surovoj okupaciji košarka je počela da se igra u formi turnira. Osnovani su i klubovi, a u jednom od njih igrao je i Bole Denić, budući „otac” čačanske košarke. Nemci nisu sprečavali širenje ovog sporta, sa kojim su se pojedini Čačani upoznali izvan svoje varoši na prinudnom radu 1942, poput Aleksandra Kerkovića, na koje su ih oterali upravo Nemci. Iako okupator nije sprečavao igranje košarke, nije imao ni najmanji interes da na bilo koji način brine o omladini u okupiranoj Srbiji, pa ni da razvija sport.
Iako je bila u potpunoj službi Nemaca, okupaciona vlada generala Milana Nedića nastojala je da organizuje civilni život i kanališe energiju omladine ka svojim ideološko-političkim ciljevima, pri čemu su koristili i sport. Iz tih razloga tolerisano je organizovanje košarkaških klubova, organizovan njihov savez, pomagani turniri. Košarku je širila i Nedićeva Nacionalna služba rada kao sport koji može pozitivno da utiče na omladinu, pa su tako 1943. postavljeni i prvi koševi u Čačku. Najpre u Pivarskoj ulici u bašti koja je kasnije nazvana „Prvi maj”, potom iza fudbalskih terena pored Zapadne Morave. Bole Denić je tada iz Beograda sa porodicom došao u Čačak, pa je kao već iskusan košarkaš konsultovan oko izgleda i dimenzija terena. Košarkom su tada u Čačku počeli da se bave mnogi dečaci, a među njima su bili Srećko Nedeljković, kasnije istaknuti kardiolog, zatim Božo Prodanović koji je postao poznati slikar. Nekako istovremeno na predlog Aleksandara Kerkovića košarka je uvedena kao sport Zavodu za prevaspitavanje komunističke omladine u Smederevskoj Palanci, gde su Kerkovića sa Brankom V. Radičevićem i Mladomirom Purišom Đorđevićem i mnogim drugim Čačanima oterali upravo pripadnici Nedićeve okupacione uprave. Međutim, košarka se tada nije „primila” među Čačanima.
Četvrti „krivac” su Bugari. Naime, košarka je u Bugarskoj počela da se igra još 1916. godine (prvenstveno kao ženski sport), bili su jedna od zemalja koja je doprinela stvaranju organizacije FIBA 1932, mada nisu bili zvanični osnivači poput susede Grčke i Rumunije, i snažno su koristili sport za širenje nacionalne discipline i ponosa između dva svetska rata. Prisustvo bugarskih studenata u Zagrebu omogućilo je ovom gradu da postane najjači košarkaški centar u tadašnjoj Jugoslaviji. Tokom Drugog svetskog rata bugarska vojska je okupirala veliki deo Srbije, uključujući i Čačak, i sa sobom su doneli i košarku. Naime, bugarski vojnici su 1944. dolazili na plažu kod „Panja” na Zapadnoj Moravi u Čačku, a u pauzama u kupanju ubacivali su loptu u koš koji su postavili kod radionice Toma Pintera, a na imanju Milana i Toma Rajkovića, preko puta sadašnjeg Auto-moto društva. Međutim, kada bi završili sa igrom, obavezno su skidali koš i vraćali ga sa sobom u kasarnu. Uticaj je tako bio samo posredan, jer su dečaci u Čačku mogli samo da gledaju kako se igra košarka.
Peti i najveći „krivac” za razvoj košarke u Čačku bili su komunisti. Za jugoslovensku revolucionarnu socijalističku vlast fizička kultura bila je jedan od načina za širenje sopstvene ideologije i privlačenje omladine komunističkoj partiji, pa je i košarka mogla da se iskoristi za takve namena na načelima masovnosti i amaterizma. Masovnost je bila najvažnija, što je uslovilo da se spontan interes omladine ka ovom sportu u Čačku već 1945. podrži, kanališe kroz klubove i održi putem organizovanja turnira i prvenstava u svim kategorijama. Kada je 1948. došlo do raskida sa SSSR-om jugoslovenski komunisti su reformisali prethodnu ortodoksnu staljinističku praksu i postepeno omogućili da se mnoge oblasti društva samostalno razvijaju, bez direktog mešanja ideologije i politike, što je uslovilo i stvaranje mnogih sportskih saveza, uključujući i košarkaški. Čačak je sticajem okolnosti na najbolji način iskoristio ovakav razvoj događaja, pri čemu su košarkaši imali veliku i nenamernu pomoć najpopularnijeg sporta – fudbala.
Suštinski „krivac” za razvoju košarke u Čačku bili su fudbaleri, i to na tri načina. Sasvim prirodno i očekivano omiljeni sport svih dečaka bio je fudbal, što je uslovilo da se masovno prijavljuju za upis u „Borac”. Međutim, nije bio mesta za sve zainteresovane, što je uslovilo da se pojedini okrenu drugim sportovima, pa i košarci.
Masovnost i popularnost fudbala uslovila je i da na jedan stihijski način, već oko 1947, koncept sporta na podlozi rekreacije i amaterizma potisne fizičku kulturu koju su ispunjavali ideološki imperativi komunista. Na taj način sport je veoma brzo postao deo svakodnevice ljudi u kojoj su stadioni postali mesta sa najvećom publikom koju nisu mogli da kontrolišu komunisti, da bi sa širenjem medija popularnost fudbala, kao i ostalih sportova, dodatno porasla. Upravo takav razvoj događaja na najbolji način iskoristili su košarkaši Čačka u to doba, jer su na regionalnom, a zatim republičkom i saveznom nivou počeli da postižu zapažene rezultate i privlače publiku na stadion.
Ali košarka je uvek bila manje popularna od fudbala, tako da ni dobri rezultati ne bi imali efekat na povećanje popularnosti da nije bilo treće i odlučujuće osobine čačanskih fudbalera u to vreme. Prelomna je bila 1946. godina, kada fudbaleri „Borca” 1946. nisu uspeli da se kvalifikuju u savezni rang takmičenja, čime se otvorio se put za identifikaciju mladih ljudi sa sportovima koji su donosili pobede, a to je u to vreme bila košarka. Čačanski fudbaleri su i u narednoj deceniji bili „van forme”, igrali su u nižerazrednim ligama, da bi tek od 1962. postali „stabilan” drugoligaš. Za Čačane to nije bilo dovoljno, jer su se stalno žalili kada bi FK „Borac” gubio sa velikom razlikom u golovima, posebno u mečevima sa protivnicima iz malih mesta koji su posle takvih pobeda ponosno govorili kako su „tukli Čačane”. U svakom slučaju fudbalu nije nedostajala popularnost, ali je izostao uspeh, što je uticalo i na slabiju identifikaciju omladine sa ovim sportom.
Košarka je bez obzira što je bila manje popularan i rasprostranjen sport nego fudbal u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata Čačanima donosila sportske pobede i ulazak u Prvu jugoslovensku ligu, što je bilo odlučujuće. Sve ostalo je istorija, koja se u Čačku ponovo stvara svake nove košarkaške sezone i snažno oblikuje identitet grada
