ČAČAK – Mihailo Krsmanović (90) iz Resnika kod Beograda potegao je prekjuče na dalek put, prkoseći godinama, da bi zapalio voštanicu junačkim precima, na zavičajnom groblju u Gornjoj Trnavi. U tom gorskom selu na Jelici, Krsmanovići su podigli i porodični muzej, prikupljajući štogod od ostavine i uspomena na svoje krsno ime.
Mihailo pripoveda da je njegov stric Petronije stupio u Srpsku vojsku još 1913. kao mladić od 20 leta, borio se od Cera do Beograda, stekao čin kaplara i navek ostao pred prestonicom, u Malom Mokrom Lugu 1915. Ne zna se grobno mesto počivšeg ratnika, ali postoje dva belega. Jedan stari: ime na spomen-ploči manastira Blagoveštenje ovde u rodnoj Trnavi; drugi novi – ploča koju je porodica postavila pre šest leta na trnavskom groblju, naslonivši je na spomenik Petronijevog oca Velimira.
Mihajlov otac Miloš (1897–1943) dobrovoljno je ušao u ratnu nesreću, prešao Albaniju sa Srpskom vojskom, i kad je počeo proboj na Kajmakčalanu palo mu je u deo da kao kurir javi vojvodi Stepi Stepanoviću da je neprijateljski front slomljen.
– Ranjen je dok se vraćao u jedinicu i, gladan i povređen, morao je sam da traži ambulantu. To mu je teško palo, pa je posle rata promenio političko ubeđenje i pristupio Komunističkoj partiji Jugoslavije – priča Mihailo o svom roditelju.
Prvi rat je preživeo, ali drugi ne mogaše. Miloša je ubila četnička trojka, septembra 1943. u središtu Trnave, pa su on i stariji mu brale Petronije ostavili kosti svako u svom svetskom ratu.
– Miloševi sinovi, Milun, Đurđe i ja, bili smo zahvalni ocu što smo posle Drugog svetskog rata mirno živeli i radili u oslobođenoj Jugoslaviji – kaza Mihailo.
Sa njim je u Trnavu došao i sin Petronije (67). Zašto su izabrali 19. april za ovo poratno hodočašće?
– Na ovaj dan, 1999. godine na karauli Košare ranjen je moj unuk Predrag Degent (1979), kao borac 63. padobranske brigade. Ponosni smo na njega, i on je branio Srbiju, danas živi u Lazarevcu i u invalidskoj je penziji – reče Mihailo za agenciju RINA pre nego što će sa svojima sesti u auto i krenuti ka srpskoj prestonici.
Nije ni došao ni otišao praznih šaka. U selu ga je dočekao sinovac Vasilije (72) i svim namernicima za putovinu spakovao po bocu komove rakije sa Jelice.
Ovo je stara, čestita Srbija, ovo su običaji koji krepe naš narod.
Izvor: RINA
