ČAČAK – Predrag Vučićević Prevo, košarkaški trener, rođen je 18. aprila 1937. godine u Kumanovu, gde mu je otac Adam bio komandant puka Vojske Kraljevine Jugoslavije. Majka Vukosava bila je sveštenička kćerka, rodom Užičanka. Po izbijanju Drugog svetskog rata, porodica se preselila u očevo rodno mesto – Ostru kod Čačka. Prevo je osnovnu školu i dva razreda gimnazije učio u Čačku, a zatim prešao u Geodetsku školu u Beograd, gde je i maturirao. Kao geometar radio je u Državnom zavodu za osiguranje i reosiguranje (sada ZOIL „Dunav“). Tada počinje da trenira košarku, najpre u Borcu.
Za prvi tim Železničara zaigrao je 1958, zajedno sa Miodragom Marjanovićem, Ćamilom Đeloševićem, braćom Joksić i drugima. Igrao je nekoliko sezona sa promenljivim uspehom, ali magična igra pod obručima ga je potpuno osvojila, pa 1968. postaje trener prvog tima Žela i na njegovoj klupi ostaje punih 22 godine. Bio je prvi profesionalac u ovom klubu. Sledeće, 1969. godine jedno vreme ekipu je predvodio Milutin Kovačević – Mićo Gus, pa kada su kola krenula nizbrdo Prevo se vratio na klupu. I na njoj ostao sve do 1989, kada je u 52. godini života zauvek napustio trenerski posao. Ukupno 22 prvenstva!
Po trenerskom stažu u jednom klubu apsolutni je rekorder u čačanskoj košarci, a pitanje je da li mu je neko ravan i u jugoslovenskim okvirima. I pored brojnih ponuda da trenerski posao radi u nekim jugoslovenskim i inostranim klubovima, Železničaru je ostao veran do kraja. Često je pored seniorskog tima trenirao i mlađe selekcije, pa je tako vodio i Želove juniore 1969. kada su postali prvaci Srbije. Prevo je u dva navrata bio selektor železničke reprezentacije Jugoslavije, koja je učestvovala na evropskim prvenstvima nacionalnih železničkih selekcija u Vroclavu (Poljska, 1976.) i Brestu (SSSR, 1980.). Pod njegovom trenerskom palicom u seniorsku košarku su ušla dva najslavnija igrača Železničara – Dragan Kićanović (sa 15 godina) i Radisav Ćurčić (17). Imao je hrabrosti da pruži šansu mnogim mladim igračima da debituju u prvom timu, a neki od njih su to u potpunosti iskoristili: Vlade Androić, Rade Šljivić, Savo Kovačević, Draško Vučetić…
Predvodio je „dečake sa stanice“ u sezoni najvećeg uspeha (1975/76), kada je osvojeno prvo mesto u istočnoj grupi Druge savezne lige i igrane kvalifikacije za ulazak u najviši rang. Pored dugogodišnjeg trenerskog posla, njegov značaj se ogleda i u savremenom organizovanju kluba i uključivanju u rad svojih košarkaških učenika (Petronijević, Bohinjac, Biorac). Po prestanku trenerske karijere bavio se organizacijom rada kluba i bio njegov prvi direktor, kao i ugostiteljstvom. Voleo je ljude i prema njima bio blag i tolerantan. Trudio se da pomogne svima kojima je pomoć trebala. Bio je harizmatičan, privlačio je ljude sa malo reči i pun duha, pa su za njega vezane mnoge anegdote, koje se i danas prepričavaju na košarkaškim terenima. Važio je za boema i hedonistu, čoveka velikog talenta i malih ambicija. Sa suprugom Zoricom, pravnicom, dobio je kćerku Katarinu (1978). Dobitnik je značajnog republičkog priznanja – Majske nagrade (1988.) i Nagrade za životno delo koju mu je dodelio Čačanski glas (2001.) i drugih priznanja. Pola godine je bolovao od najteže bolesti i preminuo na Mitrovdan, 8. novembra 2002. u Čačku, gde je i sahranjen. U znak zahvalnosti za sve što je uradio za Železničar, tradicionalni turnir u basketu, koji se u Čačku organizuje od 1988. od 2003. nosi njegovo ime.
Doktor Ljubiša Dmitrović se odlično seća prvog susreta sa Prevom:
Bilo je to jedne večeri, pred sam kraj radnog vremena. Tada sam radio u prvoj ordinaciji novog Doma zdravlja. Sestra koja je radila sa mnom nestrpljivo se spremala za izlazak sa mladićem, koji je već čekao ispred. U tom momentu u ordinaciju banu čovek bujne kose i sa upadljivim zulufima. Još sa vrata mi se obrati:
– Budžo, imam tempiš, boli me grlo.
Ja mu pokazah da sedne pored mene na stolicu za pregled i naredih mu da zine. Stavih mu špatulu u usta i ugledah dva ogromna krajnika prekrivena gnojem. Prepisah mu dupli penicilin i poslah ga u odeljenje injekcija. Mimo običaja, rekoh mu da se posle intervencije vrati kod mene u ordinaciju. Ubrzo se vratio, a ja ga posadih na istu onu stolicu. U tom se pojavi sestra, koja je bila spremna za odlazak sa posla. Zamolih je da nam donese dve čaše, a iz ormana izabrah najbolju rakiju među kvalitetnim napicima dobijenim od pacijenata. Sipah u čaše, a on se becnu:
– Pa, primio sam penicilin. Ne smem!
– Popij slobodno, pa dođi sutra na kontrolu!
Popismo po rakiju i rastadosmo se. Sutradan ulazi u ordinaciju i sa vrata radosno saopšti:
– Budžo, nemam tempiš i ne boli me grlo. Hoćeš li da budeš Želov doktor?
Pristao sam momentalno. Razlog je neki specifični šarm gradskog gamena, koji je Prevo posedovao, a kojim je momentalno vezivao druge za sebe, pravio prijatelje na mah. Ostali smo prijatelji do kraja njegovog života. A, ja ostah u Želu i dan danas”.
Izvor: Koš magazin,
Autor: S. Marković
