Radmilo Mišović, najveća košarkaška legenda Čačka (FOTO)

Piše: Miloš Timotijević, istoričar

ČAČAK – Višedecenijska igračka i sportska karijera, vernost rodnom gradu, pet prvenstava jugoslovenske košarkaških lige u kojima je bio prvi strelac, priznanje rivala i javnosti da je jedan od najkvalitetnijih košarkaša Jugoslavije kao i uporno izbegavanje selektora da ga pozove u reprezentaciju, uslovili su da Radmilo Mišović na mnogo načina postane simbol košarke u Čačku i najpopularniji sportista grada.

Mišovići su starinom iz Nove Varoši (slave Svete Kozmu i Damjana – Vračeve; praznuju se 14. novembra), odakle se sele u Ivanjicu, zatim na kratko u Trstenik, da bi 1913. došli u Čačak. Kao malo koja porodica u Srbiji Mišovići su u više generacija vezani za košarku. Osim Radmila u užoj familiji ovim sportom bavila su se sa više ili manje uspeha i njegova braća i sestre: Nikola (1937-2008), Petar (1938-2001), Ana – Cuca (1946-2011), Mileva – Mimica (1949-2010).

Radmilo Mišović, rođen 14. marta 1943, završio je osnovnu školu “Filip Filipović, u to vreme smeštenu u zgradi Gimnazije. Potom je upisao Ekonomsku školu, ali se zbog obaveza brzo prebacio na vanrednu nastavu, da bi na kraju završio zanat. Međutim, bavljenje sportom bilo je mnogo važnije, tako da se na poslu metalostrugara u Tehničko-remontnom zavodu sasvim kratko zadržao. Zapravo, Radmilo Mišović se uvek bavio onim što je najbolje umeo, a to je bila košarka.

Već 1951. počeo da igra košarku za pionirski tim Borca. Za izbor ovog sporta odlučujući je bio uticaj porodice, društva iz kraja i blizina košarkaških terena kod Sokolane. Prvu zvaničnu utakmicu odigrao je 1952. protiv komšijskog Železničara, kada je dao i prvi koš. Prvi trener bio mu je Slavoljub Kempo Smiljanić (1931-2004). Potom je na njegov razvoj odlučujuće uticao Bole Denić, kada je Radmilo počeo da igra i za juniorski tim Borca. U prvo vreme uzor mu je bio košarkaš Boris Kristančić, naročito u driblingu. Kasnije je izgradio sopstveni stil igre i veoma karakterističan precizan šut po kojem je bio prepoznatljiv. Kao i dres sa brojem 11 koji je uvek nosio. Osim neverovatnog prirodnog talenta, iza svega je stajao veliki rad i potpuna posvećenost košarci. Pre svega šutu, jer Radmilo nikada nije bio veliki odbrambeni igrač.

Inače, košarka nije jedini sport kojim se bavio Radmilo Mišović. Veoma uspešno je igrao rukomet za čačanske klubove Remont i Mladost, zatim fudbal u čačanskoj Slobodi, trenirao je i gimnastiku. U ranoj fazi svoje karijere (1959-1964) Radmilo Mišović je bio dobar rukometaš, pre svega odličan strelac, kao i mnogi drugi košarkaši iz Čačka (Koprivica, Tripković, Marjanović), tako da je njegova sportska karijera sasvim lako mogla da se okrene na drugu stranu od košarke.

Za seniorski tim Borca prvi put je zaigrao u decembru 1958. na turniru u Užicu, sa svega 15 godina. Trener je bio Aleksandar Aco Stefanović, sa kojim je odlično sarađivao i u narednim godinama. Radmilo Mišović je potom u sledeće dve decenije 1958-1978. veoma uspešno nastupao za čačanski Borac i postao ne samo najprepoznatljiviji simbol ovog kluba, nego i košarke u Čačku. Suštinski, najveći uspesi Borca podudaraju se sa igračkom karijerom Radmila Mišovića.

Prema nezvaničnoj proceni, na svim Radmilovim mečevima prisustvovao je oko jedan milion gledalaca (na području čitave Jugoslavije). Postigao je približno 10.000 koševa u svim prvenstvenim i kup utakmicama. Za 12 sezona u Prvoj saveznoj ligi Jugoslavije odigrao je 249 utakmica i postigao 6.669 koševa, prosečno 26,8 po meču. Na 178 odigranih utakmica u Prvoj ligi bio je i najbolji strelac Borca. Košarka je kolektivan sport, tako da su u Radmilovom uspehu učestvovali svi njegovi saigrači, najviše Slobodan Conja Koprivica sa kojim se odlično slagao, potom i treneri koji su u njega imali neograničeno poverenje.

Umeo je i da se “skloni“ u drugi plan, kao u sezoni 1972/73. kada je za Borac igrao Dragan Kićanović, kome je kao mladom igraču omogućio da bude najbolji košgeter kluba i da se takmiči za najboljeg strelca u prvenstvu (Kićan je na kraju bio drugi). Borac je na završetku sezone zauzeo četvrto mesto, što je najveći uspeh kluba. Svi su saglasni da je Borac tada igrao najdopadljiviju košarku u jugoslovenskoj ligi.

Radmilova šuterska dominacija u to vreme bila je neprikosnovena. Pet puta je bio najbolji strelac Prve lige: 1968 (645 koša – 30,7 prosečno po utakmici), 1969 (625 – 28,4 prosečno po utakmici), 1971 (645 – 29,3 prosečno po utakmici), 1972 (662 – 31,5 prosečno po utakmici) i 1974 (821 – 32,5 prosečno po utakmici). Na “večnoj listi“ Prve jugoslovenske košarkaške lige Radmilo Mišović je drugi strelac (prvi je Vinko Jelovac). Prema broju titula najboljeg strelca Prve jugoslovenske lige ispred Radmila je samo Radivoje Korać (7 prvenstava), a iza njega Dražen Petrović (4 prvenstva), zatim Dragan Kićanović i Branko Skroče (3 prvenstva). Radmilo je u tri navrata bio i najbolji izvođač slobodnih bacanja u Prvoj ligi. Pored toga bio je i trener juniora Borca (1967), kao i ženske ekipe Borca (1969), ali kasnije se nije okrenuo ovom poslu.

Kada se porede svi rivali, Radmilo je najviše koševa dao beogradskom Partizanu, ukupno 688 na 22 utakmice, prosečno 31,3 po meču. Sticajem sportskih okolnosti, a najviše zbog politike beogradskih timova koji su na svaki način nastojali da preuzmu najbolje igrače iz manjih klubova za sebe, pobede Borca nad Partizanom i Crvenom zvezdom posebno su pamćene.

I sam Radmilo Mišović je nepuna tri meseca, od oktobra do sredine decembra 1963, bio član beogradskog Partizana, za koji je trenirao i igrao prijateljske utakmice. Naime, u to vreme košarka je još uvek bila “letnji sport“, pa je od jeseni do proleća sledeće godine bila “zimska pauza“. Partizanovi igrači nisu srdačno primili Radmila, jer im je bio ozbiljna konkurencija, a on nije podnosio usamljenički život u Beogradu. Brzo se vratio svojoj porodici, prijateljima i Moravi. Do kraja karijere ostao je veran Čačku.

Nije pogrešio, jer je u zavičaju bio neprikosnovena “zvezda“ i na velikom broju utakmica bio odlučujući strelac za svoj klub, što je donosilo još veću popularnost i poštovanje u celom Čačku koji se poistovećivao sa uspesima Borca. To je najvećim delom bio identitet prkosa i otpora prema dominaciji velikih gradova Jugoslavije, prvenstveno Beograda, što je pojačavalo unutrašnju solidarnost Čačana kojima je Radmilo svojim igrama i uspesima potvrđivao da su makar u košarci “metropola“, a ne “neka tamo“ obična srpska varoš.

Jer, kako je to u stihu napisao Bora Đorđević, “Kada je košarku izmislio Tvorac odmah je osnovao čačanski Borac“, da bi potom još jasnije objasnio kako je Radmilo Mišović jedini pravi “narodni heroj“ Čačka. Zato nije ni čudo što su ga za zvali “Maršal“, što je bila titula koju je nosio Josip Broz Tito, doživotni predsednik socijalističke Jugoslavije. Čačani su imali svog “Maršala“, autentičnog idola izvan polja politike, koga su ipak najviše voleli da zovu po krštenom imenu – Radmilo. Nadimci nisu bili potrebni.

Iako je bio neverovatan talenat i izuzetan strelac, Radmilo Mišović nije ostvario reprezentativnu karijeru kakvu je svakako zasluživao. Naime, 27. oktobra 1962. selektor Ranko Žeravica okupio je u Zrenjaninu “B“ reprezentaciju Jugoslavije i pozvao Radmila Mišovića koji tada imao 19 godina. Bila je to prilika da se afirmišu mladi igrači na turniru u Bukureštu (pored Jugoslavije učestvovale su ekipe Rumunije, Mađarske i Ukrajine tada u sastavu SSSR-a), kako bi se selektovali za prvi seniorski tim. Međutim, Žeravica nije Radmila uvodio u igru, što ga je revoltiralo, pa je nastao verbalni sukob. Posledice su bile ozbiljne, jer ga Ranko Žeravica nije više zvao u reprezentaciju. Tako je, sticajem okolnosti, Radmilo Mišović odigrao samo tri utakmice za “B“ reprezentaciju Jugoslavije. Zatim je na 11. balkanskim igrama u Sofiji 1966. bio u timu Jugoslavije koji je osvojio zlatnu medalju. Međutim, ni tada na pet utakmica nije zabeležio ni jedan koš, jer zbog bolesti nije ni ulazio u igru.

Sukob sa Žeravicom bio je potpun, tako da Radmilo nije igrao za Jugoslaviju ni kada je reprezentacija igrala prijateljske utakmice u Čačku. Prva košarkaška međunarodna utakmica u Čačku (kada je u pitanju muška reprezentacija), organizovana je u februaru 1970. godine. U tada još uvek novoj Hali kraj Morave Jugoslavija se sastala sa Argentinom, i pred oko 3.500 Čačana pobedila minimalnim rezultatom (70:68). Svi su očekivali da Žeravica u tim uvede Radmila, koji je u zimskom kaputu sedeo na klupi za rezervne igrače. Prema zvaničnom objašnjenju Mišović je bio bolestan, a Jugoslavija je igrala bez najboljih igrača koji su redovno pozivani u reprezentaciju. Čačanska publika bila je izrazito nezadovoljna. Međutim, nepravedno izostavljanje iz reprezentacije dodatno je doprinelo Radmilovoj popularnosti u rodnom gradu.

Čačak je u vreme Radmilovog uspona bio mala varoš, ali sa neprekidnim rastom stanovnika. Od 27.000 iz 1961, preko 38.000 do 48.000 1981. godine. U takvom naselju svi se znali, naročito mlade generacije, a košarkaški mečevi bili su ubedljivo najvažniji društveni događaj. Utakmice Borca pratilo je od tri do pet hiljada ljudi, što je i za današnje prilike velika poseta. Najveća zvezda bio je Radmilo Mišović, ne samo kao najbolji strelac, već i čovek čiji su koševi često odlučivali pobednika.

Radmilo Mišović je po izboru beogradskih “Večernjih novosti“ 1971. bio u najboljoj petorci prvenstva, u koju su osim njega uvršteni Ljubodrag Simonović, Nikola Plećaš, Damir Šolman i Petar Skansi. Iste godine u Čačku je organizovan i Prvomajski TV košarkaški turnir, a Mišović je odbio da igra za “TV ekipu“. Na isti način je postupio i 16. aprila 1974. kada je odbio da bude deo tima “Istoka“ jugoslovenske lige koja je igrala protiv “Zapada“ (ekipe sastavljene od najboljih igrača prvenstva, podeljene po geografskoj lokaciji klubova). Tada je Radmilo jasno saopštio da neće igrati zbog bolesti, ali i da je zdrav na isti način bi postupio: “…smatram da meni kao igraču od 31 godinu ne treba ukazivati poverenje, pošto je moje vreme već prošlo“. Ipak, u leto 1978, na kraju svoje igračke karijere, učestvovao je na takmičenju u izvođenju slobodnih bacanja pod nazivom “TV koš“. Televizija je organizovala prenose iz Palate sportova na Novom Beogradu u okviru nedeljnog popodneva, tada verovatno najgledanije televizijske emisije u Jugoslaviji. U finale su se plasirali Krešimir Krešo Ćosić i Radmilo Mišović, koji je na kraju bio i pobednik u nadmetanju.

Sve je to uslovilo da Radmilovo svečano opraštanje od košarke u Čačku bude veliki spektakl. U subotu, 4. novembra 1978, padobranci Aero-kluba iz Kraljeva spustili su na središnji čačanski trg košarkašku loptu kojom je igrana utakmica između Borca i sarajevske Bosne, kluba “pobratima“. Pred meč je organizovan veliki kulturno-umetnički program sa orkestrom, deca su pevala i recitovala pesme posvećene Radmilu Mišoviću, deljene su plakete, celom događaju prisustvovale su najznačajnije ličnosti iz tadašnjeg društveno-političkog života Čačka i regiona, iznad grada je proleteo sportski avion na čijim krilima je sa donje strane velikim ćiriličnim slovima bilo ispisano „RADMILO MIŠOVIĆ”. Posle utakmice u Hotelu “Beograd“ nastavljena je svečanost koju je vodio novinar Petar Lazović. Čačak u svojoj modernoj istoriji nikada pre niti posle ovog događaja nije imao spektakularniju javnu svečanost posvećenu nekoj ličnosti.

Međutim, to nije bio potpuni kraj igračke karijere Radmila Mišovića. Posle jednogodišnje pauze prihvatio je poziv Železničara za koga je igrao u sezoni 1979/1980 (15 utakmica, 259 koševa). Odnos Čačana prema Radmilu nije se promenio ni kada je igrao za Žele, i redovno je doživljavao ovacije. Nakon 1980. nije više aktivno igrao košarku.

Posle završetka igračke karijere nastavio je da radi u Borcu na raznim funkcijama. Još dok je bio igrač imao je mesto referenta sportske dvorane, direktora KK Borac. Bio je to zapravo način da mu se klub oduži, jer u to vreme država je imala restriktivan odnos prema profesionalnim igračima. Po završetku karijere bio je stalno zaposlen u Borcu na raznim funkcijama, sve do 31. avgusta 2010. kada zvanično odlazi u penziju. Pokretao je razne inicijative s ciljem poboljšanja statusa Borca u gradu i košarke uopšte. Ono što je između ostalog važno istaći, Radmilo Mišović je sa Zoranom Biorcem i Milanom Pecom Petronijevićem još 2011. bio i jedan od inicijatora da se u Čačku formira Muzej košarke.

Za svoje višedecenijsko bavljenje košarkom Radmilo Mišović je dobio mnoga javna priznanja: Oktobarsku nagradu Čačka (1973), kao prvi sportista kome je uopšte uručeno ovo priznanje; Orden rada sa srebrnim vencem (1975); trofej “Zlatna levica“ (1977) Udruženja klubova Prve lige; Povelju KK Borca (1995), najviše priznanje ovog kluba; Decembarsku nagradu grada Čačka (2008); Povelju za životno delo u oblasti sporta (2009) Udruženja sportskih novinara Čačka. Proglašen je i za najboljeg sportistu Grada Čačka u 20. veku.

O Radmilu Mišoviću napisano je na stotine novinskih članaka, snimljene mnoge televizijske emisije, napisane i dve knjige: Aleksandar Kerković, RADMILO MIŠOVIĆ (1972); Svetislav Lj. Marković, RADMILO (2013).

Čačani se slažu da ogromna slava nikada nije promenila Radmila Mišovića, koji je kao najpopularniji sportista Čačka uvek pozivan za najrazličitije “društveno-političke“ akcije, kako se to nekada govorilo. Od toga šta sportisti misle kako treba organizovati pomoć za izgradnju vodovoda (1972), preko odavanja pošte preminulom Titu u Hali kraj Morave (1980), do dnevno-političe stranačke borbe na lokalnom nivou posle 1990. godine. Nije bio za tadašnju opoziciju, da bi 1999. bio na čelu udruženja “Patriotskih snaga“, kada je tokom ratnih dejstava obilazio mobilisane Čačane. Stranačko svrstavanje stvorilo je probleme sa lokalnom samoupravom drugačijih političkih opredeljenja, što se odrazilo i na KK Borac, koji je posle 2000. bio u veoma teškoj situaciji. Radmilo Mišović, predsednik KK Borca, bio je u to vreme (od 2000. do 2003) i narodni poslenik iz Čačka na listi Stranke srpskog jedinstva. Posle izbora 2003. povukao se iz političkog života. Od 2007. do 2009. bio je i član Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije (KSS). Međutim, nije bio zadovoljan radom KSS, pre svega odnosom prema klubovima kao što je Borac, pa je dao ostavku.

Radmilo je imao dva velika hobija. Najpre golubarstvo, koje nasledio od oca Jovana i starijeg brata Nikole, kao i pecanje na Zapadnoj Moravi. Zbog svega onoga što je činio njegov život u Čačku, a to su između ostalog bili i golubovi, Radmilo se 1963. brzo vratio iz Beograda, iz koga su kod njega često dolazili braća Piva i Duda Ivković, čuveni košarkaški treneri i golubari. Inače, Duda Ivković je imao posebnu klauzulu ugovora sa svim klubovima koje je trenirao u zemlji i inostranstvu da mu obezbede uslove za gajenje golubova od kojih se nikada nije odvajao. Radmilo je igrao košarku u neko drugo vreme. Kada je prestao da se bavi ovim sportom, radnici čačanske “Hidrogradnje“ i “Elektromorave“ podigli su mu vikendicu za pecanje u Vidovi na obali Zapadne Morave (naspram Međuvršja). Bio je to poklon Čačka za kraj karijere. Pecanjem je prestao da se bavi pre više od jedne decenije, a golubovima još 2000. godine. Isto važi i za druženje (“boemiju“) po kafanama, po čemu je bio poznat u mladosti.

Radmilo Mišović se 6. avgusta 1970. venčao sa Vesnom Marković, koja je takođe igrala košarku za Borac. Kum na venčanju bio je Dušan Radonjić-Ćuka, fudbaler Borca. Radmilo i Vesna živeli su u porodičnoj kući Mišovića kod crkve u Čačku i dobili dve ćerke. Ana (1972) živi u Beogradu, Jovana (1978) u Čačku. Kao i svih prethodnih osam decenija, sugrađani Radmila svakog dana redovno susreću na ulici u centru Čačka.