Piše: Isidora Đolović
ČAČAK – Nisu izneverile intuicija i logika, ali ni zvučnija imena najavljenih gostiju druge večeri čačanske rokenrol svetkovine „PriČA“. Petak, sumrak i poslednji trikovi varljivog leta, hala kraj Zapadne Morave u zakazano vreme – i već vidljiva razlika. Tim pre što su ovoga puta tribine bile zatvorene za publiku izuzev predstavnika medija i kamermane/fotoreportere, parter se od otvaranja dvorane postepeno punio, tako da je solidan broj posetilaca dočekao već prvi bend. Još jedan novitet, na ulazu je postavljen štand za prodaju vinila, diskova, bedževa, što je nekako pojačalo čitav doživljaj.
Važno je spomenuti da je u sklopu pratećeg programa, nekoliko sati pre početka koncerata, u „Srpskom pabu“ otvorena izložba fotografija Aleksandre Ignjatović, urednice onlajn magazina „Headliner“. Aleksandra spada među najbolje i najaktivnije rock fotoreportere, a uz „Priču“ je praktično od samog početka. Postavku naslovljenu „Pri(ČA) iz foto-pita” svi zainteresovani posetioci „Paba“ mogu pogledati u narednom periodu.
Da otvore drugo festivalsko veče odabrani su ovdašnji Ružičasti slonovi, ekipa iskusnih muzičara čiji je put do diskografskog prvenca bio dug i strpljiv, rezultujući objavljivanjem za provereni „One records“ pre pet godina. U međuvremenu se pojavio još jedan njihov album, tako da su na domaćem terenu izveli kombinaciju već poznatih i najsvežijih autorskih numera, sa ponekom obradom (omaž Smaku, „Možda imam vremena“). Njihova priča je čistokrvni rokenrol u najboljem maniru takozvane „šumadijske škole“, koji naročito boji odličan vokal Nebojše Milutinovića. Svaki večerašnji izvođač poslao je određenu jezgrovitu i važnu poruku, a njihova se odnosila na značaj pružanja podrške lokalnim bendovima jer svi su, na kraju krajeva, jednom bili baš to – „lokalci“ sa mnogo nada, uloženog truda i vežbe.
Rok apoteka je nastavila u sličnom stilu. Uveliko poznati ljubiteljima vikend svirki, posetiocima moto-skupova, ali i slušaocima „Radija 202“ (medijskog pokrovitelja festivala), neguju retro zvuk sa očiglednim uzorima u jugoslovenskoj sceni osamdesetih godina. To znači da ih je, ne znamo li kako se radi o savremenom bendu, veoma lako pomešati sa nekim od ranijih sastava poput Alise, Jugoslovena, Crnog vina, kako na planu svirke i glasovnog stila, tako i po tematici kojom se najčešće bave. U osnovi jednostavne, sentimentalne, životne, ali i patriotske priče prate numere koje su izveli ovom prilikom: „Bajkeri“, „Ostajem sam“, „Kišobran za snove“, „Linda“, „Krik sa Košara“… Treba istaći i sličnost sa grupom Teška industrija, s obzirom na to da i Rok apoteka odnedavno funkcioniše u podmlađenoj postavi, sa dva vokala: pored Ivana Bošnjakovića, sada je tu i Duška Jakšić, dok su klavijature Kristine Jevtović svemu dodale romantičniju notu.
Prava uzavrela atmosfera otpočela je da se gradi sa izlaskom prve veće zvezde večeri, Ane Radonjić poznatije kao Zoe Kida. Kantautorka prepoznatljivog umilnog glasa, originalne pojave i specifičnog stila, osvojila je publiku pozitivnošću i otvorenim pristupom koji je na momente bio čak previše direktan za pomalo snebivljive Čačane. Zoe je karijeru izgradila kao vokalna polovina grupe Zemlja gruva (pored takođe jedinstvene, a tako različite Konstrakte) i njena solo pustolovina se u bitnoj meri oslanja na prošlost, ali uz nastojanje da postepeno formira lični pravac. Stoga je teško svrstati njen zvuk u samo jednu kategoriju, jer tu zaista ima svega, možda ponajviše funka, soula, r’n’b, pa i rege elemenata sa angažovanim, aktuelnim temama i kretanjem od feminizma do autoironije. Koncert je započela pesmom svog nekadašnjeg benda „Uradi nešto“, a zatim izvela „Sunce“, „Žena dete“, „Bejbi“, obradu „Jače, manijače“, začikavajući publiku (pre svega njen „mačo“ muški deo), bacajući majice sa karakterističnim porukama i nešto stvarno nesvakidašnje – keks (naravno, kao deo štosa na sopstveni račun i već spomenutog kantautorkinog šarma). Nastup je završila jednom od najpopularnijih pesama Zemlje gruva, „Najlepše želje“, uz poruku da posećujemo festivale jer su prilika za očuvanje neposrednog ljudskog kontakta i „staromodno“ druženje izvan polufiktivnih storija, statusa i objava na društvenim mrežama.
Voleli ih ili ne, činjenica je da su Van Gogh s vremenom uspeli da gotovo sasvim preobraze sadašnji trio u visoko komercijalni, od najšarolikije publike obožavani bend, čiji rock je često čak diskutabilan u svojoj uglačanosti, ali ujedno nešto najbliže spektaklu što se u ovim okolnostima moglo ponuditi. Svaki segment njihovog nastupa je na svetskom nivou, promišljen tako da cilja na emociju fanova bilo to kroz repertoar sastavljen od (objektivno najkvalitetnijeg) prvog dela stvaralačkog opusa i kasnijih, mejnstrimu daleko prilagođenijih numera, bilo kroz postupke kao što je izvođenje ponekog muzički zainteresovanog deteta na binu, izražavanje naklonosti fanovima, sugestivno komuniciranje sa masama… Svega toga je i te kako bilo tokom ubedljivo najposećenijeg nastupa, možda već sad možemo pretpostaviti – čitavog festivala, dočekanog sa velikim oduševljenjem prisutnih. Shodno tome, razlikovali su se i večerašnji efekti na sceni, koji su u slučaju Van Gogh-a povremeno stvarno odavali utisak da gledamo neki inostrani bend.
Đule, Srba i Dragan Ivanović su uigrana ekipa koja odlično zna da usmerava reakcije obožavalaca tako da na kraju svima bude zabavno i dobro. Ima tu prenaglašenosti, pomalo otužne retorike, ali na kraju im se ne može osporiti visok nivo profesionalizma i maksimalno poštovanje prema ljudima koji su došli da ih čuju. Od uvođenja u euforiju sa „Nek’ te telo nosi“, nije bilo pauze čak ni prilikom izvođenja balada, a orile su se: „Više te ne volim k’o pre“, „Tragovi prošlosti“, „Za godine tvoje“, „Klatno“, „Emotivno miniran“, „Mama“, „Tanka nit“, „Spisak razloga“, naravno i neizostavna „Neko te ima“. Nakon zapaljivog izvođenja „Kola (ludo luda)“, za bis je odabrana „Anđele, moj brate“, uz koju su po publici padale konfete. Taj prizor je možda još nekoga podsetio na scenu proslave Nove godine u klubu „Moka Efti“ iz odlične serije „Vavilon Berlin“, što ima mnogo logike i ironije ako uzmemo u obzir društveno-politički kontekst te scene i naše današnjice… tema za razmišljanje!
Uostalom, ako je neko zaboravio da rokenrol (alternativnu kulturu uopšte) ne čini samo zabava, već je izrazito i često neophodno spojena sa buntom, desetak minuta kasnije podsetio ih je kultni, zaista kultni Sunshine. Ukusi su različiti i za onu drugu polovinu koja, kao što rekoh, možda nije toliko oduševljena Van Gogh-om da bi prvenstveno zbog njih posetila festival, ovo je bio nastup koji smo znatiželjno čekali. Sunshine su dominirali devedesetim godinama i prosto je fascinantno, ali i zastrašujuće, shvatiti koliko su tada snimljene i izrazito uticajne pesme aktuelne, relevantne, podsticajne u sadašnjem trenutku. Energija isporučena sa bine prosto je uraganska i obnovljena postava se neumorno postarala da nas sve uvuče u „mašinu“ bez mogućnosti vrdanja. Tri vokala (Bane, Kiza-Iskaz i Tosha), dinamitna ritam sekcija, vrhunski semplovi i metal gitarista, kombinacija je koja stvara još uvek majstorski hibridni zvuk kao u najboljim danima. Kako se oglasila uvodna „Neću da se predam“, sve je preplavio osećaj spomenutog saučesništva, sapatništva, podsticajnog pravedničkog gneva. „Misli mene gone“, „Miss J“, „Žaklina traži sponzora“, „Kokane“, „Iza horizonta“, ali i bis-cover „Gracija“ za prisutne devojke, pokazali su da je vredelo čekati na susret uživo sa bendom koji, eto, trideset godina kasnije, stiže kao iz vremenske kapsule i dejstvuje podjednako ubitačno. Njihova priča, to je jasno, govori o slobodi i otporu.
Veći deo publike se odmah po završetku ovog nastupa razišao, ali je značajna i predana skupina ljubitelja post grandž zvuka ostala pred binom da čuje sledeći bend, odlične Aranđelovčane Sharks snakes & planes. Nažalost, njihova svirka je posle svega tri pesme i uz dozvolu da izvedu barem još jednu (kako rekoše, „najbolju“) za kraj, prekinuta, uz objašnjenje da tako mora jer je uveliko prekoračeno radno vreme Hale. Samim tim, poslednji planirani izvođači, grupa Vreme čuda, nisu ni stigli da nastupe. Hoće li to biti nadoknađeno večeras, u završnici festivala, ostaje da se vidi. Sharks su obećali kako čemo se uskoro videti ponovo, pa ih valja držati za reč, jer se radi o zaista vrhunskoj ekipi. Do tada, poslušajte stvar „Drug“ koju su i sinoć stigli da izvedu – ili bilo šta sa albuma „Nebeska mehanika“ koji im je producirao sjajni Nikola Vranjković.
Večeras nas očekuje treće, ujedno poslednje poglavlje sve zanimljivije i, zašto sumnjati, po svemu sudeći beskrajne PriČe.
Izvor: Balkanrock, Morava info
Foto: Branko Utvić
Vajta “pokidao”