Slobodan Bobo Stefanović: Košarkaš, pegagog, muzičar i prvi trener Dragana Kićanovića (FOTO)

6
1589

Piše: Miloš Timotijević, istoričar

ČAČAK – Čačak sasvim sigurno nije grad košarke samo zbog rezultata Borca, Žela i drugih klubova, mada ni oni nisu izostali (posebno u mlađim kategorijama), kao i takmičarskih uspeha košarkaša na pojedinačnom nivou u zemlji i svetu, već i zbog ljudi koji su osim bavljenja sportom na mnogo drugih načina ostavili dubok trag u životu svog rodnog mesta. Jedna od takvih ličnosti je i Slobodan Bobo Stefanović.

Porodica Stefanović starinom je iz dragačevskog sela Goračići i slave Nikoljdan. Radič Stefanović zvani „Beli” (1901-1969) doselio se kao dečak u Čačak, gde je postao trgovac. Oženio je Ružu Ćirković (1909-1947) iz Atenice sa kojom je dobio tri sina: Aleksandra Aca (31. oktobar 1931), Radomira Raška (4. novembar 1932 – 7. jun 1990) i Slobodana Boba (27. februar 1936).

Otac Radič imao je trgovinsku radnju u nekadašnjoj Knez Mihailovoj ulici u Čačku koja danas ne postoji. Pružala se trasom između današnjih robnih kuća „Partizan” i „Partizanka”, paralelno sa Skadarskom ulicom. Radnju je posle 1945. uzela nova vlast, a Radič je nastavio da u njoj radi kao običan trgovac u državnoj službi. Porodična kuća nalazila se u nekadašnjoj Gepratovoj ulici, koja je posle 1945. dobila ime Lole Ribara, a danas se zove Svetozara Markovića. Radič se nije ponovo oženio posle smrti svoje supruge Ruže. Sam je vodio brigu o tri sina kojima je usadio ljubav prema čitanju knjiga i bavljenju sportom. Voleo je glumu, muziku, fudbal, a svi njegovi sinovi su završili fakultete i postali uspešni košarkaši.

Najmlađi sin Slobodan Bobo osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Čačku, a studije engleskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tokom služenja vojske bio je u Artiljerijskoj školi za rezervne oficire u Zadru.

Košarku je počeo da igra u pionirskom timu Borca 1951. na igralištu kod Sokolane. Njegova starija braća već su se bavila ovim sportom. Brzo je postao deo juniorskog tima. Međutim, već 1954. bio je deo ekipe koja je na turniru u Ivangradu (Berane) izborila uzlazak u Prvu jugoslovensku košarkašku ligu. Dobio je nadimak „Gušter”, jer je malo ulazio u igri (sunčao se na klupi kao „gušter”). Bilo je to vreme kada je Borac u nedostatku svog terena nastupao na Želovom igralištu. Prvu ligu igrali su samo jednu sezonu, da bi se u sledećoj deceniji uporno trudili da klubu povrate prvoligaški status, jer se u samosvesti Čačana već tada ustalilo da su „grad košarke”. Bilo je to vreme mnogih turnira i kvalifikacija u kojima je stasala jedna veoma talentovana generacija sportista.

Tako je Bobo Stefanović bio deo ekipe Borca koja je 1955. učestvovala na i na prvom međunarodnom turniru (Vijaređo, Italija), što je za mlade ljude iz Čačka bio veliki doživljaj. Tadašnji trener i igrač Borca bio je Bole Denić, koji je na svakom putovanju nastojao da edukuje svoje igrače, otvarajući im nove poglede na život izvan uskog polja takmičarskog sporta, bez obzira da li igraju u Srbiji, Jugoslaviji ili inostranstvu. Posle Bola Denića trener Borca bio je Aco Stefanović, najstariji Bobov brat. Brat Raško je rano napustio aktivno igranje košarke i započeo karijeru košarkaškog sudije.

U to vreme sportisti nisu bili profesionalci, tako da je Bobo igranje košarke je uskladio sa studijama engleskog jezika, što je zahtevalo dodatni napor, poput višesatnog putovanja vozom iz Beograda do Čačka i natrag. Bilo je to vreme potpunog amaterizma i velikog entuzijazma koji je podrazumevao žrtvovanje, jer je klub nadoknađivao samo troškove putovanja. Od 1957. pa sve do kraja košarkaške karijere (čitavu deceniju) bio je i kapiten KK Borca, u vreme kada su okosnicu tima činili Conja Koprivica, Laćo Tripković, Radmilo Mišović.

Učestvovao je u mnogim važnim i prelomnim utakmicama, uključujući i čuveni kvalifikacioni turnir za ulazak u Prvu ligu u Ivangradu (Berane) 1965. godine. Bilo je to ostvarenje davno postavljenog cilja, čime je Čačku u sledeće dve decenije omogućeno da se nalazi na mapi najznačajnijih košarkaških centara Jugoslavije. Povreda ramena uslovila je da se Bobo posle 1966. oprosti od aktivnog igranja košarke. Nije postao sportski funkcioner, a za zasluge u razvoju sporta dobio je i Medalju rada (1975).

Bobo Stefanović se pored košarke bavio i gimnastikom, odbojkom, rukometom, skijanjem, atletikom, pa i baletom u KUD „Abrašević”. Završio je i kurs za košarkaškog trenera, ali se nije posvetio ovom poslu.

Zapravo, već tada je imao stalno zanimanje po kome je postao poznat u Čačku. Posle dolaska iz vojske 1961. zaposlio se kao nastavnik engleskog jezika u OŠ „Milica Pavlović” u Čačku, gde je bio i prvi trener Draganu Kićanoviću koji je igrao za školski košarkaški tim. Od 1970. radi kao profesor engleskog jezika u čačanskoj Gimnaziji, gde je predavao i daktilografiju i teoriju prevođenja. Započeo je nastavu engleskog jezika u OŠ „Vuk Karadžić” i OŠ „Filip Filipović”.

Od 1972. bio je spoljni saradnik Prosvetno-pedagoškog zavoda u Čačku, pomagao je u nastavi engleskog jezika u Gimnaziji u Gornjem Milanovcu i Školskom centru u Guči. Od 1992. bio je stalni sudski tumač za engleski jezik, potom zamenik direktora Gimnazije (1994-1997), vršilac dužnosti direktora Gimnazije (1997). Predavao je engleski jezik i na Višoj tehničkoj školi u Čačku (1995-2002), prevodio tekstove za mnoga čačanska preduzeća. Penzionisao se 28. februara 2001. godine, posle 40 godina staža tokom kojeg je hiljadama mladih ljudi dao osnove engleskog jezika, tako da je s pravom dobio i nadimak „Bobo Englez”.

Međutim, Bobo Stefanović je poznat i kao muzičar. Već kao dečak uzimao je časove gitare kod nastavnika muzike Stanka Holočeka, koji mu je bio i nastavnik klarineta u Nižoj muzičkoj školi. Potom je bio član Narodnog, Duvačkog i Velikog klasičnog orkestra KUD „Abrašević”. Odlazak na studije uslovio je prestanak bavljenja muzikom, da bi 1970. počeo da svira, ali u KUD „Dule Milosavljević – Žele”, a zatim je 1973. učestvovao u formiranju orkestra „Kumovi” koji bio aktivan sve do 1990. godine. Osim u Čačku i zapadnoj Srbiji svirali su i širom nekadašnje Jugoslavije, pa i u inostranstvu. Posle razlaza „Kumova” svirao je u mnogim drugim čačanskim orkestrima („Stari grad”, „Svilen konac čačanski”, „Neven”, „Prim”, „Palilulac”). Već od 1963. bio je član Udruženja muzičara džeza i zabavne muzike Srbije, i Udruženja estradnih umetnika Srbije „Melos”. Bobo Stefanović je napisao i knjigu „Čačanski akordi” (2011) o muzici, muzičarima, pevačima i orkestrima svoga grada, koju je izdao Narodni muzej u Čačku, kome je godinama poklanjao mnoge predmete za razne zbirke.

Slobodan Bobo Stefanović nikada nije bežao od posle i obaveza, tako da je pored osnovnog zanimanja, sporta i muzike uvek nastojao da poštenim radom obezbedi pristojan život sebi, potom i porodici. Već kao dečak od 12 godina „kovao” je sanduke za jabuke, a sa 13 radio sa molerima, što je kasnije praktikovao i kao odrastao čovek. Dok je bio student kucao je skripte. Svi su ga zapamtili kao veoma pouzdanog čoveka, ličnost koja je u potpunosti posvećenu poslu kojim se u tom trenutku bavi.

Slobodan Stefanović je 1961. oženio Angelinu Živoder (30. maj 1938) iz Čačka sa kojom je 7. avgusta 1962. dobio sinove blizance Zorana i Dragana. Sin Zoran bio je član juniorske ekipe „Borca” koja je 1979. osvojila titulu šampiona Jugoslavije. Kasnije je igrao košarku za „Borac”, potom i „Crvenu zvezdu”, u Sarajevu (gde je studirao fizičko vaspitanje) za „Železničar” i „Igman”, trenirao je nekoliko košarkaških timova. Predaje fizičko vaspitanje u čačanskoj Gimnaziji. Zoranova ćerka Vela, koja je završila FON, živi i radi u Parizu (firma „Loreal”), a ćerka Tina živi i radi u San Dijegu (SAD). Završila biomedicinski inženjering u Njujorku na Instititutu za tehnologiju. Sada je master kineziologije i pomoćni odbojkaški trener.

Drugi sin Dragan je završio Prirodno-matematički fakultet, Odsek za turizam. Bavio se folklorom, igrao je u AKUD „Branko Krsmanović”, i proputovao svet. Radi kao menadžer u jednoj knjižarskoj firmi u Novom Beogradu. Njegov stariji sin Vuk živi u SAD i vlasnik je plesnog kluba u Samfordu kod Njujorka. Drugi sin Luka živi u Beogradu. I on se bave plesom.

Kao i svih prethodnih osam decenija Slobodan Bobo Stefanović je i dalje aktivan, dobre volje i spreman da izađe u susret svima koji mu se obrate. Trenutno aktivno pomaže u prikupljanju predmeta i fotografija za budući Muzej košarke, s tim da je dokumentacija koju je on sačuvao ubedljivo najpedantnija i najpreciznija.

Prethodni članakBez uzbuđenja u Laktašima, Igokea rutinski slavila protiv Borca
Sledeći članakPrestižno međunarodno priznanje za “Pčeličinu“ knjigu “Boje drugarstva“

6 KOMENTARA

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here