Učitelj sa 38 godina radnog staža: Ne treba skraćivati časove, u škole vratiti domaćinstvo i sport, nastavnicima dati dobru platu

Ideja ministra prosvete da se časovi sa 45 skrate na 30 minuta izazvala je veliko interesovanje javnosti. Učitelj s 38 godina radnog staža i pisac za decu Dušan Pejčić smatra da ovaj predlog nije dobar, iako je saglasan s ocenom da današnja deca imaju smanjenu pažnju.

Umesto kraćeg časa, on je ponudio drugačija rešenja, a polovina njih – ne košta ništa. Ona druga polovina zvuči skupo, ali učitelj ističe da ulaganje u decu nikada nije skupo, već da je skupo uskraćivati im tako nešto.

• Jednostavno rečeno, predlog o skraćivanju trajanja nastavnog časa u osnovnoj školi, na 30 minuta, nije dobar. Za to vreme trajanja časa nemoguće je kvalitetno obraditi nov sadržaj, niti postići usvajanje novih znanja. Moguće bi bilo samo prenošenje informacija učenicima, bez potrebnog vremena za dodatna objašnjenja, pitanja i vežbanje. Takođe, učenici kojima je potrebna podrška u učenju, bili bi uskraćeni za kvalitetni dopunski, diferencirani rad – rekao je učitelj Dušan Pejčić, koji svoje predloge i zapažanja o obrazovanju i prosveti zasniva na skoro četiri pune decenije provedene u učionici s najmlađim đacima.

On potvrđuje ocenu ministra, koji dolazi upravo sa Učiteljskog fakulteta, da današnji đaci imaju „smanjenu pažnju“, ali se ne slaže s njima da će problem biti rešen ako se časovi skrate.

Ističe da čas može da traje i 60 minuta ako će tokom njih đaci biti uključeni, ali da je stvar u tome kako će tih sat vremena biti organizovano.

• Neki čas može, po potrebi, trajati i 60 minuta, ako smo kao učitelji spremni da tokom njega deci ponudimo zanimljive i motivišuće sadržaje, uz koje ćemo često menjati aktivnost – objasnio je učitelj.

Međutim, dodaje da je trenutno stanje u osnovnim školama takvo da je Plan i program učenja preobiman, a da su nastavnici stalno u stresnoj situaciji hoće li postići sa učenicima sve što je predviđeno.

• Novi sadržaji se smenjuju velikom brzinom i nema dovoljno vremena za utvrđivanje znanja, vežbanje, sistematizaciju znanja i veština. Samim tim, sve to utiče i na stres kod učenika i stvara vrlo nezdravu atmosferu za rad u učionici. Naravno, da se sve to prenosi i na roditelje učenika. I onda umesto radosti u učenju, otkrivanju novih znanja, radu na zajedničkim projekatima, mi dobijamo nezadovoljne nastavnike, đake i roditelje – kaže Pejčić.

Povratak Domaćinstva i sporta u škole, bez mobilnih telefona

Učitelj predlaže da mlađi osnovci imaju samo šest predmeta: srpski (maternji) jezik, matematiku, strani jezik, umetnost, fizičko vaspitanje svakog dana i domaćinstvo. Ono što se nekada zvalo Priroda i društvo, a danas je Svet oko nas, predlaže da se interdisciplinarno uči kroz druge predmete.

Objašnjavajući potrebu za povratkom Domaćinstva u škole, učitelj napominje da današnja deca malo toga umeju samostalno, počev od vezivanja pertli do brige o sebi samima, a bi ih modernizovani predmet osposobio „za samostalno obavljanje nekih od najvažnijih veština zdravog života i navika“.

• Taj novi, modernizovani predmet Domaćinstvo bi obuhvatao niz sadržaja kroz koje bismo učenike osposobljavali za svakodnevni život sa temama o higijeni, zdravoj ishrani (kroz ovu temu bi ih učili i jednostavnijim kulinarskim receptima), o ličnoj bezbednosti u domu, naselju, na internetu, o ekonomiji domaćinstva, različitim veštinama koje su potrebne u svakodnevnom životu, ili o ekologiji od koje nam svima zavisi opstanak. Ovaj predmet bi preuzeo jedan deo sadašnjeg predmeta Svet oko nas, to jest Priroda i društvo – objasnio je Pejčić.

Dodaje da bi ostali sadržaj Prirode i društva bili osnov, „integrativno vezivno tkivo za interdisciplinarni pristup nastavi u kombinaciji sa ostalim predmetima“.

• Najjednostavnije rečeno, predmet Domaćinstvo bi osposobio decu za samostalno obavljanje nekih od najvažnijih veština zdravog života i navika. Na primer, kako odgajiti zdravo seme paradajza, kako negovati biljku, kako je zaštititi, kako spremiti jelo od ubranog paradajza, kakvo posuđe koristiti, kako pospremiti za sobom – predlaže učitelj.

Još jedan njegov predlog koji državu ne bi koštao ništa, a koji bi poboljšao kvalitet nastave je „usporavanje“ gradiva tako da ostane više vremena za vežbanje, utvrđivanje gradiva i praktičan rad.

I nastavnici i roditelji se često žale da je gradivo preobimno, a Pejčić podseća da je svaka manja ili veća reforma obrazovanja od osamdesetih do danas povećavala obim gradiva predviđen Programom nastave i učenja.

• Svako “novo ministarstvo“ se utrkivalo u uvođenju novih nastavnih predmeta u obrazovni sistem, ali niko od njih nije u pravcu svega toga posmatrao one koji su nam najbitiniji – učenike. Ono što je poražavajuće, sve promene i pokušaji reformi su dolazile od osoba koje su imale stručna znanja, ali su vrlo kratak period karijere, ili nisu nikad, radili u učionici, to jest sticali praktična znanja – kaže učitelj.

Napominje da su novine uvođene na brzinu, a da su nastavnici koji rade s decom imali pravo glasa samo na „papiru“.

• Oni koji su praktičari i koji najbolje poznaju đake sa kojima rade, imali su najmanje upliva u odluke o novim nastavnim predmetima, sadržajima itd. To je sve bio demotivišući faktor za većinu nastavnika koje lično poznajem – ističe sagovornik N1.

Dodaje da se Nastavni plan i program, koji propisuje Ministarstvo prosvete, mora realizovati, a da nastavnik može samo da bira na koji način će to učiniti kroz oblike rada, sredstva i metode.

• Nastavnik nema pravo da smanjuje zakonom usvojene sadržaje – istakao je učitelj.

Do 6. razreda samo olovka, papir i knjiga

Učitelj Dučan Pejčič predlaže da se do 6. razreda koriste samo olovka, sveska i knjiga, bez ikakvih digitalnih uređaja u nastavi. Objašnjava da je to neophodno zbog razvoja intelekta, ali i problema s pažnjom.

• Po prirodi su mala deca znatiželjna i nove veštine uče velikom brzinom. Zavisnost od savremenih tehnologija se kod mlađih lako formira. Takvoj deci je pažnja smanjena i njihov mozak je stalno u potrazi za kratkim i efektnim senzacijama, a realni svet nije takav. Mobilni telefon im pruža momentalno zadovoljstvo svojim primamljujućim sadržajima, a samim tim deca se sve manje kreću, manje se igraju, desocijalizuju se. Osnova razvoja intelekta kod dece je motorička aktivnost. Dete koje ne zna pre polaska u školu da trči, valja se, okreće, preskače vijaču, kotrlja se, prevrće se, kroz kretanje rešava neki mentalni zadatak, ne može imati uspešan intelektualni razvoj – upozorava Pejčić.

S druge strane je grafomotorički razvoj, za koji kaže da zavisi od korišćenja olovke, crtanja i pisanja.

• A od grafomotorike zavisi i razvoj moždanih sposobnosti. Čitanje priča ili knjiga je osnov za razvoj govora, rečnika i mašte. Opasnosti koje donosi korišćenje savremenih tehnologija dečijem uzrastu je poseban i veliki problem, za koji mislim, da još uvek kao društvo nismo dovoljno svesni, niti se prema tome odgovorno ponašamo – napomenuo je dogogodišnji prosvetni radnik.

Posle ovih osnovnih mera, Pejčić predlaže i one za čiju primenu je potrebno da država pokaže ne samo dobru volju, već izdvoji i novac.

Kao prvo, da deca svakog dana imaju časove fizičkog koje bi držali nastavnici fizičkog, a potom da se sport i sportski klubovi vrate u škole o trošku države.

Pejčić kao argument ističe da je zdrava nacija odgovornost države, a ne pojedinaca, to jest roditelja.

• Na fizičkom zdravlju dece i mladih ljudi počiva budućnost svake nacije. Današnjoj deci nedostaje fizička aktivnost. Sistemskim rešenjem da od osnovne škole sva deca imaju priliku da se bave kvalitetnim sportskim aktivnostima omogućavamo formiranje zdravih životnih navika i formiramo zdravu naciju. Tu posebno naglašavam važnost toga da sa decom, u redovnoj nastavi, rade, od prvog razreda, profesori fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, a da država mora da finansira masovnost‚ bazičnih sportova‘ (plivanje, atletika, gimnastika, borilačke veštine) kroz klubove koji bi radili u osnovnim školama, a treneri bili najstručniji za svoju oblast – objasnio je Pejčić.

Dodaje da deci treba ponuditi i mogućnost bavljenja takozvanim “malim sportovima”, kao što su mačevanje, streličarstvo, stoni tenis.

Pejčić predlaže i da država uloži u izgradnju mnogo manjih bazena, kako bi plivanje moglo da postane dodatni obavezni predmet u školi.

• Svako ulaganje u decu, pa i materijalno se višestruko isplati društvu u celosti – istakao je on.

I za kraj, Pejčić traži da učitelji i nastavnici budu plaćeni kao najvažniji državni službenici, a nastavničko zvanje da se učini poželjnim kako bi nastavničke fakultete upisivali najbolji đaci.

Izvor: N1