Zaboravljeni košarkaši Čačka: Ranko Laćo Tripković

7
1520

Piše: Miloš Timotijević, istoričar

Starije generacije čačanskih košarkaša nisu bili samo sportisti, već ličnosti koje su na mnogo životnih polja ostavile trag u rodnom gradu. Jedan od takvih ljudi svakako je i Ranko Laćo Tripković (6. jun 1939 – 26. jun 2018).

Rankov otac Stevan rođen je 1904. u selu Zlodolu koje se nalazi između Bajine Bašte i Užica. U Čačak se doselio sa svega 13 godina i počeo da radi u ugostiteljskim objektima. Kasnije je bio konobar. Oženio je Čačanku Nataliju Milošević, čiji je otac bio stolar, sa kojom je 1939. dobio sina Ranka. Živeli su u Paliluli, a posle dve godine Natalija se razbolela i preminula. Potom je Stevan uzeo za ženu Lenku Propadović, sa kojom nije imao dece. Tako je Ranka odgajila njegova maćeha, koju je doživljavao i poštovao kao pravu majku.

Ranko Laćo Tripković je osnovnu školu i Gimnaziju završio u rodnom gradu. Iako nije išao Muzičku školu odlično je svirao klarinet i poznavao note. Započete studije nikada nije do kraja okončao, jer je sport bilo mnogo važniji. I ne samo košarka, već i rukomet kojim se veoma uspešno bavio.

Košarku je počeo da trenira sredinom pedesetih u Borcu. Već kao junior pokazivao je veliki talenat, što je uočio i njegov trener Bole Denić koji ga je 1957. uveo u prvi tim. Bilo je to vreme kada se Borac trudio da povrati prvoligaški status, što nije bilo lako. Ranko Laćo Tripković bio visok za tadašnje košarkaške standarde, iako nije imao puna dva metra. Ipak godinama je uspešno igrao na poziciji centra. Zapravo, bio je tada jedni pravi centar Borca, sa elegantnim skok-šutom kako su zapamtili savremenici.

Krajem pedesetih godina 20. veka tadašnji veoma talentovani mladići Conja Koprivica, Ranko Tripković i Radmilo Mišović postali su nosici igre Borca. Kada im se potom iz Žela pridružio Ćamila Đelošević, a kasnije pojavio i Jole Farčić, Borac je imao tim koji je s pravom pretendovao da se vrati u Prvu saveznu ligu. Čačak je u to vreme zaista “živeo“ za košarku, koja je postala i deo identiteta mladih generacija.

Konačno, posle više neuspeha, Borac je na kvalifikacijama u Ivangradu (Berane) 1965. izborio ulazak u Prvu saveznu ligu. Laćo Tripković je potom igrao tri sezone u Prvoj ligi, i zvanično se oprostio od košarke na revijalnoj utakmici Borca i reprezentacije Jugoslavije odigranoj u Čačku 30. aprila 1968. godine. Bio je to prvi svečani ispraćaj bilo kod igrača Borca do tada.

Reprezentacija se spremala za Olimpijske igre u Meksiku, tako da je meč sa Borcem bio deo priprema. Pobedila je Jugoslavija 78:61 (36:22), ali nije oduševila oko 1.500 gledalaca u Čačku, koji su bili ljuti na Žeravicu jer nije pozivao Mišovića u tim. Jugoslavija je u Meksiku te godine osvojila svoju prvu (srebrnu) medalju na Olimpijskim igrama. Sav prihod od utakmice u Čačku uplaćen je za pokrivanje hale. Još se igralo na otvorenom terenu.

Iako se Laćo Tripković zvanično oprostio od košarke 1968, on je ipak već 1969. ponovo zaigrao za Borac, jer je treneru Aleksandru Stefanoviću nedostajao iskusni centar. Bilo je u planu da nastupa i 1970, ali to se nije desilo i Laćo Tripković je definitivno napustio košarku koju je sa prekidima igrao skoro 15 godina.

Imao je buran temperament, pa je umeo da ponekad “eksplodira“ na terenu, kao u susretu Borca i Crvene zvezde 78:86 (32:43) aprila 1967. godine. Gosti su bili bolji, a napetost pred oko čak 5.000 gledalaca koji su očekivali pobedu, velika. Kada je posle petog faula, koji napravio na Cvetkoviću, Laćo Tripković morao da izađe sa terena razjareno je gurnuo i sudiju. Cvetković je bio najbolji strelac prvenstva u to vreme, na vrhuncu karijere, ali je znao i da bude veoma teatralan kada ga fauliraju protivnički igrači. Između ostalog i zbog toga je nastala velika gužva, prekid utakmice i sve ono što se dešava posle takvih scena.

Upravo u to vreme, 15. oktobra 1967, Laćo Tripković je oženio Mirjanu Simeunović. Njen otac bio je železničar, i doselili su se iz Lakovca u Jezdinu. Dobili su dvoje dece, ćerku Tatjanu (1968) i sina Aleksandara (1970) koji je kao i otac igrao košarku. Najpre u Železničaru, potom u Borcu. Bio je deo tima koji je 1996. ponovo izborio ulazak u Prvu ligu. Posle toga napušta aktivno igranje, a njegova dva sina blizanca, Tadija i Vikor (2009), treniraju košarku u čačanskoj Mladosti.

Rako Laćo Tripković je posle okončanja košarkaške karijere radio na mestu građevinskog inženjera u nekoliko čačanskih preduzeća: “Ratko Mitrović“, “Hidrogradnja“, SIZ “Stanovanja“, “Domis“, “Velimirović inženjering“, “Ramark“. Nije puno učestvovao u radu košarkaških foruma, ali je 1989. bio u Komisiji koja je trebalo da utvrdi stanje u Borcu kada je klub dospeo u veliku krizu.

Ceo život aktivno se bavio muzikom i svirao klarinet u čačanskom orkestru “Kumovi“ sa takođe nekadašnjim košarkašem Borca Bobom Stefanovićem.

Ranko Laćo Trišković preminuo je 26. juna 2018. i sahranjen je na groblju u Čačku.

Prethodni članakOlujno nevreme u Čačku, pojedini delovi grada ostali bez struje
Sledeći članakNovi sistem kontrole saobraćaja: Na 50 punktova na auto-putevima postavljene kamere koje računaju prosečnu brzinu

7 KOMENTARA

  1. Svako dete treba da pročita ili da mu se pročitaju ovi tekstovi koji su tako poučni, afirmativni. Da znaju kakvi su nekad bili sportisti. Prvenstvano košarkaši jer je Čačak grad košarke od samog starta ove igre. I apistrofirati dobrotu ovih ljudi. Bez izuzetka. Hvala svima na ovim tekstovima. Pogotovo na ideji. Imamo se sa čim ponositi.

  2. Svedok sam tog vremena. Sa manje materijalnog ali srećnog, bezbrižnog. A svi sportisti tog vremena bili DOBRI LJUDI. Zato hvala istoričaru, hroničaru svoga grada Timotijeviču kao i portalu Moravi info koji nam to prezentuje. Samo tako nastavite. Mi stari da se podsećamo a mladi da uče. Imaju od koga.

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here