Piše: Marko M. Ćurčić
Nije lako igrati pozorišne klasike kao što je Čehov, čije su predstave postavljane po stotinu hiljada puta na svim amaterskim i profesionalnim scenama. Uvek postoji bojazan da reditelju i glumcima neće uspeti onaj opasan hod po žici koja je raspeta između vernosti originalnom tekstu i potrebe da se publici prikaže nešto originalno.
Najnovija produkcija “Ujka Vanje“ Gradskog pozorišta Čačak u režiji Aleksandra Đinđića, koji ujedno igra i titularnu ulogu, kao i sa Jelenom Tjapkin, Ivanom Terzić, Bratislavom Jankovićem i Petrom Puzovićem u ostalim ulogama, svakako je izbegla ovu opasnost. Već na samom početku dočekao nas je spoj Čehovljevog dramskog postupka i originalne rediteljske interpretacije, ujedno prikazujući lenji dan koji se cedi sporo kao med i dinamičnu interakciju sa publikom.
Nedostatak sopstvenog prostora članovi čačanskog Pozorišta su i ovog puta pretvorili u prednost, svođenjem scenografije na osnove čime se predstava u najvećoj meri oslanja na jačinu glume koja nije izneverila. Rušenjem barijera između scene i publike svi smo mogli da se saživimo sa kolektivnom krizom srednjih godina kroz koju protagonisti prolaze pred našim očima. Pod svetlima reflektora, likovi postaju ogoljeni i bliski – kako fizički, tako i duhovno. Ovaj osećaj pojačan je muzičkom pozadinom od melanholije Lu Rida, do pretvaranja monotonih zvukova prirode u elektronsku distorziju koja dovodi u napeto stanje nervozne slutnje užasnog kraha koji ipak na kraju ne dolazi.
Drugi razlog zbog koga nije lako igrati klasike jeste pretpostavka uzvišene ozbiljnosti, zbog koje često zaboravljamo koliko humora ima u Čehovljevim delima. Na kraju krajeva, spisateljsku karijeru je započeo kao oštar satiričar ruskog društva u listu “Oskolki“, a poznate su svađe između Čehova i Dančenka tokom kojih je Čehov od direktora Moskovskog umetničkog teatra zahtevao da njegove predstave igra sa većom dozom humora i komedije. Međutim, ovo je još jedna opasnost koju su reditelj, dramaturg i glumci izbegli, pošto se često dešavalo da se trenuci angsta i zebnje presecaju smehom publike. Možda je jedino propuštena prilika da se scena pokušaja ubistva na kraju odigra više kao farsa nego kao drama, čime bi se uklopila u sveopštu temu besmisla pompeznih i grandioznih gestova u predstavi u kojoj se na kraju sve ipak vraća na staro. Tri pucnja u prazno i nastavak života uprkos svemu.
Svakako je u pitanju maestralan početak zimske sezone Gradskog pozorišta Čačak, koja će pored izvrsne predstave “Ujka Vanja“ biti obogaćena i ranijim produkcijama koje uvek privuku pažnju velikog broja Čačana.
Izvor: Morava info
