Izvinjenje Ivice Dačića

1
1427

Piše: Momir Turudić, Vreme

Pri kraju emisije „Oko“ na RTS-u posvećene „Oluji“, voditelj pita Ivicu Dačića: „Hapsili su ih policajci, skretali da idu za vaš rodni grad Prizren da ne bi došli u centar Beograda. Imate li vi potrebu da se izvinite krajiškim Srbima?“

„Mislim da je danas lako davati ocene o onome što se dešavalo, a da je u tom momentu Srbija bila suočena sa velikim prilivom izbeglica. Vi znate da je i ranije postojao taj neki strateški plan eventualnog naseljavanja na nekim teritorijama gde je to bilo važno, kao što je Vojvodina, Kosovo itd.“, počinje Dačić. (Interesantna je informacija o „strateškom planu“, teško da i voditelj i publika znaju nešto o tome, osim što je iz onoga što se tada događalo bilo očigledno da je neko – Milošević, Dačić…? – taj plan napravio. A kako li su znali da će tolike izbeglice doći u Srbiju, pa su ga pravili?)

„Naravno da nije to u redu, ali…“, i kreće višedecenijsko SPS prosipanje fekalija u kojima su jedino oni bili u belom odelu, da Karadžić i Mladić nisu hteli da pomognu Republici Srpskoj Krajini, da je Milošević bio protiv „akcije kod Srebrenice“, a da su Srbi iz Bosne tamo skoncentrisali vojsku i ostavili prostor za napad na RSK, da on (Dačić) „tada nije bio“ (?), ali da, eto, priča „o tom nekom vremenu“…

„Da li kao predsednik SPS-a osećate potrebu da se izvinite krajiškim Srbima?“, opet pita voditelj. „Naravno da mi treba da se izvinimo našem narodu, pre svega zato što je od strane Srbije u tom momentu doživljavao ovakve neprijatne situacije, ali sa druge strane mi nikada ne treba da zaboravimo ko je izvršio etničko čišćenje, a ne da vršimo sada simetriju krivice pa kažemo: ’Svi su sada krivi podjednako’…“, pa red baljezganja o jedinstvu srpskog naroda, pa kako Hrvati ne vole Srbe, ali su „otvorili Srbima da idu na more“, jer „nisu oni džabe Latini, zato što gledaju interes“.

Voditelj opet o izvinjenju. „Kome da se izvinim, Hrvatima?“ „Krajiškim Srbima.“ „Njima sam se već izvinio“, karakteristični samozadovoljni osmeh na zadriglom licu.

Da ništa drugo nisu uradili osim onoga kako su dočekali i tretirali krajiške izbeglice u avgustu 1995, Ivica Dačić i njegovi ortaci u dugogodišnjem udruženom zločinačkom poduhvatu trebalo bi da tek ovih dana izađu sa dvadesetogodišnje robije koju bi, da ima neke pravde, zaglavili još u oktobru 2000, čim su pali sa vlasti. No nisu, naravno, zaglavili, teško je zakonski definisati krivicu za „strateški plan eventualnog naseljavanja na nekim teritorijama“, iživljavanje nad stotinama hiljada izbezumljenih ljudi, pljuvanje i vređanje koje su ti ljudi doživljavali po državnim medijima i od strane Dačićevih tadašnjih gospodara i mentora (Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i inih).

Doduše, bilo je tu onoliko krivičnih dela koja jesu utuživa i kažnjiva, poput šinterskog policijskog lova na Krajišnike (i sve koji su imali ikakvu vezu sa Hrvatskom i Bosnom) koji su potom izručivani Arkanovim gardistima da se na njima iživljavaju, zatim slati u Bosnu i Hrvatsku da budu ubijeni, obogaljeni ili izluđeni, a sve to je organizovalo zločinačko udruženje u kome je Dačić bio važan šraf.

A i to je mizeran deo svih zlodela koja je to udruženje organizovalo i počinilo u četiri godine pre 1995. po raspaloj Jugoslaviji, uključujući i Srbiju, i onih u pet godina posle ’95. Kada bi se sve sabralo, i pakao bi bio nedovoljan da udruženje primi.

No, zemaljska pravda je često slepa ili teško dostižna (ne samo ovde, ali to nije uteha), a baštinici 5. oktobra nisu se baš pretrgli da svoje prethodnike ikakvoj pravdi privedu. Naprotiv, mnoge od njih su prigrlili i sve im oprostili. Da nije bilo Haškog tribunala, verovatno bi i Slobodan Milošević danas živeo mirno kao penzioner na Dedinju, a kako sjajno su prošle njegove verne sluge, poput Dačića, imali smo i imamo, nažalost, prilike da gledamo.

Žrtvama i svedocima zlodela Dačića i njegovih ortaka ostaje da nemoćno škrguću zubima dok gledaju kao im se cinično keze u lice, i pitaju se kako je moguće da neko ne oseća ni trunku griže savesti zbog krvi koju ima na rukama i neizmerne količine nesreće i jada koje je prouzrokovao, i još se time javno hvali.

Pitanje je retoričko, naravno da je moguće, i to ne zato što se radi o sociopatama koje nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, nego o ljudima koji su, isključivo zarad sopstvene koristi, davno sklopili pakt sa đavolom i prešli sa druge strane morala i bilo kakve ljudskosti.

Mnogo teži je odgovor na pitanje kako je moguće da Dačić i takvi kao on i njegov sadašnji gospodar ponovo odlučuju o našim sudbinama, drže predavanja o tome šta je, kako i zašto bilo, šta je dobro i šta bi trebalo raditi, i pljuju po pristojnim ljudima, poput gostiju koji su sa Dačićem bili u emisiji „Oko“, koji pokušavaju da bar malo zakrpe pustoš koju su Dačić i ini ostavili i ostavljaju iza sebe. Objašnjenje prevazilazi okvire komentara, i moralo bi da ga dâ više vrsta stručnjaka, poput pravnika, sociologa i psihologa.

Izvor: Vreme

1 KOMENTAR

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR