Kako je počeo “košarkaški rat“ Čačka i Beograda 1952.

Piše: Miloš Timotijević, istoričar

ČAČAK – Svaki grad poseduje skup obeležja koji ga čini drugačijim od ostalih, a svi oni zajedno čine identitet koji mu obezbeđuje trajnu prepoznatljivost. Jedan od oblika identifikacije u modernom društvu postao je sport, koji stvara snažan osećaj pripadanja grupi kroz odnos prema drugima.

Sport je postao zasebno društveno polje između ostalog jer je proizvodio takmičenja, u kojima su pojedinci (kao kroz rituale) mogli da teže „herojskom statusu” i da pod pritiskom prikazuju samokontrolu, lepotu i šarm. Sport je tako počeo da se doživljava kao mešavina igre, hrabrosti, integriteta i pribranosti, pri čemu su takmičenja privlačila životnu energiju pojedinaca i grupa u težnji ka nadmašivanju rivala u stanju „večitog” suparništva.

Takmičenja su stvarala snažnu identifikaciju pri čemu se osećaj pripadanja grupi gradi kroz odnos prema drugima, a susreti između rivala iz različitih gradova i regiona često se pretvaraju u ritualni rat. Upravo jedan takav „rat” započeo je između Čačka i Beograda 1952. godine.

Čačani su imali puno razloga da budu ponosni na svoje košarkaše u to vreme. Juniori su bili viceprvaci Jugoslavije (1950), seniori su izborili pravo da igraju u Prvoj jugoslovenskoj ligi (1951), Čačak je imao kvalitetnije klubove u odnosu na sve gradove u regionu, a Borac je bio jedini jugoslovenski prvoligaški klub južno od Save i Dunava. Zato je ceo grad sa puno optimizma čekao takmičarsku 1952. godinu.

Velika očekivanja Čačana u prvoj prvoligaškoj takmičarskoj sezoni osetila su se već tokom pripremnog perioda. Beogradski košarkaški klubovi organizovali su svake godine „Zimski turnir” kako bi se pripremili za takmičarsku sezonu koja je počinjala početkom maja. „Zimski turnir” 1952. organizovan je od 17. januara do 3. februara u sali DIF-a, i na njega je pozvan i čačanski Borac, koji je tako dobio priliku da se sastane sa Crvenom zvezdom, Partizanom, BSK-om, Železničarom, i Radničkim. Trener Denić bio je pesimista, ali ne i Čačani koji su ovaj pripremni turnir doživeli kao takmičarski i konačnu potvrdu kvaliteta košarke svoga grada.

Takvi su bili i izveštaji lokalnih novina sa odigranih utakmica, pisani sa puno emocija i opisa preokreta u mečevima koje je Borac očekivano izgubio. Međutim i pored poraza održavana je vera u perspektivu košarke u Čačku i uspeh u takmičarskoj sezoni. Velike rezultatske razlike sa kojima je Borac gubio utakmice objašnjavane su bolešću mnogih igrača, nepripremljenošću za igru na parketu, dekoncentrisanošću košarkaša-studenata koji su u to vreme morali da polažu ispite, izostankom uvežbanih akcija. Novinari su jedino zamerali izostanak borbenosti, što je razočaralo Čačane koji su dolazili na utakmice, što ipak nije poljuljalo veru u buduće uspehe.

Beograđani su bez mnogo sentimentalnosti ocenili košarkaški kvalitetet „Borca” u tom trenutku. Članak Milorada Sokolovića u „Našem sportu” za Čačane je bio veoma nepovoljan: “Borac je ličio na gimnazistu koji je, preskočivši više razrede, došao na veliku maturu. Bez dovoljno dobre individuaše tehnike, ’Borčevi’ igrači teže podražavanju igre najboljih timova, dodaju loptu uvek iz skoka i najteže pozicije i, naravno, prilikom toga vrlo često greše. Trebalo bi da uproste svoju igru i pokušaju da se bore jednostavno, brzo i korisno.” Međutim, za Čačane je već tada košarka najpre bila igra u kojoj samim stilom i lepotom akcija nadmeću sa protivnicima, a ne samo prosto postizanje poena. Svi su priželjkivali i radovali se pobedama, ali porazi nisu stvarali veliki pesimizam.

Početkom maja 1952. u Čačku je najavljen je početak prvoligaške sezone Borca, sa „veoma interesantnim” utakmicama koje će „prevazići” sve što se do tada videlo u gradu, a opstanak u Prvoj ligi bila bi potvrda kvaliteta domaće košarke.

Borac je prvu prvoligašku utakmicu odigrao sa beogradskom BSK-om na domaćem terenu u Čačku. Meč je završen nerešenim rezultatom 25:25 (pravila su u to vreme dozvoljavala takav rezultat, a vreme napada nije bilo vremenski ograničeno). Čačani su utakmicu očekivali sa nestrpljenjem, bojali su se da će domaći tim lako izgubiti meč, tako da su na kraju bili zadovoljni i raspoloženi. Sa optimizmom su najavljivani sledeće utakmice.

Posle ubedljivog poraza od Crvene zvezde u Beogradu raspoloženje je splaslo. Svi su bili razočarani slabom igrom svoga kluba, a još više poslednjim mestom na tabeli. Porazi su nastavljeni i u narednim utakmicama, a Čačanima je posebno teško pala pobeda Partizana nad domaćim Borcem sa velikom razlikom. Isticali su grubu igru gostiju, udarce bez lopte, slabo suđenje i ukazivali na negodovanje publike. Pošto je Borac izgubio i sledeću utakmicu, nezadovoljstvo je utišano, ali je naglašeno kao je domaći tim vodio do pet minuta do kraja meča.

Posle završetka polusezone 1952. svi su očekivali uobičajenu letnju pauzu pred nastavak drugog dela prvenstva, za koji su već unapred bili određeni termini igranja utakmica. Međutim, KSJ je doneo odluku da drugi deo takmičenja počne odmah posle završetka prvog dela prvenstva, jer se odustalo od slanja reprezentacije Jugoslavije na Olimpijske igre u Helsinkiju (19. jul – 3. avgust 1952). Odluka je važila samo za istočnu, ali ne i zapadnu grupu Prve lige, što je bila velika nedoslednost. Čačani, trenutno poslednji na tabeli ali sa velikom nadom da će opstati u ligi, nisu hteli da prihvate odluku KSJ jer su igrači Borca koji su studirali otišli na polaganje ispita (Beograđani su tvrdili da su išli da gledaju filmove u bioskopima), tako da nisu ni igrali zakazanu utakmicu sa beogradskim BSK-om.

Prema pravilima Borac je automatski izgubio bodove, čime je dodatno smanjiom šanse da opstane u Prvoj košarkaškoj ligi, što prema mišljenju Čačana nije bilo „pošteno”. Kako bi pojačali svoju poziciju u svađi s Beogradom Čačani su citirali zaključke CK KPJ o potrebi masovnog vida fiskulture i važnosti njenog vaspitnog delovanja u društvu. Iz tih razloga eliminacija Borca iz Prve lige (samo zbog menjanja pravila takmičenja) bila je u suprotnosti sa ideološkim ciljevima socijalističke Jugoslavije. Pored toga Čačani su iznosili sumnju i u privilegovani status beogradskih košarkaša-studenata, javno iznoseći pretpostavku da će se njima ispiti na fakultetima odložiti za jesenji rok. Bio je to početak „košarkaškog rata” Čačka i Beograda.

Čačani su javno označili Mija Sokolovića kao istaknutog „neprijatelja”, jer je u dnevnoj štampi „napao” Borac i njegovo rukovodstvo koje se nije mirilo sa promenom pravila posle završetka polusezone. Pod pritiskom lokalne javnosti uprava Borca organizovala je konferenciju na kojoj su zajedno nastupili sa „sa prijateljima sporta u Čačku”. Najpre je ritualno pročitan Sokolovićev članak (pojedini su tražili da se tuži za „klevetu”), a zatim i odgovor Borca što je propraćeno dugotrajnim aplauzom. U nastavku su čitani „materijali” o negativnom odnosu Izvršenog odbora KSS prema Borcu. Na kraju je zaključeno kako je Borac ispravno postupio kada je svojim igračima studentima odobrio odlazak da polažu ispite, iako je počeo drugi deo prvenstva. Potom su prisutni izabrali svoj predstavnički odbor koji će zastupati gledišta koja su izneta na konferenciji i obavezu da pošalju pismo KSS i KSJ u kome će se izneti „stav sportista i prijatelja sporta našeg grada po pitanju kršenja propozicija, takmičenja radnim danom i dobijanja utakmica za zelenim stolom”.

Prema sećanjima savremenika „glavni krivac” za sukob Čačka i Beograda bio je Bora Jovanović prvi profesor na smeru košarke na DIF-u i istovremeno trener BSK-a, kluba beogradskih DIF-ovaca (većinom studenata iz unutrašnjosti). U pitanju su bili klupski obični interesi. Letnji deo lige igrao se u doba kada su studenti odlazili svojim kućama, tako da nisu mogli zajedno da treniraju na fakultetu u Beogradu, a studenti koji su igrali za Borac vraćali bi se u Čačak svojim kućama gde bi osim odmora dobili redovnu i kvalitetnu ishranu čime su popravljali formu. To je bio i odlučujući razlog što se drugi deo prvenstva zakazao odmah posle završetka prvog. Bora Jovanović u to doba imao značajan uticaj u KSJ, prvi predsednik KSS, savezni trener ženske reprezentacije Jugoslavije. Na DIF-u je bio profesor košarke i istorije fizičke kulture. Inače važio je za velikog prijatelja mnogim Čačanima, pa je tako branio je „Šaju” Radivojevića kada je kao igrač Železničara posle napada na sudiju suspendovan. Međutim, u tom trenutku interesi BSK-a bili su prioritetni i u njih se nisu uklapali Čačani sa svojim ambicijama. Nikako ne treba zaboraviti ni saobraćajnu izolovanost Čačka u to vreme, tako da niko nije žudeo sa višesatnim putovanjima neudobnom vozovima do jednog provincijskog grada. Košarka je tada promovisana kao sport za veće urbane centre Jugoslavije, jer bi uspeh nekog kluba u maloj sredini imao slab odjek u javnosti cele zemlje.

Zato je „odjek” u Čačku bio veoma snažan. Čačani su napravili lutku Bore Jovanovića, napunili je slamom i javno je spalili u centru grada ispred „Abraševića” preko puta zgrade Opštine. Bili su to rituali koji su se pojavljivali i na demonstracijama u Beogradu 1952. i 1953. godine, u režiji jugoslovenske vlasti koja se Italijom sporila oko Trsta, kada su spaljivane lutke predsednika italijanske vlade. Međutim, za razliku od Beograda čije je demonstracije organizovala i kanalisala komunistička država, Čačani su imali spontano okupljanje, a „neprijatelj” je bio Beograd.

U jesenjem delu prvenstva 1952. nastavljen je „košarkaški rat” Čačka i Beograda. Borac je odlukom KSJ administrativnim putem dobio jednu utakmicu protiv Crvene zvezde zbog propusta Nebojše Popovića, čime su Čačani trenutno zadržali šanse da ostanu u Prvoj ligi. Čačani su bili veoma gordi na svoj klub jer je pokazao puno veštine u „mačevanju” sa Beograđanima koji su raznim administrativnim i „diskriminatorskim” merama želeli da „uguše” klubove iz provincije. Ponosno su izjavljivali da su se takvih plašili, nisu trebali ni da uzimaju loptu u ruke. Trenutni opstanak u prvoligaškom društvu („u konkurenciji najboljih”) bio je „jedinstven slučaj u našem košarkaškom sportu” za jedan provincijski klub, kako je to isticala lokalana štampa.

Međutim, Borac nije uspeo da dobije dovoljan broj utakmica u drugom delu prvenstva, ali je zato privukao veliki broj gledalaca na svoje mečeve, uključujući i ona na gostovanjima u Beogradu. Na kraju je ispao samo zbog slabije koš-razlike u odnosu na glavnog konkurenta beogradski Železničar iako je u zadnjem kolu kod kuće u Čačku pobedio zrenjaninski Proleter (sa devet, a trebalo je sa 14 poena razlike).

Čačani se ipak nisu predavali, i nisu se mirili sa ispadanjem iz Prve lige samo zbog slabije koš-razlike. Zahtevali su primenu pravila FIBA koja bi im pomogla da administrativnim putem smanje zaostatak zbog neodigrane utakmice sa BSK-om, mada bi striktno primenjivanje tih pravila donelo više štete (izgubili bi i dodatne bodove). Međutim, Čačani su bili uporni i tvrdoglavi, a kraj svih nadanja bilo je poništavanje odluke o administrativnoj pobedi Borca protiv Crvene zvezde u Čačku.

Nova šansa da Čačani ipak opstanu u Prvoj ligi bile su kvalifikacije za njeno popunjavanje organizovane u proleće 1953. najpre u Beogradu, potom i Skoplju. Međutim Borac nije uspeo da pobedi protivnike, čime je definitivno vraćen u niži rang takmičenja.

Tako je Borac ispao iz Prve jugoslovenske lige i ponovo „pao” na nivo Srpske lige, što je veoma nepovoljno prihvaćeno u gradu. Ipak, i dalje se verovalo u kvalitet domaćeg tima i povratak u Prvu ligu, isticalo da je podmladak Borca najviše doprineo popularnosti košarke, što je bio potpuno ispravan put koji je u budućnosti doneo uspeh.

Međutim rivalstvo sa beogradskim timovima se pojačalo, kao i animozitet prema glavnog gradu Jugoslavije, što je u narednim godinama i decenijama sa dobrim razlozima dodatno pojačano.