Blog: Po Sonji se ništa ne sme zvati

6
838

Piše: Isidora Đolović

* Tekst je prvobitno objavljen 23. 9. 2020. na drugom portalu, ali zvuči kao da je nastao baš danas jer se neke stvari nisu pomakle. Tekst nije deo bilo kakve „politike nametanja lika i dela Sonje Savić”, već jednostavno sećanje na umetnicu koja je, retkim sticajem okolnosti, rođena i preminula baš u septembru (15. 9. 1961. ‒ 23. 9. 2008.). Tekst, takođe, pokušava da dokuči razloge neobično snažnog otpora prema Sonji, a koji su u međuvremenu sa svim protivrečnim, ukrštenim pogledima briljantno obrađeni u predstavi „Ko igra Sonju Savić”. Njenog izvođenja, nažalost, pod krajnje neuverljivim izgovorima neće biti ovog, Sonjinog meseca, ali otvorena pitanja traju, kao i rasprave. Zato, između ostalog, (opet) Sonja i zato (uporno) o Sonji…

***

Sećam se, bila sam tinejdžerka kada me mlađi brat pitao u čemu je razlika između („njegovog”) Ace Lukasa i („mog”) Džima Morisona, pošto su, jelte, „obojica koristila drogu”. U prvom trenutku zaprepašćena, odgovorih da, samim tim što mu je uopšte palo na pamet da ih stavi u istu rečenicu i poredbeni odnos, unapred sumnjam kako će mu bilo kakvo obrazloženje biti dovoljno ubedljivo. I dan-danas verujem u to. Onaj ko sam ne uočava razliku između umetnika svetskog glasa i splavarskog muzikanta sumnjive prošlosti, teško će se dati ubediti argumentima sa strane. Problem je što nije jedini.

Inicijativa da se po jednoj od najupečatljivijih glumica srpske kinematografije imenuje ulica u Čačku, njenom rodnom gradu, odavno istrajava. Otprilike svake druge godine čuju se ista „argumentovana” opravdanja zašto Sonja Savić (u očima valjda sve samih moralnih gromada) nije podobna da joj se ukaže ta čast, potvrđujući po ko zna koji put koliko je ubitačna već poslovična filozofija palanke.

„Užasno smo zatrovano pleme. Puni smo predrasuda jedni prema drugima, puni otrova, puni promašenosti. Ovo društvo je grešno: sve što je bilo intelektualno – posečeno je, sve sto je bilo samostalno – zabranjeno je. Ostaje nam nivo propovedanja, što je strašno.”
(Sonja u intervjuu za „NIN”, 1. X 1998.)

Pozivajući se na to da je Savićeva „umrla kao težak džanki, u praznom stanu odakle je rasprodala sav nameštaj da nabavi drogu”, ovi, kako izgleda, neposredni svedoci njenih poslednjih časova i izvršioci obdukcije, potežu vučićevski argument prepun brige za buduće naraštaje: „Kada bi dete pitalo ko je ona, šta biste rekli?”

Nema problema: da je bila sjajna glumica, inteligentna žena, nežna i osećajna duša, subverzivni stvaralac, plemenita i prefinjena ličnost. Svakako jedinstvena i jedna od najboljih u svojoj branši, umetnica prepoznatljivog izraza, obdarena svime što čini pravu ikonu pop-kulture, zaštitni znak svoje epohe. Malo ih takvih možemo nabrojati: Milena, Neda, Sonja, Anica…gde bukvalno sve, od pojave i stava, preko boje glasa, do uloga, predstavlja direktnu asocijaciju na jedno (prošlo) vreme. Rekla bih još i to da se do kraja borila protiv duhovne i mentalne učmalosti ovog podneblja, ostajući verna sebi, ne pristajući na sramne kompromise.

Ali, bojim se da „oni što dolaze za nama” većinom ne mare, niti znaju ko su bili Sonja, Milan Mladenović, Margita Stefanović i ostali na čije „poročne živote” obično tako ostrašćeno aludira javno mnjenje. Kao da su sadašnje kvazizvezde, razni jutjuberi i influenseri, učesnici rijalitija, deca mafijaša i turbo folk „diva” mnogo „zdravije” i uzornije pojave. Međutim, razlika je, baš kao između na samom početku spomenute dvojice, već na prvu vidljiva. Bilo čija intima ne bi trebalo nikoga da se tiče, niti da bude presudna prilikom vrednovanja duhovne zaostavštine. LIČNI ŽIVOT STVARAOCA NIJE IMANENTAN DELU – da jeste, morali bi diskreditovati većinu slavnih pisaca, pesnika, slikara, naučnika koji su imali poroke, mane, slabosti. Na kraju krajeva, za to kako je Sonja završila postojali su, valjda, neki razlozi?

„Ja sam životni dekadent, jer stvarnost i ja nemamo dodirnih tačaka. Danas je nacizam u modi, što znači da moraš da si nasmejan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem parče hleba razdeljeno na četiri dela.”
(20. IV 2006, iz razgovora sa Bojanom Munjinom)

Sonja i njeni ispisnici, kakve god da su im bile privatne istorije, ostavili su nešto umetnički vredno za sobom. Bili su žrtve turbulentnog, teškog vremena, do kraja ostajući dosledni u borbi protiv narastajućeg nacionalizma, neljudskosti, ratnohuškačke atmosfere. Nisu se služili jeftinim trikovima da se dodvore bilo kome. Nesreća je što im se danas preoštro sudi zbog unutrašnjih demona (proizašlih upravo iz navedenog društvenog konteksta), iako su svojim zavisnostima ugrozili i uništili jedino sebe. Svako će, bio mlad ili star, samo ukoliko posmatra širu sliku, uvek znati da razdvoji lik od dela. Slabost pojedinca da izdrži težinu sveta, uz nepobitnu činjenicu da svako od nas različito reaguje u tako neravnopravnoj borbi, trebalo bi da razume bilo koje iole introvertno i empatično biće.

Da navedem nekoliko primera, posve banalizujući: bezmalo svi pesnici francuskog simbolizma, uključujući i slikarsku ekipu sa Monmartra, koristli su apsint (otuda izraz „veštački rajevi”); a Edgar Alan Po je preminuo usled navodnog alkoholičarskog delirijuma. Prust, Lorka, Oskar Vajld, Verlen, bili su homoseksualci (poslednja dvojica zbog toga i robijali), Virdžinija Vulf anoreksična i klinički depresivna, Bajron najverovatnije incestuozan, a Pikaso promiskuitetan. Vojislav Ilić Mlađi usmrtio je suprugu, skadarlijski boemi večito dugovali novac zbog sklonosti prema čašici, samoubicama se ni ne zna broj. Bolje da ne počinjemo s drugom polovinom XX veka….Pa, ipak, to nikako i ni pod kojim uslovima ne bi smelo da utiče na neprolazni sjaj onoga što je iz pojedinačne unutrašnje tame izlazilo na svetlost dana. Možda je to na neki način bila cena? I možda, na kraju krajeva, Sonji nije potrebna posthumna hvala od svakakvih.

„Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija.”
(20. IV 2006.)

„Izgleda da je samoća cena moje slobode”, izjavila je 2008. (svega par meseci pred smrt) za crnogorske „Vijesti”.

Nešto drugo kopka: da li je moguće da je od početka bilo u planu da, znajući kako će razjariti svakoga s gramom preostalog razuma, cirkuzanti iz gradske vlasti naposletku popuste i smire negodovanja objavom da će neosvetljeni, mali park na lošem glasu kod autobuske stanice biti Park Sonje Savić. Da ispadnu plemeniti, urbani, fini…ko će znati?! Pa se pitam: ako baš, baš jako svi zapnemo, hoće li se pod tim pritiskom skloniti i napraviti prostor za neke normalne ljude koji bi se angažovali oko stvaranja uslova za pristojan život (ne samo u Čačku), koji imaju prave, validne diplome, pravo znanje, pravu želju da učine nešto korisno i dobro? Hajde da maštamo….

I da se, u međuvremenu, setimo „Dečke”, njenih reči, njenog skupo plaćenog nemirenja, u eri kada nas uništava teror pozitivne psihologije, namontiranih i fotošopiranih slika života, poltronstva i malodušnosti kao imperativa.

Možda se po Sonji (trenutno) ne može zvati ulica, skver, park, neki centar za kulturu, festival…. ali, joj zato makar septembar zauvek pripada.

Prethodni članakPad prosečnih plata u Čačku i Moravičkom okrugu
Sledeći članakRoditeljski portal Bebac o 10.000 dinara pomoći: Deca nam u školu idu gladna, uozbiljite se

6 KOMENTARA

  1. Niko ovde ne traži da Sonja bilo kome postane uzor. To što bi neka ulica, trg ili park dobili ime po njoj značilo bi vrednovanje njene umetničke zaostavštine koja je impresivna. Malograđanski duh ne sme da odnese pobedu, mada mislim da je već odneo sudeći po komentarima iznad.

    • I lkada dete vidi da se svi dive narkomanima i dodeljuju im ulice parkove i trgove kakvu je poruku dobilo? Još samo da Vučića počnemo da crtamo po zgradama i da mu damo ime trga pa da budemo kompletni idioti

  2. Draga Isidora, znajte da ipak niste ,,džaba krečili,, Kada ljudi krenu da komenarišu neko krene od početka a većina od kraja. Uvek je tako i bilo, samo što su danas svi eksperti zahvaljujući internetu. Bravo za Vaše recenzije i komentare, najteže je danas hvaliti, najlakše je pljuvati.

  3. Ja uporno o tome pisem. A odgovaraju mi da sam maltene zaostala. E pa nisam. Ne volim Sonju Savic. Ne volim njene vulgarne filmove. A ne volim ni njen zivot. Neka ga je zivela, kako he htela. I ne pristajem da njen zivot pude putokaz mojoj deci. Ni njen, ni EKV. Nisam toliko savremena.

  4. Da li biste voleli da vam dete bude kao ona? Ja ne! Dovoljan rszlog za jedno veliko NE po pitanju naziva ulica i bilo čega drugog.
    Voleo bih da mi deca budu kao Dragiša Mišović, Stepa, Radmilo, Kićan, Željko, Nadežda… to su svetli primeri!, čiji murali treba da budu ma najvišim soliterima u gradu, pored naziva ulica!
    Malo nam je što nam je neki Tomislav počasni građanin, a toga ćemo se zauvek stideti!!

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here