Blog: Zvuk tišine i “zakon“ ćutanja

Piše: Isidora Đolović

Postoje dve vrste tišine. Ona isceljujuća, božanstvena, kada osećamo da se nema više šta reći jer sve stoji na svom mestu; u kojoj se, kao u pesmi Depeche Mode, može jedino spokojno i ispunjeno uživati. I ona strašna, prinudna, kada sve ispod površine vrišti, šutira, traži da provali, ali znate da to ne sme da se desi. A ipak, kako kaže druga pesma, takva tišina beskonačno nadolazi i nagriza iznutra: Silence like a cancer grows, u strašnoj uzajamnosti sa svetom spolja, društvom oborenom metastazama.

Tako nam se predugo ne daju otrgnuti reči. Sve deluje besmisleno, kao uzaludno puštanje u vetar, vikanje u prazno, a potencijalno opasno. Uče nas, što život kasnije nakaradno dokazuje, da je ćutanje zlato, odraz vrline, izvor sigurnosti. Ćuti, nikada se nećeš zaposliti. Ako nađeš posao, ćuti dok ne dobiješ ugovor na neodređeno. Ćuti, svakog od nas je neki šef sadista maltretirao, ne možeš biti privilegovana! Ćuti, ne možeš ništa da promeniš. Ćuti, niko ti neće pomoći. Ćuti, botovi su nemilosrdni. Ćuti, nadležni te ignorišu, njima se može sve, tvoj slučaj je nebitan. I, naravno, čuveno: ćuti, uvek može gore.

Ironija je što „komfor” koji se na ovaj način čuva zapravo uopšte nije više od bedne, jedva elementarne namirenosti. Po cenu zadržavanja ponižavajućeg statusa quo, mnogi puštaju da se svet ruši, pravdajući se kako „nije naša briga”. Nesvesni ili namerno bežeći od istine da time, ako baš ne podržavaju, onda – održavaju nepravdu. Umrtvljene empatije, bez solidarnosti, osećaja za pravično, sposobnosti posmatranja šire slike.

I nasilje se dešava, zatim opstaje, upravo jer se o njemu ćuti. Seksualno, akušersko, vršnjačko, mobing, sve zbog kolektivnog ćutanja. Nagrabusiš ako ne ćutiš, a situacija je ovakva upravo jer – ćutimo. Ne ćutiš, pa ostaneš sam, persona non grata u čijem društvu nije bezbedno biti: zaboga, niko ne voli „uzbunjivače”, mračnjake koji se samo nešto žale, depresivce! Živimo u društvu potiskivanja i ućutkivanja. Čitav sistem zasniva se na zakonu ćutanja: „svi” znaju da mnogo štošta ozbiljno ne valja, ali niko ne reaguje, čak ni pred najbližim prijateljima, kako ne bi bio odbačen. Svako prekinuto ćutanje čini vas izopštenikom, ali, dok traje, mi smo (ma koliko nevoljni) saučesnici nepravde i taoci sopstvene savesti. To je onaj glas s početka, koji poput Pinokiovog „nesnosnog” cvrčka ne da mira, pa mnogi (koji ga imaju) pronalaze različite izgovore da ga guše… dok ne postane neizdrživo.

Sada je, možda po prvi put, jedna masovna TIŠINA sasvim druge vrste odjeknula jače od svake galame. Njihovo ćutanje nije samo izraz pijeteta prema žrtvama novosadske, a nedavno i cetinjske, ariljske, nadajmo se ne i još neke tragedije – već opomena i prekor našem ćutanju. To je posledica kancerozne tišine u koju smo se iz raznih razloga povlačili.

Od slučaja Milene Radulović do studentskih protesta i blokada vidimo da neko mora započeti razotkrivanje problema. Potcenjivaće vas, pretiti, razvlačiti proces u nedogled, ali neminovna je lančana reakcija. Ko zna koliko nas još ima istu muku, ali ne sme da se oglasi? Pandorina kutija mora biti otvorena, ako želimo da započnemo isceljenje. Ili će minuti ćutanja biti sve duži.

Studenti su pametniji od nas, jer ne žele da dozvole da dođu u situaciju gde im je rad, pamet, zvanje, neko obezvredio i negirao. Bolje pitanje je, zašto ustanove kulture ćute? Zašto smo dozvolili da nam ono najplemenitije i najlepše podriju iznutra, legalizacijom koruptivnog, vankonkursnog metoda kadrovanja? Odgovor je takođe jedan od onih iz korpusa svi znaju, ali se prave nevešti: ćute, svesni da u svojim redovima imaju pretežno – uljeze. Kultura mora biti kultivisana da bi nadalje funkcionisala i nešto značila.

Studente će – sadašnje, bivše (profesore) i buduće (srednjoškolci) – danas teško razumeti oni koji sami to nikada nisu bili, najčešće čak ni prošli pored zgrade državnog fakulteta. Obrazovanje nas samo po sebi obavezuje na dostojanstvo, etiku, kritičku misao, društvenu osvešćenost. Usađuje nam ideale, želju za boljim svetom čijoj bismo izgradnji doprineli. Knjige, muzika, filmovi, umetnost – opominju da se ne okreće glava, ne zatvaraju oči. Predugo nas sistem uverava kako je sve to nebitno, a okolina ućutkuje potcenjivačkim „ne filozofiraj!”, „ne morališi”, kvazibrižnim „nemoj, poješće te mrak”, kukavičkim, servilnim postupcima povlačenja. Sećamo li se elana i hrabrosti sopstvene mladosti? Ili su mnogi već tada bili oportunisti bez jasnog stava, spremni da se „snađu” i prilagode?

Prvo me na sve to podsetio jedan intervju Jadranke Janković Nešić, apsolutnog uzora u (rok) novinarstvu, kada je tradicionalnoj konstataciji s početka ovog teksta suprotstavila logično, a tako retko potezano: Ne ćuti, uvek može i mora bolje! Zatim, nešto mlađa prijateljica iz Banja Luke je u nedavnoj prepisci primetila kako su me, nažalost, sredina i sve što se dogodilo, naročito protekle godine, potpuno slomili, zaključivši: Kakav si mi heroj bila kad sam bila tinejdžerka, ugledala sam se na tebe, bila si mi uzor. Smatrala sam te hrabrom. Voljela bih da ponovo možeš da budeš hrabra. Naposletku, desili su se studenti. I nije bilo natrag. Verujem da se sada sve lomi, u nama koliko i oko nas. Da je neophodno potvrditi stranu, što apsolutno nema veze sa politikom, već elementarnom čovečnošću. Nije ovo više pitanje lične koristi, već dobra i zla, pravde i zločina, života i životinjski elementarnog postojanja. Slobode i straha. Svetlosti istine i tame neznanja.

Možda su svi (bukvalno ili figurativno tokom ovih deset i više godina) izgubljeni životi državi i njenim organima tako jeftini, banalni, zamenljivi: ali, naši životi su jedini koje imamo. Sami biramo hoćemo li ih proživeti kao ispravne, samosvojne ličnosti ili „drhtava stvorenja”. Naša dela mogu uticati na druge, povezivanja u solidarnosti menjaju svet. Kada smo u novembru obeležavali tridesetogodišnjicu smrti Milana Mladenovića, pored mnogih bolno relevantnih citata ubedljivi lajtmotiv večeri bila je „Zemlja”. Najlakše je reći: idi, ako ti ne odgovara. Ovo je i naš grad. Naša država. Naš trenutak da se branimo. Za neku mirnu, spokojnu tišinu koja će nastati kada sve laži, pretnje i ogrešenja budu izneti na videlo, osuđeni i zauvek iskorenjeni.

Kada ne budemo imali šta da prećutkujemo…