Intervju – Zoran Radisavčević: O Arsu, Radmilu, Conji, dogovorenim utakmicama, banerima u hali, Muzeju košarke…

ČAČAK – Zoran Zoki Radisavčević je poznat po svojim značajnim doprinosima u svetu košarke, ali njegovo sportsko putovanje počelo je mnogo pre nego što se opredelio za ovaj sport. Kao dečak igrao fudbal, stoni tenis, pa zatim prešao na košarku. Interesantan je period stonog tenisa u dvorištu porodične kuće.

• Treneri, stanari, ukućani, svi smo bili pingićari. Od Miloja, Stanimira Pejaka, sa suprugom, Vapinog (direktor Gimnazije, prim. aut.) sina, Branka Tolovca, Vesne Kaljević… Šta je interesantno? Vesna nas je uvek dobijala na takmičenjima, mi u dvorištu, a sto za tenis napravio je moj otac – seća se Zoki Radisavčević na početku intervjua za Kablarnet.

Košarku ste počeli da igrate slučajno?

• Tako nekako. Svirao sam harmoniku zbog toga što sam želeo da sviram. Profesor Rašović mi je držao privatne časove i od trećeg do šestog meseca me ubeđivao da odem da polažem. Na kraju sam otišao i ušao u prvu učionicu gde sam položio prvu godinu. U drugoj, drugu godinu, u trećoj, treći razred, ali mi više nisu dali. Bilo bi neozbiljno, sa naše strane, da položiš svih šest razreda. Dok sam svirao glava mi je gledala u nebo, kičma iskrivljena u obe ose i završio sam kod doktora Ljubiše Dmitrovića. Dragi doktor mi je rekao da moram da se bavim sportom pa sam krenuo na košarku.

Znači tako ste zavoleli košarku?

• Da, i moji uzori su bili naši tadašnji reprezentativci Kićanović, Ćosić, Slavnić, Dalipagić… Ne smem da zaboravim na Princa, Mirzu Delibašića – Kinđe. Zahvaljujući Kići i mi smo uporno trenirali i kopirali ga. Eleganciju, koju je imao Delibašić, sada nema nijedan sportista.

Kako ste počeli da trenirate?

• Veoma bitna informacija. Počeo sam da treniram u školi košarke, na nivou celog grada Čačka. Svaka škola je imala po dve ekipe pod pokroviteljstvom košakaškog saveza. Iz tih škola košarke igrači su odlazili u Žele ili Borac. Pripadao sam, regionalno, Železničaru, jer sam učio u“Milici“, ali sam otišao u Borac. Prilično sam odskakao mada sam igrao za B selekciju škole. Ispred mene su bili Dražen Jeremić, Milenko Čolović… Da ne nabrajam. I tada sam shvatio da jedino radom može da se postigne rezultat. Kićan je lepo kazao, “dovoljno je 10 odsto talenta, ostalo je rad“. Počeo sam u mlađim kategorijama i prvi koji me je zapazio bio je Skako Strugarević.

Kada Vas je Skako Strugarević video bio je prijatno iznenađen?

• Tako nekako. Počeo sam da igram za selekcije Borca, kadete, juniore… Trenirao nas je Skako, pa Janjo u juniorima. Janjić je bio perfektan juniorski trener. Sećam se i sada, na 15 dana, pre odlaska na juniorsko prvenstvo tadašnje Jugoslavije, gde je nosilac igre bio Željko Obradović, Pelikan, Marković, Iso… Janjo je bio smenjen. Bili su tu još Balša, Redžo, Tolja… Rekoh, postali smo šampioni, ali zanimljivo, ekipu koju je napravio Janjo preuzima Rokli. Zoran Stefanović je bio odličan juniorski igrač, napredan, sportski građen, preteča atletskih igrača. Sledeće godine osvajamo treće mesto jer nije bilo Pelikana, Željka… onih koji su izašli iz generacije. Juniorska ekipa je dala prilično kvalitetne igrače koji su padali preuzimanjem Roklija.

Da li prelazite u prvi tim?

• Da, ali uh. Konkurencija, na poziciji bekova, je bila vrlo zanimljiva: Arsić, Kurćubić, Tomić, Androić, Obradović, sve sam vam kazao. Nisam želeo da sedim na klupi i prelazim u Žele sa kojim smo, ekspresno, ušli u više rangove. Pokazao sam raskošni talenat, a ličnu zahvalnost od Ćureta, Radoslava Ćurčića. Svi smo ga podržavali jer je bilo očigledno da je veliki kapacitet. I Ćure je postao veliki igrač. Conja je tada vodio Borac, a Prevo Žele. Nakon Železničara vraćam se u Borac gde sam tri godine bio kapiten. Od igrača pominjem mlade Džolija, Čurija, ali i veoma zanimljivog Miloša Rutovića koji je iz Crne Gore došao kod nas. Dobar igrač koji nije mogao da prođe zbog jake konkurencije. Igrao je odlično, ali je bila jaka konkurencija od Marka Ivanovića, Dobrila Jojića itd…

Igrali ste sa igračima koji su bili značajno stariji, ali i mlađi od Vas. Veliki raspon u godinama?

• Tačno. Sa Radivojem Živkovićem, sa Mirkom Drobnjakom, sa Vučkom iz Kruševca… Grbović je igrao za Borac u godinama kada sam prešao u Žele, pa je otišao. U Borcu je bio i Aca Nikolić, kao trener, pa kada je otišao u Partizan prešao je i Grbo.

Kada ste pomenuli čuvenog Profesora neku reč o njemu?!

• Prosto je neverovatno da smo doveli trenera takvog kalibra. I što je još veći kuriozitet, nije došao zbog novca. Prepoznao je klimu, kvalitet igrača… Nije došao zbog para.

Vojska, Žele dve godine, povratak u Borac i uvele su se trojke?

• Interesantno tada su se gledali procenti za trojke, slobodna bacanja, šut sa distance, ispod koša… Vodilo se nekih osam parametara i sećam se da sam na sedam parametara bio između prvog i trećeg mesta. Svi smo bili imeđu 70 i 80 odsto, a kad promašimo bacanje, to je zemljotres. Sada kad neko ima 40 odsto, vau.

Kada ste Vi bili aktivan igrač važilo je pravilo da tek sa 28 godina možete da odete iz kluba?

• Mi nismo bili ugovorom vezani za klub, ali nije se moglo, osim ako te klub ne pusti. Zanimljivo, koji su igrači, i kakvi, otišli. Dakle, neko ih je pustio, ne sumnjam već znam da je neko imao interes. Klub nije. Odlazili su Grbo, Željko, Vlade, da ne nabrajam sve, zna se koji igrači su otišli iz Borca. U tom periodu se nije toliko medijski ispratio Borac. Kao danas, što je logično zbog sveukupnog napretka. Bio sam najbolji trojkaš u staroj Jugi, ali nikada nisam dobio nagradu, čuveni pehar. Tri godine zaredom, od prve, kada su se pojavile trojke, a znam i zašto. Nekom nije odgovaralo da meni uruče. Takođe, prvi intervju sam imao kada sam nastupao za juniorsku reprezentaciju i bio kapiten i pokojnom Draženu. Bio sam najstariji, a imao sam jedan intervju u Sportu. Sudbinu igrača krojili su Mišović i Aco Stefanović. Bio sam mlad i nisam kapirao kako se ta “igrica“ igra. Kada sam shvatio bilo je kasno. Neki su forsirani, a pojedinci nisu, zbog rodbinskih ili finansijskih odnosa. Radilo se po direktivi.

Vi ste vojsku služili u Zagrebu?

• I trenirao sam sa Cibonom u kojoj su igrali Aca Trica, Gospodnetić, Knego, Čutura i ostali. Danko Cvjetićanin je moje godište i nastupali smo jedan protiv drugog. Družili smo se, odličan prijatelj…

Usledio je prelazak u Rabotnički?

• U 28 godini sam igrao sezonu u kojoj sam se bukvalno igrao. Posle utakmice sa Rabotničkim dobio sam poziv od njih. Iskreno, nije mi se išlo jer smo igrali utakmice u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Šibeniku, Zadru, Podgorici, Splitu, a meni da zapadne Skoplje. Plakao sam do Skoplja, gde idem, Bože moj. Takođe, u povratku, plakao sam do Čačka što se vraćam. Nisam želeo da idem, a moj brat Željko Lazović mi kaže suprotno jer smo u Borcu igrali za stipendije. Da bih odbio Rabotnički, u Borcu sam dobijao prvi ugovor, kažem cifru puta pet, premije takođe… Kažem, ne mogu da živim u hotelu, ne mogu da spremam hranu, oni kažu živiš u stanu, hraniš se u restoranu. Sve su dali i mi smo se dogovorili.

I šta su očekivali od Vas?

• Očekivali su pobede nad Radničkim, Zorkom, Slogom i Borcem u Čačku. To su bili direktni rivali. Direktor Rabotničkog mi je kazao: u Skoplju ćemo da ih pobedimo i bez tebe. Tim je bio za svaki respekt, Davitkov, Bogosavljev, Jolović, Zivčević, Kanjevac, Vukadinović… Trener Žare Markovski, genijalac, napravio je ozbiljnu inostranu karijeru.

Već ste u prvoj polusezoni igrali na strani protiv ovih rivala?

• Dobili smo Radnički u Beogradu, Zorku u Šapcu, Slogu u Kraljevu. Bez lažne skromnosti dominirao sam. Poslednje kolo igramo u Čačku, pola dvorane me grdi, druga polovina smiruje. Spiro smiruje navijače koji me provociraju. Zašto, pa utakmica je dogovorena da mi izgubimo, a Spiro je to znao. Bratski klubovi su se dogovorili na nivou klubova. To mogu slobodno da kažem jer znam koje utakmice su bile dogovorene i u nekom ranijem periodu. Recimo, Borac u Valjevu protiv Metalca. Svi igrači su znali osim Mirka Drobnjaka koji ih je sam dobijao. Trener hoće da ga izvede sa parketa, ali Mirko ne želi da ode na klupu. To je priča starijih koji kažu Drobnjak bolji od devetorice iz Metalca i tek ga sudije izbacuju sa pet ličnih.

Da li želite da govorite na temu banera koji su podignuti u hali?

• Šta je problem u Borcu? Nisu shvatili kako jedan klub funkcioniše, od uprave, od odnosa prema seniorima, mlađim igračima i selekcijama. Po mom mišljenju, trener najmlađih selekcija mora da ima najveću platu. Oni su uglavnom malo plaćeni, možda se nešto izmenilo, ali kasno. Nisu ukapirali kako funkcioniše marketig, mnogo je bitan. Pričao sam sa ljudima koji su vodili Borac, oni to znaju, ali treba sprovesti u delo, ali oni koji to treba da odrade nemaju sluha. To što hoće da urade je fenomenalno, sjajan marketinški potez po uzoru na NBA ili Evroligu. Međutim, moraju se napraviti parametri, kriterijumi, šta se traži. Da li biramo igrače koji su značajni za Borac ili za grad Čačak?

Vi smatrate da je potrebno razdvojiti kriterijume. Odvojiti zaslužne košarkaše – sportiste grada od zaslužnih igrača Borca?

• Borac je klub koji ima istoriju. Međutim, ne slažem se u odabiru igrača koji treba da prezentuju klub. Zbog čega? Bitni su parametri i to šta se traži. Pojavio se tekst, iz Borca, u kome se kaže postavićemo banere igrača koji su zaslužni za klub i za grad. Po mom mišljenju to je pogrešno. Da li biramo košarkaše koji su bitni za klub ili za grad? Ukoliko biramo igrače bitne za Čačak, da li znate koliko igrača moramo da odaberemo? Međutim, oni nisu bili dovoljno u klubu. Slažemo se da ima sijaset sportista koji nisu igrali u Borcu, a zaslužni su za sport grada. Na onom ranijem baneru, “Cepamo mrežice – pišemo istoriju“ bili su Radmilo, Kićan i Željko, ok. Sada je spisak proširen za dvojicu. Moguće da grešim, ali prihvatam ukoliko grešim. Šta su parametri kojima određujemo legende kluba? Da analiziramo igrače. Radmilo Mišović, ubedljivo mora da stoji kao igrač! Radmilo je veoma zalužan za razvoj sporta i kluba, ali samo dok je bio aktivan igrač. Sve ono što je došlo posle igračke karijere je loše. Direktor kluba mora da poznaje, govori i neki strani jezik. Dobro, u to vreme možda si i mogao bez znanja stranog jezika, ali je danas nemoguća misija. Direktor kluba mora da ima bogat vokabular, fond reči, dobru komunikaciju sa ljudima. Šta je sa generacijama košarkaša? Voleo bih da nam Radmilo poživi još 40 godina, da vidimo koliko će još dresova da promeni. Počeli smo razgovor sa podatkom da se smenjuje čovek koji je izborio finalni turnir i postavlja se čovek koji govori: “Proiđi raket“..

Idemo dalje…

• Do skora Dragan Arsić nije bio u igri. Tvrdim da nije postojao veći profesionalac od Arsa, ne samo u Borcu, u tadašnjoj ligi. Svaki Arsov trening bio je kao utakmica. Svaki trening je odrađivao kao da igra utakmicu. Čuvao sam ga na treninzima i pošto više nisam znao šta da radim udarao sam ga pesnicama, lomio ruku… Nikada reč nije izgovorio, sve je trpeo. Pojedince, ako slučajno zakačiš, u klubu je tragedija. Tu su već počela da se pokazuju lica. Arsić apsolutno zaslužuje.

Zoki Radisavčević dolazi do Marka Marinovića?

• Malina je predstavnik mlađe generacije. Pitam sebe koliko je igrao košarku u Borcu, kakvi rezultati su bili, kakva je bila situacija u klubu, koje rangove takmičenja su igrali, KLS, ABA 2… Dolazim do zaključka, jesam za Malinu jer je čovek iz mlađe generacije”.

Kićan i Žoc?

• Obojica su više nego zaslužni za nagradu grada Čačka, po njima nas prepoznaju. U Borcu su kratko igrali i moraju da dobiju najviša priznanja Čačka. Košarkaški ljudi moraju da se opredele za prave parametre. Evo, Mirko Drobnjak je odigrao najveći broj utakmica za Borac, najveći broj sezona, preko 3.500 koševa. Čovek za primer na parketu i u privatnom životu. To je legenda kluba. Možda pojedinci koji su birali i ne znaju ko je Mirko Drobnjak? Dakle, razdvojiti zaslužne sportiste, košarkaše, Čačka i zaslužne za klub. Pitanje, ko je birao zaslužne igrače, sa kojih pozicija, njihove reference, kredibilitet…

Krajem osamdesetih godina Borac je imao moćnu upravu?

• Da, 77./78./79. godine, slagaću vas, Borac je u upravi imao privrednike, i to kakve. Tražili su rad, red, disciplinu i rezultate, a oni će da plaćaju. Međutim, bilo je lobiranja i među igračima. Uprava je smenjena jer nekom nisu odgovarali i postavljaju se ljudi koji slušaju. Od tada rezultati padaju.

Negde 1987/88. godine trener Vam je bio i Nenad Trajković?

• Da li ta sezona ili sezona posle. Bio je pomoćnik i u Partizanu. Trenirali smo i kazao mi je da je puno obišao, ali da ovakvog igrača nije video. Posle treninga ostajemo da šutiram slobodna bacanja, 10:10; 20:20; 50:50; 80:80; 90:90. U jednom trenutku predlažem da promenimo igru jer ovako mogu do sutra. Da šutnem u prednji obruč, da udari u tablu i da lopta uđe, pa da stane na polje i da se vrati u koš. Nenad nije mogao da veruje. Drago mi je što je uspeo.

Kako ste postali najbolji trojkaš stare Jugoslavije, u procentima?

• Trenirao nas je legendarni Maško Purić. Prvi je počeo da šutira sa velikim lukom, lopta leti ka košu, a ti možeš da odeš po vodu. Maško je osetio kvalitet i kaže mi: “Da li želiš da postaneš kvalitetan igrač?“. Naravno, trening se završava, a meni Purić daje loptu i kaže: “Kad ubaciš 200 trojki ideš kući, a loptu ti niko ne vraća“. Postavljam pitanje, a šta ću ako ne ubacim do večernjeg treninga? Maško podvlači: “Ništa nastavljaš sa treningom do 20.00 sati, a posle nastavljaš sa trojkama“. Vidim koliko je sati, brzo šutiram, idem po loptu, pa opet, i tako tri meseca. To je vrlo prost fazon kako postaješ šuter. Od rada sve zavisi, a tako su radili Radmilo, Arso, Vlade… Svi su bili veliki radnici.

Zoran se u razgovoru dotakao igrača koji su proslavili ime grada Čačka, a nisu dobili adekvatno priznanje. Takvih košarkaša ima.

• Da, a dobili su priznanje kao legende Borca gde su možda odigrali sezonu i po ili dve. Po tim parametrima zbog čega Goran Grbović nije zaslužan igrač Borca. Odigrao je dve sezone, bio je prvi igrač koji je podsećao na NBA igrača, borbenost, skokovi… Pa zakucavanja sa penala. Bio je vrhunski igrač u svakom parametru.

Zoki se dotakao Rajka Maravića i doktora Bola Denića?

• U poslednjoj sezoni, na poslednjoj utakmici, uzeo je dres i bacio članovima te nove uprave. A bio je baš dobar igrač… Sve me to podstaklo da malo progovorim i probudim svest kod Čačana koji mnogo vole košarku. Malo se kosimo u donošenju nekih odluka, da li biramo najbolje za grad ili za Borac. Da nije bilo doktora Bola Denića, koji je doneo košarkašku loptu u Čačak, ko zna šta bismo radili. I kada bi počeli sa košarkom. Ove moje reči će izazvati burne reakcije, ali to me ne zanima. Važnije je da se isprave neke pogrešne odluke. Sa svima sam u dobrim odnosima, ali nije mi bitno da li će neko da se naljuti.

U Sokolonani se priprema Muzej košarke. Kakvi su Vam stavovi?

• Nisam znao ko radi, šta se radi. Igrom slučaja dobio sam snimak šta je odrađeno i to pre par meseci. Kada sam pogledao snimak došao sam do zaključka da je tuga i jad za takav prostor. Toliki prostor je poluprazan, eksponati koji su bili postavljeni su u najblažu ruku smešni. Pitao sam se ko je predložio, ko je bio, na početku, uključen u priču, ko sada vodi aktivnosti? Kaže dali su firmi iz Vojvodine da priča o istoriji naše, čačanske, košarke. Odmah mi je prošla misao, da li ti znaju ko je Medo, a ko Ćezo? Uz Lekića, aktuelnog ekonoma, to su ljudi od kojih ste mogli da dobijete sijaset informacija.

Naš sagovornik se dalje pita, kako su oni dobili informacije?

• Kažu ušli su u arhivu. Pa ja sam tokom razgovora već kazao kakvo je bilo sportsko informisanje u gradu. Članci su izlazili jedino o “podobnima“, ne politički podobnima već su radili prstići po džepu. I sad će oni na osnovu arhive da donose odluke o Muzeju košarke! Gde su vam tolika odlikovanja, nagrade, koje naši sportisti imaju. Dalje, sve je crno… Da li ste pričali sa sportistima, velikanima, kažu nismo, pa zbog toga vas i bojkotuju. Vi nemate ni jednu juniorsku medalju, bili smo juniorski prvaci Jugoslavije. Da li znate da postoji lopta sa kojom se igrala oproštajna utakmica Radmila Mišovića? Na toj lopti su parafi svih igrača Borca i Bosne. Znam i ko ima i koliko ljudi ima bitne rekvizite, medalje, pehare… Pitali su, da li mogu da dođem? Nema problema, mogu, ali prošlo je šest meseci. Niko me nije pozvo i sada mi ne pada na pamet.

A doktor Zoran Coko Antonović kao značajan izvor za Muzej košarke?

• Pre svega izuzetan čovek i lekar. Bio je na specijalizaciji, a radio je kao doktor Borca. Coko ima gomilu informacija, ali sam shvatio da su ga “cenzurisali“. Doktor Antonović je živa enciklopedija, hroničar dešavanja u Borcu. Dalje, došlo se u situaciju da li će i Radmilo da bude u Muzeju košarke.

Da li je lepo pročitati da su mladi Bjelić, Šušić u Realu odnosno Bajenu?

• Tu je i mladi Radović, da li će on da ostane? Petar je moj kumić i bio bih presrećan kada bi ostao u Borcu ili da pređe u bilo koji veliki domaći klub. Treba čitati između redova… Za Andreja i Andriju, reprezentaciju Srbije je odlično što su u Madridu i Minhenu. Za Borac i srpsku ligu, takmičenje, nije. Isto važi za ostale mlade igrače. Naše generacije su bile osakaćene jer nismo, pre 28 godine, mogli preko. Ako bih sada birao, odlučio bih se za novu varijantu. Interes igrača i reprezentacije. Šulova ideja, ideja sjajnog oca, supruga, čoveka, ali besprekornog čoveka, je odlična. Skoro sam je pročitao, škola košarke na nivou grada. To bi morala da bude posebna firma, da se centralizuje, ali opet će preovladati lični interesi. Recimo, ono što su radili Joja, Ratko, Vlade je bilo sjajno i to je u jednom momentu sačuvalo gradsku košarku. Kao i u uspešnim firmama koje dostignu nivo, moraš da promeniš organizaciju da bi i dalje napredovao. U suprotnom staješ, pa zatim padaš…

Koliko čitate komentare čitalaca, navijača Borca?

• Malo, ali vidim po izjavama koja generacija su komentatori, mlađa, srednja ili najstarija… Predlažu Zeca Milisavljevića, Mira Radoševića, Stepija za trenera… Odlično, svima je bila čast da budu u Borcu, odigrali su odlično ili vodili ekipu. Međutim, koliko su se zadržali u Borčevom dresu, sezonu, dve ili nekoliko. To je nedovoljno. Možda je Stepi bio bolji trener od Conje Koprivice, po mom mišljenju nije, ali Conja je dao život za naš klub. Conja je dao život za Borac. Ne kažem, Stepi je imao osećaj, njuh za košarku, znao je da oseti igrača, imao je kvalitet, ali nije legenda Borca. Naročito jer me jurio tri dana, pred utakmicu, da bi Šabac opstao u ligi. Ma ne postoje ti novci moji sinovci! I da li znate šta je tragedija, novce naravno nisam uzeo, a mi smo izgubili. Pa da pogađamo šta se dogodilo, uđe se u statistiku i sve je jasno. A to deca danas ne znaju.

A Darko Rajaković, NBA trener?

• Svaka čast, napravio je sjajan uspeh u najjačoj ligi. Grad mora da ga “obeleži“ kao značajnog trenera koji pronosi slavu Čačka. Međutim, malo je bio u Borcu. Nemam ništa protiv igrača, trenera već slažem kockice, gledam statistiku. Da zaključim, Bole Denić, Radmilo Mišović, Mirko Drobnjak i Dragan Arsić. Žoc i Kićan su veliki igrači, značajni za Čačak, Srbiju, svet… Marko Ivanović je odigrao mnogo utakmica za Borac, učestvovao je u osvajanju bronze u juniorskoj konkurenciji. Odigrao je teških sezona, dovoljan broj, stavio bih i njegov dres, ali ne sada. Takođe, i Malinu, ostavio bih da se na tri godine kači baner, dres, nekog igrača. Dobra inicijativa, ali ne treba žuriti – zaključio je u velikom intervjuu za Kablar net nekadašnji igrač Borca Zoran Zoki Radisavčević.

Izvor. Kablarnet/Đ. Mečanin