Piše: Miloš Timotijević, istoričar
ČAČAK – Aleksandar Kerković, rođen 2. maja 1922, danas je nastariji košarkaš u Srbiji. Spada u pionire košarke u Čačku. Sticajem okolnosti Čačak je već 1945. godine stvorio dve košarkaške ekipe Borac i Radnički tim „Fabrike hartije” koji je osnovao Aleksandar Cale Kerković.
Familija Kerković je poreklom iz Mokre Gore i slave Nikoljdan. Aleksandrov deda Đorđe i otac Radomir živeli su u Užicu. Otac Radomir bio je vojno lice, nosilac Albanske spomenice i u braku sa Milicom Cvetković dobio je sinove Aleksandra i Ljubomira i ćerke Radmilu i Slobodanku. Aleksandar se rodio u Kraljevu, ali je ubrzo sa porodicom prešao u Čačak gde je učio osnovnu školu, a Gimnaziju u Gornjem Milanovcu i Čačku. Neposredno pred Drugi svetski rat Aleksandar je postao blizak komunističkom pokretu, kao i njegov brat od strica Savo Kerković (1909-1943), koji je proglašen za narodnoh heroja. Poginuo je na Glamočkom polju zajedno sa Ivo Lola Ribarom.
Košarka je tokom okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu doživela ekspanziju. Od 1942. redovno se igralo Prvenstvo Beograda, a Nacionalna služba rada je širila ovaj sport po Srbiji kao jedan od načina da se kanališe energija omladine.
Tako se 1942. i Aleksandar Kerković upoznao sa košarkom, na prinudnom radu u mestu Skela kod Obrenovca. Na rad su ga oterali Nemci, a u logor u Smederevskoj Palanci za prevaspitavanje komunističke omladine kvislinška uprava. Upravo na predlog Kerkovića u ovom logoru su postavljeni prvi koševi, a sa njim je i u Skeli i u Smederevskoj Palanci bilo puno Čačana, između ostalih Branko V. Radičević, i Mladomir Puriša Đorđević.
Kada se posle oslobođenja Kerković vratio u Čačak podigao je u „Fabrici hartije” košarkaško igralište, ali radnicima se nije svideo novi sport. Već 1946. fabrički tim Radnički fuzionisao se sa Borcem za koji je tim Kerković odigrao nekoliko utakmica, uključujući i prvi meč u Kragujevcu u leto 1945. godine.
Aleksandar Kerković se 1946. upisuje na Medicinski fakultet u Beogradu, potom iste godine prelazi na Državni institut za fiskulturu (DIF), u prvu generaciju studenata, gde je i diplomirao 1949. godine.
Prvo radno mesto posle završetka studija dobio je u Komitetu za fizičku kulturu FNRJ u Beogradu, na mestu referenta za sport. Posećivao je jugoslovenske republike i držao seminare za razne sportove. Potom je radio kao profesor fizičkog vaspitanja u Gimnaziji i Učiteljskoj školi u Šapcu (1951-1955) gde je osnovao košarkaški klub, organizovao odbojkaške utakmice i teniske mečeve.
Aleksandar Kerković oženio je 1947. Biseniju Marković (1926-2010), koja je rođena u Bresnici kod Čačka u učiteljskoj porodici. Gimnaziju je završila u Čačku, a DIF u Beogradu. Zaslužna je za razvoj ženskih sportova u Šapcu.
Aleksandar i Bisenija Kerković preselili su se u Niš gde su radili na Višoj pedagoškoj školi, kasnije na grupi za fizičku kulturu Filozofskog fakulteta u Nišu. Aleksandar Kerković magistrarao je 1966. na Visokoj školi za fizičko vaspitanje u Beogradu („Tretiranje fizičke kulture u listu ’Politika’ od 1945. do 1965.”), a doktorat je odbranio 1974. na Filozofskom fakultetu u Nišu („Fizička kultura i slobodno vreme”).
Već 1974. izabran je za višeg predavača, 1975. za vanrednog profesora i 1977. za redovnog profesora. U više navrata bio je upravnik Studijska grupa za Fizičku kulturu Filozofskog fakulteta u Nišu, u dva mandata prodekan, da bi 1987. u penziju otišao sa mesta dekana. I dalje je ostao angažovan na Filozofskom fakultetu na poslediplomskim studijama iz oblasti filozofije sporta.
Predavao je na katedri za Teoriju i metodiku fizičkog vaspitanja i rekreacije i na katedri Sportskih igara. Istovremeno je na katedri Individualnih sportova organizovao kurseve plivanja i skijanja. Bio je mentor ili predsednik komisije u više stotina diplomskih radova.
Bio je gostujući predavač na Medicinskom fakultetu u Skoplju, na fakultetima Univerziteta u Prištini, Prirodoslovskom fakultetu u Splitu na predmetu sociologija sporta. Imao je studijska usavršavanja u SAD i Švajcarskoj.
I nakon odlaska u penziju nastavio je da istražuje i piše naučne radove iz oblasti sporta i fizičke kulture. Član je Akademije duhovnih posvećenika F.M. Dostojevskog.
Aktivno je učestvovao u formiranju mnogih sportskih klubova u Srbiji kao sportista, trener ili član uprave. Kada je u pitanju košarka bio je u izboru igrača za nacionalni tim 1949, trenirao je Student iz Niša, ali je ipak više bio prisutan u drugim sportovima. Igrao je na poziciji fudbalskog golmana, imao je poziv reprezentacije i bio je prvak Univerziteta u Beogradu u skoku u vis 1949. godine.
Sa suprugom Bisenijom dobio je sina Milana (1950) koji je magistrirao iz oblasti sportskog novinarstva u Novom Sadu. Bio je direktor i sportski novinar na Radio Nišu. Ima dva sina i dve kćeri. Aleksandrova ćerka Jovanka Kerković, udata Aranđelović (1961), magistrirala je klavir na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Zaposlena je kao vanredni profesor na katedri za klavir Fakulteta umetnosti u Nišu. Ima dva sina.
Aleksandar Kerković je napisao 26 knjiga i više desetina naučnih članaka. Kada je u pitanju čačanska košarka nezaobilazna je monografija „Radmilo Mišović” (1972), kao i knjiga o fudbalskom klubu „Tim Borca bio je kompletan” (1986).
Aleksandar Kerković odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim vencem (1969) i Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom (1975). Dobitnik je niza priznanja za doprinos sportu.
