Kako je Milan iz Ostre čuvao mir na Sinaju

ČAČAK – I danas emotivno doživljava svaki sukob za koji čuje da se dogodi na Bliskom istoku. Vezan za to nemirno područje davnim doživljajima iz vojske, Milan Katanić (79) iz sela Ostra nadomak Čačka prati i najnovije ratove koji se vode u oblasti legendarnog Sinaja, poluostrva koje je važno i Arapima i Izraelcima, a na kojem su decenijama angažovane međunarodne mirovne snage. Pre skoro 60 godina i Milan je bio jedan od njih.

Te 1966. naša vojska, koja je u to vreme bila četvrta vojna sila u Evropi, čuvala je 250 kilometara graničnog pojasa između Egipta i Izraela na Sinajskom poluostrvu. Pored zemljaka Radomira Markovića, Milan Katanić je bio drugi Čačanin u tadašnjoj 19. smeni jugoslovenske vojske na Sinaju, a danas ovaj Ostrovac (meštani sela sebe tako nazivaju) seća se neobičnih okolnosti pod kojima je kao vojnik i, kako kaže, običan garnizonski brica dobio ulaznicu za mirovnjake, u koje tada nije mogao da uđe svako.

Na služenje vojnog roka je otišao 1965. godine, 15 dana nakon što mu se rodila ćerka Vera, iz braka sa lepom Stanom, koja mu je tri godine kasnije rodila i sina, a sa kojom i danas živi.

• Raspoređen sam u pešadiju u mesto Pivka kod Postojine u Sloveniji. Nekako je ispalo da sam dobio zaduženje da šišam i brijem vojnike, što se ispostavilo kao dobro jer sam bio pošteđen mnogih fizičkih obaveza koje je vojska tada imala. Međutim, nakon nekoliko meseci pozvao me je kapetan da se hitno javim u komandu, nisam ni slutio da ću koji mesec kasnije biti deo najboljih pripadnika vojske SFRJ koji su imali mirovnu ulogu na Sinajskom poluostrvu – priseća se u razgovoru za “Politiku“ ovaj penzioner vremena kada se divio fotografijama jugoslovenskih vojnika koji su tamo bili pre njega, a njihova lica su krasila zidove kasarne u kojoj je bio.

Tada nije ni slutio da će se na istom tom zidu naći i njegova slika.

• Ni živ ni mrtav sam otišao na taj razgovor, a kao i svaki vojnik mislio sam da je neka nevolja u pitanju. Međutim, kapetan je tada kao iz vedra neba izustio pitanje: „Da li bi ti, Kataniću, išao u mirovnu misiju na Sinaj?” Zatečen situacijom i okamenjen od straha, odgovorio sam: „Da, druže kapetane, išao bih!” I da mi se nije išlo, to se nije smelo reći – priča Milan.

Daleki Egipat mu tada nije bio ni na kraj pameti, jer je mesecima smišljao druge planove. Želeo je da se domogne odsustva, jer su u selu pravili babine njegovoj tek rođenoj kćeri.

• Smislio sam da mi tadašnji predsednik mesne zajednice pošalje telegram, da mi je majka teško bolesna i da želi da me vidi, jer u to vreme drugačije odsustvo nije moglo da se dobije. Pravi razlog, babine, ni u ludilu nisam smeo da pomenem. Kapetan je nastavio da me ispituje. Čitajući nekakav dopis ispred sebe, pitao me je ko su mi roditelji, čime se bave. Rekao sam sve kako jeste i napomenuo da moj otac Milun nije služio vojsku zbog srčane mane koja mu je na regrutaciji otkrivena. Na svaki moj odgovor, on je klimao glavom a papir ispred sebe nije ispuštao iz ruku. Najednom me pitao: „A ko ti je tast?” Odgovorio sam da je on običan zemljoradnik iz Ostre koji je nakon odsluženja vojnog roka u Mariboru bio član narodne milicije. Kapetan je zadovoljno klimnuo glavom jer se moj odgovor očito poklapao sa onim što mu je pisalo na papiru. Tada nisam znao da sam zahvaljujući tastu, koji je bio ,,bezbednjak”, dobio mesto u mirovnjacima jer druge naročite kvalifikacije za to realno nisam imao – kazuje Katanić, dodajući da je mnogo godina kasnije saznao da je služba njegovog tasta bila preteča KOS-a, vojne kontraobaveštajne službe.

U partiji nije bio, niti mu je to iko tražio.

• Sve vreme dok su trajale pripreme za odlazak u Egipat ja sam smišljao način kako da odem kući i vidim porodicu, ali uzalud, nisu me pustili. Najpre smo otišli na zdravstvene preglede u Zagreb, gde je polovina eliminisana, a potom i u Beograd. U srpskoj prestonici smo svi vakcinisani, rečeno nam je da će nam ta injekcija pomoći da preživimo tropsku vrelinu pustinje od 60 stepeni. Morali smo biti savršeno zdravi. Nakon nešto više od mesec dana priprema, 29. novembra 1965. smo krenuli za Rijeku, odakle smo nas 300 isplovili brodom „Jugoslavija” i četiri dana putovali do odredišta Port Said u Egiptu – seća se Katanić.

Svako je tada imao mogućnost da odustane od putovanja, naročito oni koji su imali bolesne roditelje ili bilo kakav drugi problem u porodici. Ali, kaže, to niko nije učinio.

• Putovanje vozom od Port Saida do glavne baze u El Arišu je bilo kao na filmu. Ukrcali smo se u vagone bez krovova i sedeći na podu vozili kroz pustinju. Iz zelene Jugoslavije najednom smo se našli u sitnom pustinjskom pesku. Takve scene smo ranije viđali samo u bioskopima. Bio je to naš prvi susret sa Egiptom i njihovim stanovništvom koje je prema nama bilo prijateljski naklonjeno – seća se Milan.

Pod punom ratnom opremom istog dana avionom iz El Ariša prebacili su ih do glavnog logora Marina na Sinaju.

• Sa mnom u misiji je bio i Radomir Marković, Čačanin iz Ključke ulice, često sam ga u logorima sretao, iako je on u misiju otišao mesec i po dana pre mene. Zadatak vojske nije bio previše težak. Odlazili smo u manje bazne kampove gde smo ostajali po sedam ili 15 dana tokom kojih smo danonoćno čuvali granicu. Za vreme mog boravka imali smo samo jedan strašan incident kada se srušio omanji avion. U nesreći su nastradali svi članovi posade. Jednog od nastradalih sam nosio na rukama. Kada se letelica odvojila od piste, pilot nije uspeo da postigne visinu i udarili su u brdo. Avion se zapalio – seća se Milan jedinog lošeg iskustva iz ekspedicije mirovne misije.

Ipak, za pola godine boravka u Egiptu, preovladavaju njegova prijatna sećanja na Egipćane i zemlju o kojoj i danas govori s osmehom.

• Razlike u veri, kulturi, pa i životnim navikama nisu nam bile prepreka da sa lokalnim stanovništvom uspostavimo dobru komunikaciju. Bilo je dovoljno samo reći Jugoslavija, pa da se na njihovim licima pojavi osmeh. Ali i pored toga mi smo morali da budemo disciplinovani i da se prema svima odnosimo podjednako nepristrasno, što smo i činili. Lokalno stanovništvo tada nije bilo naklonjeno vojsci pojedinih država, neću ih sada nabrajati, jednostavno Arapi im nisu verovali. Davali smo im hranu, voće, sokove, svega je bilo u izobilju. Međutim, oni su živeli u nemaštini. Tokom mirovne misije dobili smo i odsustvo koje smo proveli putujući i upoznajući Egipat. Posetili smo Kairo, piramide, Aleksandriju, Gazu. Primali smo i mesečnu platu od 17 funti. Od tog novca sam u Egiptu kupio profesionalni magnetofon sa zvučnicima, tranzistor i suvenire. Taj magnetofon sam kasnije poklonio Predragu Radmilcu, koji je bio muzički urednik Radio Čačka. Vratili smo se u SFRJ u maju naredne 1966. godine – seća se sagovornik koji kaže da je u Egipat otišao sa 55, a vratio sa oko 90 kilograma.

Ćerkicu je ponovo video kada je imala 14 meseci, pošto je po dolasku sa Sinaja dobio nagradno odsustvo. To je ujedno bilo i jedino odsustvo i poseta porodici za vreme jednoipogodišnjeg služenja vojnog roka. To je bila i prva generacija mladića kojoj je obavezni vojni rok u JNA skraćen sa 24 na 18 meseci.

U istoriji ratovanja poznat kao „Šestodnevni arapsko-izraelski rat” između Izraela s jedne strane i Egipta, Jordana i Sirije s druge Katanić je pratio iz domovine. Godinu dana nakon odlaska Milanove smene, Izrael je za 24 sata pregazio Sinaj.

• Mirovna misija UN je za vreme našeg boravka opravdala svoje prisustvo u Egiptu. Danas mi mnogo teško pada saznanje da se mirovnjacima nazivaju pripadnici svetskih armija koji navodno štite stanovništvo na Kosovu i Metohiji. U poređenju sa našim zadacima pre 60 godina, ovo što oni rade na KiM je jad i čemer. Oni nisu u mirovnoj misiji, narod s njima nema ni mira ni spokoja – zaključuje Milan Katanić.

Izvor: Politika