ČAČAK – Osvrt na premijeru dokumentarnog filma o Slobodanu Pajiću “Osvetljavanje“
Piše: Marko M. Ćurčić
“Osvetljavanje“ nije samo prigodan naziv za dokumentarni film o pasioniranom fotografu, kao što ni sam film nije samo jedna topla priča o Čačku koga više nema. Svakako, Osvetljavanje jeste to, ali i mnogo više, baš kao što je višestruko talentovani Slobodan Pajić Pajo, čiji je život i stvaralaštvo tema dokumentarca, zaslužio.
Međutim, Osvetljavanje je i rezultat samopregornog rada tima iz Asocijacije za umetnost i kulturu “Karusel“, predvođenog Dušanom Darijevićem, kao i njihove namere da ukažu na nepravedno zaboravljene ljude kojima kulturna scena ovog grada mnogo duguje. Ona diogenovska potreba da se uz pomoć svetla – ovoga puta svetla kamere – pronađe čovek.
U svakom dokumentarnom filmu Dušana Darijevića postoji nekoliko slojeva – pored toga što je hroničar jednog prošlog vremena, on ujedno daje i podstrek za one koji tek kreću putem kreativnog stvaranja. Samim tim, film “Osvetljavanje“ predstavlja odličan primer tog vremena budućeg koje je sadržano u vremenu prošlom kako je pisao T. S. Eliot.
Kroz priču o Slobodanu Pajiću u prilici smo da posmatramo skoro čitav vek promena kroz koje je Čačak prolazio. Iako lično veran tradicionalnim oblicima stvaralaštva kao što je vinil u muzici i analogna fotografija, u svom javnom životu postao je jedan od onih koji su donosili i negovali najnovije kulturno-umetničke trendove u Čačku. Međutim, postoji još jedna dihotomija koja je pratila njegov život – potreba za stvaranjem i kulturnim radom, naspram nedostatka potrebe za samopromocijom. Sasvim sigurno je prava veličina jednog čoveka u tome što izgara za neku ideju, a ne želi da se ističe, ali ostaje pomalo nejasno zašto nije isticao svoje stvaralaštvo kao umetnički fotograf.
Nakon posmatranja radova u dokumentarnom filmu gledaocu postaje izvesno da je imalo šta istaći i pohvaliti. U doba različitih programa, filtera i računarske manipulacije fotografijom, čak je i običnom laiku delovalo neverovatno poigravanje svetlom i senkom, a posebno infracrvenim filmom u Pajinim fotografijama, na čemu bi mu pozavideo svaki korisnik digitalne fotografije. Tokom projekcije filma čuli su se povremeni zvuci tihog i neometajućeg žamora sugrađana koji su se prepoznavali na fotografijama ovog višedecenijskog hroničara grada, što dokumentarac čini zanimljivim multimedijalnim i interaktivnim događajem.
Čudnim spletom okolnosti, Slobodan Pajić je imao samo jednu samostalnu izložbu i to izvan Čačka. Tek je nakon smrti u njegovom rodnom gradu organizovana izložba Pajinih fotografija, mada je i to premalo za takav stvaralački opus. Ali, nakon gledanja filma možemo slobodno reći da je i to jedna svojevrsna izložba, koja je ovom gradu preko potrebna, te pokušaj da se neverovatan stvaralački opus otrgne od zaborava.
