O romanu “Pakrac“ Vladana Matijevića: Zlo nije napolju…

0
255
Foto: Biblioteka grada Beograda

ČAČAK – Roman “Pakrac“ pisca iz Čačka Vladana Matijevića ovogodišnji je dobitnik književne nagrade “Beogradski pobednik“. Takođe knjiga je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za roman godine, a odluka o opobedniku biće saopštena 29. januara.

Novinari i publicista Dušana Darijevića napravio je osvrt na roman.

Piše: Dušan Darijević

Dogodilo se da sam sa čitanjem novog, osmog po redu romana Vladana Matijević „Pakrac“ završio u danu kad je proglašen kao treći po redu dobitnik novoustanovljene Nagrade „Beogradski pobednik“. Utisci „vrući“, skroz sveži.

Redovni sam i pasionirani čitalac Vladanovih knjiga, posebno romana. Ono što je posebno važno za ovaj najnoviji, radi se o izuzetno vešto napisanoj i gotovo stilski savršenoj knjizi, složene strukture, aktuelnog sadržaja, teme – o poludelom traumatizovanom pojedincu u istom takvom društvu, spremnom na bilo kakav beskrupolozni zločin, umišljajući sve do samog kraja, da je zlo negde drugde, spolja, a ne duboko unutra u nama.

Knjiga je čitljiva, ima tri stotine deset strana, uspeo sam da je pročitam za dva dana, nakon intenzivnog iščitavanje, što je ne od malog značaja za savremenu srpsku beletristiku. Sve češće smo suočeni sa knjigama za čije autore ne znamo, da li su pesnici, prozaisti, ili nešto treće. Radi se o konfuznim delima, bez glave i repa, koja prosto ne mogu da se čitaju. Takav slučaj nije sa Matijevićem, on tačno zna šta hoće.

Ovaj put tema mu je društvo obuzeto nasiljem, koje je kroz konkretna dela, ali i kroz crnu hroniku preko tabloida ušlo u sve pore svakodnevnog života u Srbiji, posebno u Beogradu gde se i odvija drama glavnog junaka, koji se i nama i svom alter egu, Pepiju obraća u prvom licu. Njihov odnos započinje na krvavom pakračkom ratištu ’91, na koje naš junak odlazi slučajno, moglo bi se reći, gotovo ponesen opštom atmosferom u društvu, prijavljuje se u dobrovoljce i pored odbijanja regrutne komisije zbog očiglednih mentalnih i duševnih smetnji, zbog traumatizovane prošlosti, roditeljskog nasilja i šikane u ranom detinjstvu.

Naš „junak“, sad već sredovečna osoba, svom Pepiju pripoveda kako je do svega došlo i kako je na pakračkom ratištu Pepi, a ne on sam, počinio silne zločine, a onda se nakon rata ponovo obreo u Beogradu na Bulevaru kralja Aleksandra, gde u blizini pijace Đeram, sa plave hoklice izvikuje apsurdne parole, a usput druka za muriju. Ima i koga, pored preprodavaca svega i svačega, sve sam ološ, narkomani, dileri, anarhisti, lopovi, prosjaci. A onda se pojavljuje Pepi, koji na svoj način unosi pravdu, ali i ubija iz čistog zadovoljstva i sadizma.

To u opštoj situaciju u kojoj se nalazi društvo i ne štrči mnogo, sve vreme Matijević nam šalje vesti o najmonstruoznijim nepočinstvima, ali tako da same informacije o zlu budu dovedene do apsurda, a da sam đavo i ne izgleda kao nekakvo čudo, nego nekako banalno i ofucano, kao i sam naš „junak“ na kraju.

Matijević vešto vodi priču od ličnog do kolektivnog, od prošlosti do sadašnjeg trenutka u kom živimo, tragajući za korenima nasilja, kako u pojedincu, tako i društvu samom. Pokušava da nam objasni kako smo došli do te tačke da su nam i najmonstruoznijia ubistva postala najobičnija vest, koja se zaboravi za par trenutaka i kako smo uopšte ostali bez empatije i bez brige za one pored nas. Rat se ne završava sa proglašenjem mira, on nastavlja da traje u nama i dalje, Beograd postaje Pakrac, ili pakao.

Veliki roman i zaslužena nagrada. Matijević je jedinstven po svom stilu na ovim književnim prostorima, ume da vas nasmeje, ali i zabrine, ali takvo je i naše okruženje u kom živimo i naši životi, često dovedeni do potpunog apsurda. Čista petica, preporuka za čitanje od srca.

Prethodni članakDr Urošević: Trudimo se da napravimo dobru atmosferu u porodilištu, da se trudnice i porodilje osećaju prijatno
Sledeći članakFoto-klopke “love“ Čačane koji stvaraju nelegalne deponije

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here