Peca Popović: Nije slučajno Čačak izabran za prvu srpsku prestonicu kulture

ČAČAK – U Kulturnom centru Čačak u toku je izložba “Odjeci vremena – Tikalo“, posvećena stvaralaštvu Čačanina Mihaila Đokovića Tikala, jednog od najznačajnijih živih slikara sa ovih prostora.

Izložbu je otvorio poznati novinar Petar Peca Popović, a njegovu besedu na scečanosti otvaranja prenosimo u celosti:

Ovo čemu prisustvujemo je događaj od važnosti jer Tikalo celog života dokazuje kako je likovni jezik najzagonetniji vid ispoljavanja ljudske duhovnosti. Tačnije, podseća na svetu ulogu umetnosti u pokazivanju onoga o čemu nemamo dovoljno znanja. Filozofska dimenzija sveta rekombinovanog u prostore nezamislivog i nestvarnog ne da se olako iščitati i iscrpeti, ni vizuelno niti psihološki. Svako ko pred ovim slikama, velikom pozivu na seanse čuđenja, ne shvati da je to moguće, biće danas i ovde izgubljen, pošto se tajna umetnosti skriva u otkrivanju mogućeg u nemogućem.

Dugo se postavlja pitanje zašto Tikalo svojim raskošnim majstorstvom pleni i osvaja i osobe koje nemaju izrazitije sklonosti prema slikarstvu. Verujem, pošto je od retkih preostalih veza između vrsnog virtuoza i običnog čoveka, istinskog magičara i znatiželjnog smrtnika.

U predgovoru prvog “Priručnika fantastične zoologije“ (knjiga o izmišljenim bićima) Horhe Luis Borhes piše da Flober u knjizi “Kušnje sv. Antuna“ ne opisuje toliko svečev podvig koliko široko i velikodušno, na brojgelovski način, oslikava sve postojeće i zamislive hereze, religije, filozofije i grehove i ujedinio sva klasična i srednjevekovna čudovišta, nastojeći da načini još pokoje, jer njihov broj nije znatan, a sasvim su retki oni koji plene maštu. Pa zaključuje da se “svaki čitalac našeg priručnika može uveriti da je zoologija snova mnogo siromašnija od mašte Stvoritelja“. Borhesova fauna brojala je 120 priča o imaginarnim bićima.

U vreme pojavljivanja te knjige Tikalo je završavao beogradsku Likovnu akademiju. Istu onu u kojoj je njen osnivač Milo Milunović svojim studentima govorio: “Naučite zanat – to je kako se slika pejsaž, mrtva priroda i portret. Od toga ćete živeti. Ako vam se dogodi umetnost, a to nije svakog dana i svakome – lepo. Bićete i umetnici!“

Da li je čačanski radoznalac koga su pre kritike slikari prihvatili prepoznavši različito, a pisci neobično, znao za tu knjigu ostaje za mene otvoreno pitanje, ali je iz druženja sa Glavurtićem i Šejkom sigurno morao da za navek oslobodi i odveže svoju maštu. Odlaskom u Holandiju i prihvatanjem poetike Boša i Brojgela započinje lični dijalog sa Borhesom kroz delo koje bih nazvao “Velekatalog fantastične flore“. Argentinski sveznadar verovao je da se “umetnost hrani umetnošću“, a Tikalu je srce darivalo ludost i hrabrost, pa je onda mogao svoju umetnost da naslika razumom.

Deo tog poduhvata, od mladosti do ovih dana, je pred vama. Najstrožim i najvažnijim žirijem. To je uvek rodni grad! Čačak neko s pravom nazva “rasadnikom“. Ne slučajno između Jelice i Morave izrasta čarobno cveće za svetske herbarijume.

Ovde stoji slika o tome nazvana “12 alhemijskih radnji“. Neposvećeni misle da je alhemija uzaludni napor da se od olova napravi zlato. Upućeni znaju da je to moguće samo zahteva vreme i puno olova da mi se dobila trunka zlata. Alhemija je nešto drugo. To je božanstveni proces u kome nesavršena osoba postaje univerzalni primer i zvezdobrojac koji slavi svoje gnezdo.

Nije slučajno Čačak izabran za prvu srpsku prestonicu kulture. On je to jer je iznedrio pa razaslao na sve strane slikare, pisce, pesnike, muzičare, pevače, glumce, kompozitore, reditelje, arhitekte, košarkaše, fudbalere, novinare, trenere i ostale čudotvorce. I nije tek tako na toj slici u simboličnih 12 minijatura Tikalo, zakamuflirao Ventislavom sa Magritovim šeširom i zoološkim bićima dramsku predstavu u kojoj, u mekom osvetljenju ezoteričnih radionica, stvaraju neuništivi maheri uz karnevalski zbor spodoba životinjskih oblika, da bi kod Tikala tvorili svojevrsne omaže alhemiji Dimitrija Mite Petrovića, Brane Petrovića, Puriše Đorđevića, Branka V. Radićevića, Koraksa, Branka Kukića, RM Točka, Disa, Željka Obradovića, Bore Đorđevića, Vladana Matijevića i Miše Radivojevića.

Tikalo je uspeo kroz decenije da ostane slikar jednog posebnog sveta koji ima sopstvene rituale, simboliku i zaraznu zavodljivost. Taj svet stvoren je zahvaljujući crtačkom daru koji Autor smatra za najsigurniji put do slikarstva.

Crtež je početak i kraj likovnosti, u njemu se sabira moć i vrednost likovnog govora. Osnov je celokupnog načina izražavanja i skelet jednog sistema mišljenja i određenog načina govora.

Crtač nije samo crtač, već je i pesnik. Tamo negde na ničijoj zemlji likovnosti, postoji Tikalov svet između svetova – ni slika ni crtež. Boja je izazov crteža, strogost i poredak kojim se izlazi na kraj sa tim izazovom. To je majstorstvo.

Veliki Ljuba Popović tu tanku Tikalovu liniju između crteža i slike nazvao je “malim čudom“ na domaćoj likovnoj sceni. Dodao je da se retko dešava da neko pomera granicu od crteža prema slici. Zato je ono što radi Magičar stavio u primere za istoriju slikarstva.

A gospodar filozofske četkice i vlasnik ruke koja je sposobna da otelotvori sve što neobuzdana fantazija i uobrazilja nalažu da se svede na “intimnu priču“ platna, nikad se nije odrekao sebe i svojih uverenja. To njegovom stvaralaštvu dodaje moralnost vrlinu tako deficitarnu u ovom svetu.

Dragi Čačani, počastvovan da stojim pred delom opusa koji potvrđuje jednu od najspecifičnijih celina i sam vrh srpskog slikarstva između vekova i milenijuma, delim zajedničku radost što ova izložba doprinosi statusu Čačka prvoj kulturnoj prestonici Srbije.

Nije za džabe Draško Redžep odavno uskliknuo: Tikalo Genije!