Pioniri čačanske košarke: Braća Dragić i Gradimir Jovanović

1
547

Piše: Miloš Timotijević, istoričar

ČAČAK – Među pionire čačanske košarke posle 1945. spadaju i braća Dragić i Gradimir Jovanović. Košarka je u to vreme bila sport koji je privlačio intelektualnu omladinu iz urbanih sredina, uglavnom učenike gimnazija i studente, decu iz porodica građanskog porekla. Braća Jovanović su po svom poreklu, užoj porodičnoj prošlosti i sopstvenim interesovanjima i karijeri po mnogo čemu pripadala upravo takvoj društvenoj grupi.

Porodica Jovanović potiče iz dragačevskog sela Rtiju i slave Ignjatijevdan. Dragić Jovanović doselio se u Požegu krajem 19. ili početkom 20. veka, i oženio Pelagiju Terzić poreklom iz Guglja, sa kojom je dobio sedmoro dece. Jedan dečak i devojčica rano su umrli, a pet sinova je preživelo. Ubrzo je i Dragić je preminuo, tako da je Pelagija sa svojim sinovima Milanom (koji je kasnije postao kafedžija), Velimirom (mesar), Milutinom (obućar), Tanasijem (lekar) i Pavlom (učitelj) došla u Čačak, gde se udala za Milosava Pantića (slavio je Svetu Petku), udovca bez dece, koji je imao voskarsku radnju preko puta današnjeg „Proleća”. Milosav i Pelagija nisu imali decu.

Najstariji Pelagijin sin Milan Jovanović držao je kafanu „Zanatlijska kasina” u centru Čačka. Oženio je Danicu Nikolić iz Pakovraća, rođenu sestru Milosava Nikolića, oca Đoka Nikolića jednog od pionira čačanske košarke posle 1945. godine. Milan i Danica dobili su ćerku Radmilu (1925-2015) i dva sina, Dragića (24. maj 1927 – 25. maj 2019) i Gradimira (18. januar 1931 – 2005).

Svi Jovanovići su najpre živeli sa majkom i očuhom, da bi pred Drugi svetski rat Milan i Pavle napravili veliku kuću preko puta parka na kraju Ulice Veselina Milikića. Milan Jovanović bio je uspešan kafedžija i držao je lokal „Zanatlijska kasina” u centru grada, koji mu je posle 1945. oduzela nova vlast. Kuća je srušena 1975. godine da bi se podigla nova stambena zgrada.

Već u predratnom periodu braća Jovanović bila su uključena u sokolsku organizaciju. Posle 1945. počeli su da igraju košarku u Borcu u kome je njihov rođak Đorđe Nikolić bio igrač i trener. Učestvovali su u prvim akcijama uređivanja košarkaških terena i pravljenja tabli i obruča (koje su plaćali sopstvenim novcem), što je za tadašnji Čačak bila potpuna novost.

Bilo je to vreme potpunog amaterizma u košarci, koja je u Čačku svake godine privlačila sve više mladih ljudi. Uopšte nije bilo važno ni da li se poseduje oprema. Igralo se i bosih nogu, kao na susretu Borca i Crvene zvezde u Beogradu 1947. godine, kada je u čačanskoj ekipi bio i Dragić Jovanović.

Jedan od većih uspeha Borca u ovo vreme bila je kvalifikacija za Seniorsko prvenstvo Srbije u Beogradu 1948. godine. Takmičenje je organizovano na terenima Crvene zvezde (Mali Kalemegdan u Beogradu). Pored Borca i Crvene zvezde, na turniru su učestvovali Proleter (Zrenjanin), Metalac (Beograd) i Jedinstvo (N. Sad). Čačani u to vreme nisu mogli da se „nose” sa iskusnijim timovima i zauzeli su poslednje mesto. Pored Dragića Jovanovića za Borac su tada igrali: T. Adžić, M. Čukić, M. Pantelić, D. Azanjac, Srećko i Aco Ikodinović, V. Bondarenko, S. Stišović, D. Jakovljević, Đ. Nikolić, A. Todorović.

Početkom 1949. u Čačku je osnovan i KK Železničar, ekipa koja će u narednim decenijama stvarati niz talentovanih igrača važnih ne samo u okvirima zavičaja, već istinski značajnih sportista na nivou Srbije i Jugoslavije. Pojedini su ostvarili i veliku karijeru u evropskim razmerama.

Suštinski, Železničar su stvorili nekadašnji igrači Borca, koji su 1950. u većem broju došli u novi klub. Najznačajniji su bili braća Dragić i Gradimir Jovanović, Đorđe Nikolić, Vidosav Vide Novaković, Miodrag Pantelić, Ljubomir Radivojević, Miloš Čukić. Žele je sačuvao toplinu amaterskog sporta, ali su finansije uvek bile problem. Tako je i generacija Gradimira Jovanovića morala da kroz entuzijazam i žrtvovanje (kao što je bio slučaj i sa njegovim starijim bratom Dragićem u Borcu), zarađuje novac za klub, čak i prikupljanjem starog gvožđa. Terene, koji su u to vreme bili pokriveni šljakom, pred svaku utakmicu polivali su vodom iz čabrica kako se ne bi podizala nepodnošljiva prašina.

Dragić Jovanović je aktivno igrao košarku zaključno sa 1953. godine. Nakon što je prestao da se aktivno bavi sportom, Dragić je i dalje ostao aktivan u košarci u ulozi delegata na utakmicama, sve do sredine šezdesetih godina. Gradimir je nastavio na igra za Železničar, koji se 1954. plasirao na kvalifikacioni turnir za ulazak u Prvu jugoslovensku košarkašku ligu, ali nije uspeo da bude bolji od rivala. Na sledeću priliku čekali su sledeće dve decenije. Gradimir je košarku igrao ne samo dok je bio u Čačku, već i kao student u Beogradu, sve do kraja 1957. godine.

Železničar je u to vreme izbegavao „školski” organizovanu košarku, koja se igra po unapred utvrđenim taktičkim zamislima (za razliku od gradskog rivala Borca). Najvažnija je bila sama igra, ali i igranke na Želovom stadionu u večernjim satima. Za sportiste je tada najveća nagrada bio povećani ugled u svojoj generaciji, a najvažniji simpatije devojaka. Zbog svog izgleda, ponašanja i sporta kojim su se bavili, braća Jovanović su ostala u najboljem sećanju kod čačanskih devojaka iz tog doba.

Osnovnu školu i Gimnaziju završili su u Čačku. Dragić je potom studirao u Beogradu, postao stomatolog i stekao zvanje primarijusa. Najpre je radio u Čačku, zatim u Beogradu takođe kao kao stomatolog, ali i profesor u Školi za zubne tehničare. Sa Dobrilom Germek, stomatologom po zanimanju, dobio je dva sina: Milana (elektroinženjer) i Vladimira (stomatolog). Gradimir Jovanović takođe je studirao u Beogradu i postao je veterinar. Za vreme studija redovno je vozom putovao u Čačak da igra za Žele. Po okončanju fakulteta najpre je radio u Čačku, potom u Beogradu. Stekao je zvanje magistra veterine i radio kao republički sanitarni inspektor. Sa suprugom Nadeždom, po zanimanju kardiologom, dobio je sina Milutina (elektroinženjer), koji živi u Velikoj Britaniji.

Inače, Dragić i Gradimir Jovanović nisu jedini u familiji bili vezani za košarku. Radoslav Rašo Jovanović (1940-2004), njihov brat od strica Pavla, godinama je bio klupski lekar KK Borac. Profesionalno je radio kao lekar u čačanskim preduzećima, najviše u „Ceru” i „Slobodi”. Tako je porodica Jovanović sa još jednim članom dala još jedan doprinos košarci rodnog grada.

Dragić Jovanović preminuo je u Beogradu i sahranjen su u porodičnoj grobnici u Čačku. Gradimir je sahranjen u Beogradu.

Prethodni članakU narednim danima radovi na nekoliko gradskih ulica, izmenjen režim saobraćaja
Sledeći članakNove cene goriva: Poskupeo benzin

1 KOMENTAR

  1. Predivno pišete i sećate se svih ljudi koji su izgradili i postavili temelje košarke u Čačku, koje nažalost nas još uvek živih starih igrača više nema . Mi smo voleli Čačak i Borac ili Žele, i posvetili im našu mladalačku ljubav i živeli sa našim gradom. Nažalost, to je prošlost jer vidim da se sada naplaćuju karte i deci pod motivacijom sigurnosti,umesto da im se širom otvore vrata jer neko od njih će sigurno igrati za neki od naših Čačanskih klubova
    Hvala još jednom na divnim sećanjima

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here